Kraljica na ekranu – od „Golog pištolja“ do „Krune“

Kraljica je mrtva (The Queen is Dead) više nije samo klasična pesma i album „Smitsa“. A od dana kada je preminula kraljica Elizabeta Druga, takođe je savršeno vreme da se zapitamo šta je tačno Morisi mislio kada je pevao: „Kraljica je mrtva, momci / I tako je usamljena“, piše Heningan.

Gitarista Džoni Mar je kasnije izjavio kako misli da su ovi stihovi nešto najbolji što je Morisi ikada napisao za bend. I dok bi u nekoj prethodnoj eri one koji pevaju „Njeno Veličanstvo  (sem što stoji lowness umesto highness - niskočanstvo) sa omčom oko vrata / zaista mi je žao, ali zvuči kao divna stvar“ bacili u tamnicu u Londonskoj kuli (Tower of London), a ne u "Tower Records", ova numera u naše vreme nije izazvala preteranu reakciju kada je album objavljen, u leto 1986. godine.

To je prednost života decenijama pre pojave društvenih mreža i tabloida.

Kraljica je mrtva i dalje je samo druga najpoznatija rok pesma o Njenom Veličanstvu – nakon što je Džoni Roten iz „Seks pistolsa“ slavno ismevao tokom Srebrnog jubileja 1977: „Bože čuvaj kraljicu / ona nije ljudsko biće/ Nema budućnosti / u snovima Engleske“.

Da stvar bude još smešnija, Rotenova optužba je bila nešto ni sama kraljica nije mogla da ospori tokom većine svog boravka od 70 godina na prestolu. Bila je plave krvi, nedodirljiva, naša milostiva, plemenita kraljica (kao što britanska himna nikad nije propuštala priliku da podseti).

U stvari, tek kada su se filmovi uključili, javnost je Liz videla u drugačijem svetlu. Bioskop, a kasnije i Netfliks, sa zakašnjenjem su pokazali da monarh ima više životnosti od one ikoničke slike na britanskim poštanskim markama.

Bilo je potrebno više od pola veka da provede na tronu da bi se svetu predstavila slika žene, majke, ćerke, devojke gurnute u najsmešniji položaj – osobe koja sledi tajanstvene tradicije i rituale uspostavljene mnogo vekova ranije u svetu koji se brzo menja.

Danas u mislima verovatno imamo različite slike kraljice Elizabete, sve zasnovane na njenim izmišljenim prikazima koje su utelovile glumice.

Dženet Čarls je godinama bila vodeći britanski imitator Njenog Veličanstva, a njen rad se može videti u mnogim lošim britanskim sitkomima i filmovima kao što su National Lampoon's European Vacation, Austin Powers in Goldmember i, Goli pištolj: Iz dosijea policijskog odreda!

Mnogi misle da Dženet Čarls uopšte ne liči na kraljicu, ali još uvek je nemoguće ne nasmejati se na kraju farsične scene u kojoj je nesposobni detektiv koga tumači Lesli Nilsen, na banketu kliza preko postavljenog preko kraljice. I još njegov nadređeni, (Džordž Kenedi) izjavljuje, dok prelistava naslovn strane novina: „Našta je spalo novinarstvo? Neko leži preko kraljice kojoj su noge obmotane oko njega, i oni to nazivaju vestima!“

Godinama je Lizina glavna funkcija na filmu bila da bude gotovo rekvizit u farsama poput originalnog filma Goli pištolj ili porodične komedije Rouana Atkinsona Džoni Ingliš iz 2003. godine, kada ju je igrala Prunela Skejls. (I to ne prvi put: igrala ju je i u televizijskoj drami Alana Beneta A Question of Attribution, o kraljevskom stručnjaku za umetnost/ruskom špijunu Entoniju Blantu).

Ironično, upravo je žena koju su mediji voleli da prikazuju kao kraljičinu neprijateljicu, lejdi Dajana, ta koja je konačno pretvorila Elizabet Vindzor u filmsku zvezdu. To se dogodilo zahvaljujući filmu Kraljica iz 2006. scenariste Pitera Morgana – imenu koje je postalo sinonim za kraljevsku porodicu kao „korgi“ i „Džefri Epštajn“.

Film Kraljica se bavi neposrednim poslediciama Dajanine smrti u leto 1997. i nije trebalo da menja naslov u Sjedinjenim Državama da bi američka publika znala o kome se radi. Za većinu ljudi, to bi moglo biti samo o jednoj osobi.

Više nego bilo koje drugo beletrističko delo, Kraljica humanizuje Elizabetu i predstavlja je kao žrtvu okolnosti – čak i ako ta okolnost uključuje život u luksuzu, sluge i sobarice, ludi bonton i potpunu odvojenost od stvarnog sveta.

Zanimljivo, u omiljenoj sceni nema kraljice, već tadašnjeg premijera Tonija Blera i njegovog privatnog sekretara, Alastera Kembela (koga igra Mark Bejzli).

„Poslali su kopiju kraljičinog govora. Možda bi prvo želeo da sastružeš led sa njega“, kaže Kembel. „Pozvao sam ih i izneo nekoliko predloga, kako bi zvučalo kao da dolazi od ljudskog bića“.

Na šta Bler Majkla Šina eksplodira: „Ta žena je dala ceo svoj život služeći svom narodu. Pedeset godina radi posao koji nikada nije želela. Posao koji je gledala kako joj ubija oca. Ona je to izvršila časno, dostojanstveno i, koliko mogu da kažem, bez ijedne mane, a sada svi hoćemo njenu glavu!“.

To je najbolja odbrana koju sam ikada čuo za člana kraljevske porodice, iako pošteno rečeno, nisam čuo da su mnogi odrastali u irskom/republikanskom domaćinstvu.

Kraljica je postavila standard za portret monarha i utrla put za možda najneverovatniji Netfliksov hit.

Godinama sam izbegavao Krunu, piše Heningan, kao što kraljevska porodica izbegava obične ljude, ali sam se na kraju predao njenim čarima i počeo da gledam od četvrte sezone. Od tada sam se vratio i odgledao celu seriju i ono što je najupečatljivije je kako se serija saosećajno odnosi prema Lizinom delu.

Činjenica da je to opet zamisao Pitera Morgana ostavlja me šokiranom što on nikada nije proglašen vitezom za svoje zasluge.

Inače, Morgan je takođe napisao predstavu sa Vest Enda, Publika, koja se vrtela oko nedeljnih sastanaka kraljice i njenih premijera – imala ih je ukupno 15, uključujući samo dva dana Liz Tras. Mnogi Britanci će joj na tome zavideti.

Da li je Kruna bila kriva za pretvaranje britanske kraljevske porodice u sapunicu? Prave domaćice zamka Vindzor? Ili je samo prepoznala da je kraljevska porodica to već odavno uradila sama sebi i jednostavno je isekla na neodoljive rate?

Bez pomoći Pitera Morgana, verovatno ne bi bilo filmova kao što je A Royal Night Out, u kome se princeza Elizabet i Margaret iskradaju iz Bakingemske palate da bi proslavile kraj Drugog svetskog rata u Evropi u maju 1945. „Božanstva“ kao nestašne tinejdžerke. Na kraju krajeva, pravi ljudi.

Bez pomoći Pitera Morgana, nisam siguran da bi kraljica bila tako srećna da se pojavi na ekranu u dve predstave koje su definisale njenu poslednju deceniju u službi (kada su njeni javni nastupi postajali sve ograničeniji).

Prvi je usledio 2012. na početku Olimpijskih igara u Londonu, kada se tokom uvodnog segmenta vidi na snimku kako „skače padobranom" iz aviona sa samim Džejmsom Bondom, Danijelom Krejgom.

Bio je to divan primer kraljice koja se usudila da učini neočekivano, nešto što njeni mlađi nikada ne bi imali priliku da urade.

Ipak, vrhunc je bio spot kojim je obeležen njen platinasti jubilej, u kojem je uživala u društvu sa Medom Pedingtonom (poznatim po sendviču s marmeladom) u Bakingemskoj palati. Možda je najšokantnija stvar u vezi sa ovim dvominutnim užitkom to što su ljudi izgledali iskreno iznenađeni što kraljica može i tako opušteno da se ponaša – kao da nisu obraćali pažnju kada im je Piter Morgan stalno govorio da je provela ceo život igrajući ulogu.