Balašević u Centru „Sava“ deo novogodišnje magije koje više neće biti

Nažalost, novogodišnjih koncerata u Centru „Sava“ više neće biti, a na njima su mnogi odrastali, sazrevali, zaljubljivali se i praštali. Đorđe Milutinović bio je jedan od organizatora tih koncerata.

„Kada pročitate sve ono što je u proteklih 40 sati bilo n adruštvenim mrežama, što su ljudi izjavljivali, pisali i plakali, radovali se što su bili savremenici i tugovali za onim što se desilo, jedna takva veličina od čoveka ne može da ode tek tako. Ja ću se truditi da o Đorđu Balaševiću govorim u sadašnjem trajnom vremenu. Neko ko ima takav opus iza sebe ostaje vanvremenski, pokazuje da ne postoje granice za njegovu muziku“, istakao je Milutinović, gostujući u Jutarnjem programu.

Prema njegovoj oceni, Đorđe Balašević je juče i prekjuče pokazao da granice ne postoje, da se ljudi vole preko muzike, da se uz njegovu muziku plakalo, radovalo, zaljubljivalo, odljubljivalo i da je mnogima bio mnogo značajan.

Redovi i po snegu do hotela Interkontinental

Desetine koncerata koje je Panonski Mornar održao u Centru „Sava“ bili su bez voznog reda, kako je on to govorio, „do poslednjeg šinobusa“, često sa završetkom posle ponoći. Redovi za kupovinu karata stvarali su se neretko i pre zore.

„Manija za Balaševićem je počinjala početkom novembra kada se najavi da će karte biti u prodaji krajem novembra. Onda je svako od na, a imali smo oko 150 zaposlenih, počeo da dobija pozive od ljudi iz osnovnih škola, gimnazija, srednjih škola, fakulteta... Svako je imao po 200-300 rezervacija, ne da se dobiju karte, nego da se kupe. To je bilo nemoguće jer bi bili nepravedni prema ljudima koji ne poznaju nikog i čekaju u redu“, kaže Milutinović.

Jedan 1. decembar posebno je ostao u sećanju Đorđu Milutinoviću po tome što je dan ranije počeo da pada sneg: „Sa strane gde je svečani ulaz kod parkinga, po četvoro-petoro stajalo je u redu koji je bio do Interkontinentala. Sneg je vejao, ljudi su zajedno pili kafu, nosili su termose kao mi nekada za prvi FEST kada smo čekali karte celu noć pred Domom sindikata. Obezbeđenje i zaposleni su im iznosili čajeve. Ljudi su se već znali, to je bila ekipa koja ide na Đoletov koncert“.

Balaševićevi koncerti deo novogodišnje magije 

Svi Balaševićevi koncerti su bili doživljaji. U nekom trenutku počeli su da budu deo novogodišnjeg programa, deo božićnih i novogodišnjih praznika.

„Nikad isto, a svaki koncert nov na stari način. Četiri sata gledaš opčinjen u binu, niko ne ustaje, niko ne ide do pomoćnih prostorija, niko ne ide po cigaru, jesnostavno – magija na sceni. A magija je čovek. Miran, tih, divno priča, neki su dolazili da čuju ono što misle a ne smeju da kažu i naravno, sve ono što je kroz muziku i poeziju davao što je bilo potpuno fascinantno“, objašnjava Milutinović.

Koncept koncerata, kojih je ukupno bilo 130, malo se menjao. Jedne godine su organizovani kamerni koncerti za 700 ljudi koji su bili na bini pored Đoleta i njegove pratnje na klaviru – pijanista Aleksandar Dujin.

„To je bilo baš intimno, kao da si na nekoj većoj slavi, kada si sa društvom i kada su svi opušteni. Takvu atmosferu umeo je da stvori samom svojom pojavom. Opuštao je ljude i privlačio ih da mu budu prijatelji i da vole ono što radi, da nema tremu na koncertu jer je došao pred prijatelje, sa njima priča kao kad se jedanput nedeljno vidite sa društvom iz gimnazije“, priča Milutinović.

Za koncert u Areni u Beogradu takođe su se dogovorili veoma brzo.

„Imao sam malo strah pošto je publika u Areni stajala u parteru. Nisam bio siguran da publika može fizički da izdrži da stoji tri i po, četiri sata. Međutim, čarolija sa bine ih je držala. Puna Arena je bila nekih novih klinaca koji su na svoj način, praveći selfije i radujući se životu doživeli koncert, ali su znali sve pesme“, seća se Milutinović dodajući da je to bila još jedna velika pobeda Balaševićeve poezije, njega kao čoveka i umetnika.

Stihovi i note Đorđa Balaševića ne priznaju međugeneracijske barijere.

„Mogu da ga poredim sa vanvremenskim umetnicima koje sam imao čast da promovišem kao što su Leonard Koen, kao što je Domingo. To su ljudi koji kad izađu na binu i sednu i kad bi rešavali ukrštene reči, cela sala bi kupila kartu i aplaudirala. Aplauz treba da ostane iza takvih veličina koje su zadužile generacije i koje će zadužiti generacije koje i dalje slušaju sve što je Đorđe uradio“, poručio je Milutinović.