Neuništiva dela „božanskog“ Mikelanđela

Mikelanđelo je rođen u doba renesanse, u revolucionarnom vremenu kad se filozofija drevnog sveta sudarala sa dogmatskim srednjovekovnim hrišćanskim vrednostima. Bio je veoma ćudljiv: u isto vreme ljubazan i arogantan, skroman i tašt. Često prelazeći iz ushićenja u stanje očaja Mikelanđelo je pribežište nalazio u umetnosti, a kažu da je na samrti tvrdio da nije stvorio svoje najznačajnije delo. Prvi je umetnik tog doba koji je objavio svoju autobiografiju, a nadaleko je bio čuven animozitet koji su Mikelanđelo i Leonardo da Vinči gajili jedan prema drugom.

Pijeta ili Bogorodica sa preminulim Hristom

Ovo delo je Mikelanđelo završio sa samo dvadeset i tri godine. U umetničkom svetu doživljava se kao delo bez presedana, s obzirom na to da je Devica Marija prikazana kao mlada, a tragovi Isusovog raspeća se mogu primetiti samo na šakama. Mnogi Mikelanđelovi savremenici su je smatrali jeretičkom.

Pijeta je jedini rad koji je umetnik ikada potpisao, uklesavši na Marijinoj odori natpis „Ovo je napravio Mikelanđelo Buonaroti iz Firence“. Navodno, naučuo je razgovor dvojice ljudi koji su se pitali ko je tvorac skulpture i naveli nekog vajara iz Milana. Mikelanđelo se posle pokajao i odlučio da više nijedan svoj rad ne potpiše.

Skulpturu je 1972. godine oštetio jedan mentalno oboleli čovek koji je sa 15 udaraca čekićem uništio Marijinu ruku, nos i deo oko očiju. Posle pažljive rekonstrukcije, ovo delo se danas može videti samo pod zaštitnim staklom u bazilici Svetog Petra u Vatikanu.

David

Mikelanđelo je bio poznat po tome što je bio izrazito strog i izbirljiv kad je u pitanju bio mermer za skulpture, ali čuveni David je napravljen od bloka koji je 40 godina stajao odbačen kao nepodesan i nemoguć za obradu. Poznata kao Džin, masivna ploča bila je izvađena zarad gradnje firentinske katedrale. Sujetni Mikelanđelo se tako predstavio kao „izabrani“, koji će isklesati najimpresivniji kip na svetu i izdvojiti od ostalih umetnika.

Kada je Mikelanđelo završio Davida, savremenici su bili impresionirani veličanstvenošću statue i komisija istaknutih firentinskih umjetnika se sastala kako bi se odlučilo gde će biti postavljen. Među učesnicima su bili, Leonardo da Vinči, Botičeli, Filipino Lipi, Peruđino i Pjero di Kozimo. Odlučeno je da se statua postavi ispred ulaza u današnju palatu Vekio.

Tavanica Sikstinske kapele

Tavanica Sikstinske kapele predstavlja preokret u Mikelanđelovoj umetničkoj biografiji. Iako se branio i odbijao da se bavi slikanjem fresaka, smatrajući tu vrstu umetnosti mnogo nekreativnijom od vajarstva, Papa Julije II je bio neumoljiv i insistirao da upravo Mikelanđelo oslika ovu veoma bitnu kapelu u Vatikanu.

Mikelanđelo je počeo da radi skicu po kojoj je svod trebalo da bude oslikan figurama dvanaest apostola. Ali odjednom je promenio mišljenje i zatvorio se u kapelu, ne dozvoljavajući pristup nikome sem Papi i krenuo da radi frenetičnim ritmom, stvarajući u periodu od četiri godine jedno od najspektakularnijih dela renesanse i istorije umetnosti uopšte.

Stvaranje Adama jedan je od devet prizora na najvišem delu svoda Sikstinske kapele i danas je jedna od najprepoznatljivijih slika na svetu.

Mojsije

Skulptura Mojsija, koja se nalazi u crkvi Svetog Petra u lancima u Rimu bila je među delima koje je Mikelanđelo izvajao za nedovršenu grobnicu pape Julija II započetu između 1513. i 1515. godine. U prekidima statua je rađena četrdeset godina, a po završetku sam stvaralac nije mogao da veruje koliko je realna i želeći da se oslobodi pritiska savršenstva, Mikelanđelo je čekićem namerno oštetio desno koleno Mojsija uz reči „Progovori!“. Malo oštećenje se može i danas primetiti.

Skulptura je rađena u natprirodnoj veličini od tri metra u sedećem položaju, dok kada bi Mojsije ustao imao bi pet metara. Pored veličanstvenosti i osećaja živosti u ovoj statui, kao jedina nedoumica ostaje: zašto Mojsije ima rogove? Po jednom tumačenju, smatra se da je došlo do greške u prevodu hebrejske reči aureola, jer se na hebrejskom rog i oreol izgovaraju isto. Drugo mišljenje je da je Mojsija našla pored reke egipatska princeza i da je zato prvo bio deo egipatskog sveštenstva, dok nije saznao za svoje poreklo. Pri vršenju paganske službe, stavljao bi rogove kao odavanje vernosti i počasti bogu Apisu (biku).

Strašni sud

Godine 1534, Mikelanđelo se posle skoro četvrt veka vratio fresko-slikarstvu. Tema ove njegove posljednje freske je Strašni sud, koju je za Sikstinsku kapelu naručio tadašnji papa Pavle III. Slikarski stil ovog Mikelanđelovog dela je vidno drugačiji, izbor boja je prostiji i čine ga smeđi tonovi figura, nasuprot jasne nebesko-plave boje pozadine.

Hristos kao sudija, okružen apostolima, svecima i mučenicima, diže desnu ruku u znak spasenja onih koji se nalaze na toj strani, a spušta levu u znak osude onih ispod, sugerišući takvom koordinacijom pokreta konačno uspostavljanje ravnoteže među ljudima.

Mikelanđelo je ostavio relativno malo zvaničnih autoportreta, ali je povremeno pritajeno ubacivao svoje lice na neke slike i skulpture. Najslavniji od ovih tajnih portreta nalazi se na detalju Strašnog suda, gde sveti Bartolomej u ruci drži odranu kožu, čije lice podseća na umetnikovo.

Crkveni zvaničnici su smatrali da je Mikelanđelov Strašni sud nepristojan zbog nagih ljudi na slici. I mada ga je papa Pavle III branio, kasniji crkveni velikodostojnici su angažovali umetnika koji je morao da pokrije intimne delove likova na freskama.

Kupola bazilike Svetog Petra u Vatikanu

U svojoj 72. godini života, Mikelanđelo je postao glavni arhitekta bazilike svetog Petra u Vatikanu, posle smrti svoga predhodnika Antonia Sangala Mlađeg.

Projekat same kupole prolazio je kroz razne promene, kako su se arhitekte ovog zdanja smenjivale, da bi sam Mikelanđelo projekat kupole vratio na osnovnu ideju svog prijatelja i prvog projektanta Bazilike, Bramantea, uz dodavnje ličnog pečata.

Tako je Mikelanđelo koji je sebe doživljavao kao vajara, ostavio trajni pečat kao slikar i karijeru završio kao arhitekta.