Stefan Popović: Puno mi je srce, još nisam spreman da se vratim u Australiju

Stefan Popović je postao popularan na društvenim mrežama zahvaljujući blogu o Srbiji na kojem je krajem 2014. godine objavljen tekst Deset razloga da krenete u avanturu u Srbiju, koji je imao rekordnu čitanost sa nekoliko miliona pregleda. Pored toga, voditelj je i glavni spiker najveće fudbalske ekipe u Australiji, Melburn Viktori. Domaćoj publici je poznat i kao voditelj dokumentarnog filma Kosovo: Momenat u Civilizaciji o srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiju i kao reporter iz emisije Globalno. 

Stefane, kako ste učili srpski jezik? Da li su vaši roditelji imali potrebu da vas uče ili ste učili institucionalno, u školi?

Moja majka je došla u Australiju sa svojom majkom kad je imala 10 godina, sa Kosova i Metohije. Baka nije znala engleski i razgovarala je sa nama na srpskom, to je bilo sasvim normalno. I mama i tata isto sa nama na srpskom. Nikada nije bilo to nešto forsirano.

Kao mali, sestra i ja smo dosta vremena provodili kod bake. Mama i tata su radili po ceo dan. Kuma nas iz škole odvede kod bake dok roditelji ne završe posao. To je bilo najviše zbog toga. Učili smo sa njima. Nije bilo nešto institucionalno, više je bilo ono svakodnevno – koristimo, učimo jezik, pričamo sa bakom, sa roditeljima kod kuće, tako da je to bilo kao što karate-kid uči karate, tako i nama sa jezikom, odjednom shvatiš da si naučio. Koristili smo svaki dan, i onda, posle nekoliko godina shvatiš: Okej, znam srpski.

Ja mislim da je to najpametnija stvar ne samo za srpsku dijasporu nego generalno – da ljudi probaju svu hranu, da vide različite kulture, da vide šta im se sviđa, šta im se ne sviđa i da sami odaberu. Oni su nam dali tu priliku da učimo srpski, i onda, da sami vidimo da li nas, posle nekoliko godina, zanima Srbija i srpski, šta ćemo mi sa tim da uradimo, to je naše.

Rođeni ste u Australiji, da li osećate da je srpski deo vašeg identiteta?

Ja sam Srbin, i mislim, da bi bio Srbin, moraš da znaš jezik. To je veliki deo. Kako da budem Srbin, a da ne znam jezik, da ne znam nešto o svojoj istoriji, kulturi, koja je jako interesantna. Kao narod smo imali dosta uspeha kad je u pitanju sport. Ima dosta da se izvuče iz toga. Jezik je veliki deo toga.

Učili smo malo srpski u školi, da ga malo usavršimo. Nije mi srpski perfektan, ali s obzirom na to da sam tamo rođen i da uglavnom pričam engleski - naravno, sa našima pričam srpski - ali ipak mnogo bolje pričam srpski nego što bi neki ljudi očekivali, s obzirom na to da sam tamo ceo život. Srpska škola je tu pomogla malo, ali uglavnom je to sa porodicom i sa prijateljima u svakodnevnom životu.

Koji jezik vam je bliži?

Kad sam ovde, bilo da je to Niš ili Užice, ja koristim srpski, ne koristim engleski. Kad sam u Srbiji, razmišljam na srpskom i koristim srpskim, ali mislim da mi je engleski ipak jači zato što mi je to prvi jezik. Ali ne razmišljam prvo na engleskom pa da onda prevodim na srpski.

Mislim da je to ključno sa programom oko „Beovizije“ ovih dana. Da bih mogao da komuniciram sa takmičarima, ne bih mogao tako da ih intervjuišem kada bi morao da razmišljam na engleskom, pa na srpskom itd.

Da li ste videli komentare na društvenim mrežama u vezi sa „Beovizijom“ i predlozima da ostanete na stalnom angažovanju u RTS-u?

Da, da, video sam te komentare i hvala svim tim divnim ljudima. Jako mi je drago što im se dopalo kako smo Kristina i ja vodili taj deo programa u grin-rumu. Naravno, da bih došao. Ja sam razgovarao sa ekipom ovde i rado bih došao. Razumem, neki ljudi, to je njihovo, ne razumeju zašto ja volim Srbiju i zašto bih došao iz Australije ovde. Razumem to. Ali ja sam video ovde kako je, video sam kako je tamo. Neki ljudi koji postavljaju to pitanje, videli su samo kako je ovde. Ja kažem: Svako ima pravo da nađe svoju sreću. Neki vole slatko, neki vole slano, ko je pravu – svako ima svoj ukus.

Posebno mi je drago što sam vodio program. Sigurno je bilo komentara, kada se saznalo da ćemo voditi program, Jovan iz Švedske i ja iz Australije: 'Šta će nam ljudi iz dijaspore, zar nemamo ovde dobrih voditelja'. Ali onaj ko je to odlučio mora da bude mnogo jak i da posle toga nastavi i kaže: 'Ne, ne, oni će biti dobri'.

I stvarno smo, i Jovan i ja osetili tu potrebu, kada smo pored Dragane i Kristine, koje su ozbiljne voditeljke i mnogo dobro rade svoj posao, da i mi moramo da budemo na vrhunskom nivou. I gledali smo na to kao izazov. Ne samo da mi to uradimo kako treba, nego da uradimo posao tako da bude najbolja „Beovizija“ do sada. Neću sada da govorim o prošlim, ali mislim da smo mi stvarno uspeli. Ove godine smo to uradili na visokom nivou.

Svi smo pokušavali da uradimo baš kao ekipa. Bitno je da bude pobeda na kraju, a nije bitno ko je koliko dao poena. Zato mi je jako drago zbog komentara, jer sam video da ljudi žele da voditelji budu prirodni i da se šale, da ne mora da bude samo beogradski naglasak, da može da bude i niški, i leskovački. Ipak je ovo Srbija. Možda mi je i zato puno srce i nisam još spreman da se vratim u Australiju.

Od kada dolazite u Srbiju, otkad imate više angažovanja, koliko ste promenili jezik, koliko naučili svaki put kada dođete u Srbiju?

Uvek pokušavam da napredujem kada je jezik u pitanju - slušam muziku, čitam. Ako sam neke stvari upotrebio, to je u dijalektu bilo nesvesno. Trudio sam se da ispravim svoje greške i da napredujem. Ako me neko ispravi, da to prihvatim i da promenim, tako da bi mi srpski bio na najvišem nivou, s obzirom na to da sam u Australiji, tamo živim, tamo radim, ali da, kada budem došao ovde, da mogu da koristim jezik svaki dan, da li neformalno, da li poslovno, i da to bude tečno.

Domaćim gledaocima ste poznati kao Marvin u filmu Darka Bajića Bićemo prvaci sveta i kao Nenad iz druge sezone serije Žigosani u reketu. Koliko vam je znanje srpskog jezika odredilo koju ulogu ćete dobiti u filmu?

Nisam nešto preterano jurio uloge ovde, nego je bilo potpuno spontano. Bićemo prvaci sveta, to je bilo na engleskom - glumio sam Amerikanca, Žigosani u reketu je bilo na srpskom na primer. Druga stvar, ipak je to scenario, pa mogu bolje da usavršim, da to bude perfektno, da uvežbam, pošto nema improvizacije.

Ali mislim da je sasvim dovoljno, s obzirom na to da neki ljudi dolaze iz inostranstva i glume u američkim filmovima, ili australijskim filmovima ili serijama. Mislim da nije bila neka velika prepreka i da, ako su videli da znam srpski, mogu i da se pripremim dovoljno za neku ulogu. Nadam se da će biti još više prilika u budućnosti za neke uloge ovde.