Šou ide dalje... 25 godina bez Fredija

Farok Bulsara je bio stidljivo dete koje je sanjalo o velikim stvarima. Sa fotografijom svog idola Džimija Hendriksa na natkasni odlazio je da spava tokom svojih studentskih dana. Fredi, kako su ga od milošte zvali, govorio je svima da će jednoga dana biti poznat. „Veći od Hendriksa?“, pitali su ga, a on im odgovarao: „O, da. Biću 'mega'“.

I uspeo je. Da li je veći od Hendriksa, ostaje otvoreno pitanje. Ali jeste postao poznat, megapoznat. I pored toga, Fredi Merkjuri je i na vrhuncu slave duboko u sebi ostao stidljivi dečak Farok Bulsara, koji se često pitao, gledajući svoj odraz u ogledalu: „Zašto sam ovoliko ružan?“.

Sa moćnim vokalom i fenomenalnom sigurnošću na bini se šepurio kô paun. Upijao je energiju publike i uživao u njihovoj ljubavi. Sve nesigurnosti bi nestajale. Šetao bi se binom, gazeći kao general po osvojenom bojištu. Tu je bio kralj. Tu, i samo tu, bio je Fredi.

Kada je sa Brajanom Mejom i Rodžerom Tejlorom 1970. godine oformio „Kvin“, znao je da neće moći da se ukalupe u poseban muzički žanr. Pop rok, hard rok, disko, rokabili, opera. Voleli su da eksperimentišu i istražuju.

Najbolje od svega je što su sve pesme zvučale odlično. Bilo da je to „prislijevska“ Crazy Little Thing Called Love, disko Radio Ga-Ga ili malo mračnija i teža Innuendo. Hitovi su se nizali. Jedan za drugim.

Negde početkom sedamdesetih, Fredi je počeo da se zabavlja sa Meri Ostin, koja je uprkos kasnijem raskidu, kada joj je priznao svoju seksualnost, ostala ljubav njegovog života, muza i „jedini pravi prijatelj“.

„Svi moji ljubavnici su me pitali zašto ne mogu da zamene Meri, ali to je jednostavno nemoguće. Jedini prijatelj kojeg imam je Meri i ne želim nikoga drugog. Ona je za mene zakonska supruga. Za mene, to je bio brak. Verujemo jedno u drugo i to mi je dovoljno“, rekao je u intervjuu 1985. godine.

Najbolji pokazatelj njegove ljubavi i privrženosti je balada Love Of My Life, koju je Fredi komponovao za nju. Kada je preminuo, Merkjuri joj je ostavio svoju kuću u Londonu, a u testamentu naveo: „I ovako bi bila tvoja, jer bi bila moja supruga“.

Šou se nastavlja

Na današnji dan pre 25 godina, desetine miliona obožavalaca probudilo se znajući da njihov heroj, koji im je podario toliko toga, više nije među živima.

Poslednje godine osamdesetih bile su mučne za Fredija. Dijagnostikovan mu je HIV, koji je prerastao u sidu. Prestao je da se pojavljuje mnogo u javnosti, a tabloidi su mu opsedali dom. Postepeno je mršavio. Kao da je gubio snagu.

Mrzeo je da priča o sebi. Mrzeo je da sažaljeva sebe. Još gore, da ga drugi sažaljevaju. Želeći da zaštiti sebi bliske ljude od torture medija i javnosti, o zdravstvenom stanju je obavestio samo članove benda i još neke osobe.

Ipak, čak i takav nije bio slomljen. Nastavio je da snima. Čini se da kako je bolest napredovala, tako je Fredi sve više radio. Čini se i da se kroz pesme borio sa njom, jer su i one postale malo mračnije i melanholičnije.

Volja za životom se svakako videla. Kao afrički bivo kog gone i kidaju lavovi, nastavio je da trči. Obožavaoci su se sećali srećnih vremena i prepunih koncerata na stadionima, kada ih je čikao i psovao, terao da se raduju i plaču, igraju i grle.

Kada se pomene „Kvin“, svima prvo na pamet padnu pesme Bohemian Rhapsody i We Are The Champions. Međutim, jedna pesma možda još bolje opisuje Fredija. I nekako je logično da je nije on ni napisao, već njegov dugogodišnji prijatelj i gitarista benda Brajan Mej.

Show Must Go On je svojevrsni oproštaj Meja od Fredija. Poslednju na albumu Innuendo (nekako simbolično), pesmu je komponovao i napisao Mej, opisujući prijateljevu borbu sa bolešću i želju da nastavi sa stvaranjem.

Fredi je u vreme snimanja pesme 1990. godine bio toliko slab da se Brajan plašio da li će uspeti da je otpeva. U studiju ga je i pitao da li će moći. Ali je Fredi, kako se Brajan seća, samo rekao: „Je.... ću moći, ljubavi“, popio čašu votke, ušao u studio i iz cuga je „razvalio“.

Jer, šou ide dalje...