Ružan put do lepote – danas preko hirurgije, nekada preko mrtvih

Često se može čuti da moderan čovek radi svašta zbog lepote. Ipak, ako se uzme u obzir činjenica da su se nekada stopala umotavala i sputavala kalupima da bi se sprečio njihov rast ili da žene u nekim delovima Afrike i dalje izdužuju vrat koristeći metalne prstenove, odlazak kod kozmetičara ili estetskog hirurga i ne deluje tako ekstremno.

Nažalost, ima još metoda koje su manje poznate, ali podjednako neobjašnjive sa današnjeg estetskog stanovišta. 

Obrve su poslednjih godina pretrpele razne preobražaje. Gotovo da su proterane sa mnogih lica, preciznije zamenjene tetoviranim dvojnicama.

Ipak, veđe nisu jednom bile na udaru lepote. Kod starih Grka jedna obrva iznad oba oka bila je obavezna. Ukoliko to nije bilo tako, krznom se popunjavao „prekid“ između njih.

U srednjovekovnoj Kini u modi su bile obrve u bojama. Jedan vladar tražio je od svoje supruge da ima plavo-zelene obrve. Da bi to bilo moguće, obrve su najpre morale da se obriju, a zatim nacrtaju nove posebnim, uvoznim bojama. 

Ubrzo je to postao znak zdravlja i bogatstva jer su samo imućni bili u mogućnosti da nabave boje.

Krajem 14. veka, kraljica Izabela Bavarska, pokrenula je trend visokog čela i tankog vrata, tvrde istoričari.

Kako bi se povinovale novom modnom standardu, žene su brijale kosu na vrhu čela, na prelazu vrata u potiljak, a neretko su i obrve i trepavice bivale „pokošene“ ovim diktatom. 

Predugački nokti bili su u modi čak nekoliko vekova.

Za razliku od današnjih (nekada takođe isuviše dugačkih) veštačkih noktiju, oni u Kini bili su pravi i čuvali su se od lomljenja kao dokaz bogatstva, to jest da postoje drugi koji rade umesto vlasnice.

Ekstremne dužine najčešće bi uspeli da „dožive“ nokti na domalom i malom prstu pa je to i podrazumevao ovaj trend.

Svetao, beli ten bio je na vrhuncu popularnosti u Engleskoj, u 18. veku.

Da bi kožu dodatno izbledele, pripadnice lepšeg pola koristile su prilično neobične metode. Jedna od njih podrazumevala je nanošenje praha sasušene konjske balege na lice. 

Međutim, najopasnija je bila upotreba olova. Najveći sadržaj ovog otrovnog sastojka bio je u crvenim preparatima za usne i obraze kako bi se postigao veći kontrast i na taj način koža učinila dodatno svetlijom.

Za najbolje efekte, plavom bojom iscrtavali su se krvni sudovi po licu.

U 18 veku, pa i početkom 19, to jest dok su se na britanskom tronu smenjivali kraljevi koji su se isto zvali – od Džordža Prvog do Džordža Četvrtog, oni koji su vodili računa o lepoti nisu samo bili nemilosrdni prema koži, već i prema zubima. 

Beli zubi dobijali su se nakon tretmana sumpornom kiselinom. Međutim, budući da je kiselina uništavala gleđ, zub bi morao da se vadi.

Bogatiji su mogli da priušte implante koje su zubari kupovali od siromašnih, a posle čuvene Bitke kod Vaterloa bile su popularne proteze od slonovače sa prirodnim zubima, skinutim sa kadavera.   

Zahvaljujući Petrarki i njegovoj muzi Lauri, koja je bila simbol lepote i čestitosti, svetlija kosa postala je izuzetno popularna u 15. veku.

Da bi dobile plave lokne, žene su morale da posvetle kosu, što je tada trajalo mnogo duže nego danas - nekoliko dana.

U jednom tekstu iz 12. veka opisuje se postupak farbanja kose u dve faze. Prva faza trajala je dva dana i podrazumevala je nanošenje mešavine na kosu, a zatim prekrivanje listovima. 

Nakon prve faze, kosa je morala da bude oprana, a onda bi se nanosila druga mešavina koja je stajala na glavi dodatna četiri dana.