Teslin duh ili digitalna nemilost – put do sobe 3327 u Hotelu „Njujorker”

Prvi put sam posetio Njujork 2007. godine. Bilo je leto i sunce je velikodušno obasjavalo široke bulevare i namenski stepenasto građene solitere, kako bi što više toplote i svetlosti doprlo do sićušnih prolaznika podno betonsko-metalnih grdosija. Njujork je poznat po svojim starim soliterima, a Hotel „Njujorker” u koji sam se odmah zaputio, jedna je od znamenitijih starina. Bio sam još na studijama, uzbuđen što ću imati prilike da vidim gde je Tesla živeo.

U novinama sam pročitao da je na sobi šest godina pre mog dolaska postavljena oznaka sa Teslinim likom.

Ušao sam u zlatni hol sa džinovskim starinskim lusterom i pločastim žutim plafonom kao u nekoj palati. Prišao sam recepciji i upitao:

„Može li da se poseti soba u kojoj je živeo Nikola Tesla?”

„Ko?”

„Nikola Tesla.”

Recepcioner je nešto otkucao u računaru, a zatim rekao:

„Nemamo gosta sa tim imenom.”

„Visok, proćelav, u godinama, usukana lica”, umalo ne rekoh, ali sam se suzdržao.

„Pa umro je, živeo je ovde davno…”, kažem u neverici šta čujem, a i šta sam izgovaram. Bilo je to vreme bez pametnih telefona, nisam mogao u sekundi da pokažem da je takav čovek postojao, živeo baš ovde i promenio život na Zemlji.

„Nema takvog”, saopštava mi hladnokrvno recepcioner. Očigledno nikada nije čuo za srpsko-američkog genija. Izraz lica, kao da želi da me se što pre otarasi. Brzo sam se udaljio, pogledao malo prijemni hol zamišljajući kako tu sedi ili prolazi Tesla i zbunjen i pokunjen, izašao. 

Prošlo je od tada sedamnaest leta. Iako je još zima, sunce blagonaklono zagreva lica Njujorčana. Supruga je odlučila da mi za jubilarni, četrdeseti rođendan, rezerviše Teslinu sobu da u njoj provedem jednu njujoršku noć.

Preko elektronske pošte obratila se hotelu dva meseca unapred i dobila odgovor da nije moguće rezervisati određenu sobu. Predlažu joj da plati 280 dolara koliko košta iznajmljivanje te vrste sobe i da se osloni na sreću – upisaće njen zahtev u posebne zahteve i ukoliko tog dana Teslina soba bude slobodna, dobiću je. Nikakve molbe, objašnjenja da sam pisac, da sam direktor muzeja u kojem se nalaze Teslina pisma napisana u ovom hotelu nisu vredela.

„Dobijamo povremeno zahteve za noćenje baš u toj sobi, ali naš program nema opciju za to da se rezerviše tačno određen apartman. To je prosto nemoguće”, rekoše mojoj supruzi.

Odlučili smo da rizikujemo. Čak i ako ne dobijem sobu, iako bi me to rastužilo, u sličnoj sobi imaću prilike da jedan dan provedem u hodnicima, lifotivima, terasama kojima je hodao Tesla, moći ću da osetim atmosferu njegovog života. 

Kako bih povećao šanse da odsednem u Teslinom apartmanu u hotel sam došao pravo sa aerodroma, u osam ujutru.

”Soba je slobodna za večeras i ja ću je rezervisati za Vas, ali nije moguće da dobijete potvrdu niti da u nju uđete pre 14 časova”, bilo je objašnjenje. Bio sam veoma zadovoljan. Otišao sam u obilazak grada i vratio se u 14 časova.

„Ostajete sami u sobi?”, pita me recepcionerka.

„Da.”

„A gde je osoba koja je platila karticom hotel?”

„U Indoneziji, to je moja supruga.”

„U slučaju da osoba koja je platila sobu nije prisutna, morate da prođete posebnu proceduru. Jednostavna je. Skenirajte ovaj kod i pošaljite joj da popuni formular”.

„U redu.”

Bar su odmah znali da postoji soba Nikole Tesle u njihovom hotelu. 

Ipak, usledilo je najteže čekiranje koje sam doživeo tokom petnaest godina na putovanjima u stotinak zemalja.

U kandžama digitalne birokratije ili – možda Teslin duh ne želi da noćim u njegovoj sobi?

Digitalni formular je zahtevao da se popune podaci o kartici i da se uslika pasoš u prisustvu osobe koja je pokrila račun. Ispostavilo se da je moja supruga platila sobu karticom svoje majke koja ne govori engleski i koja je pasoš dala na viziranje, agenciji za američku vizu…

Fotografije pasoša nisu bile dovoljne, traženo je da joj pasoš bude u rukama uslikan iz aplikacije tokom unošenja podataka sa kartice. Morali su da hitno traže od agencije da im dostavi pasoš, a ja sam morao da čekam. Vremenska razlika od čak 12 sati (dakle kad meni sviće njima pada noć i obrnuto) učinila je da je u Džakarti pala noć i trebalo je čekati da tamo svane, kako bi dokument stigao i da njena majka bude budna da ponovo pokuša. Otišao sam u šetnju gradom i vratio se u devet uveče.

Narednih pet sati proveo sam na recepciji i u telefonskoj vezi sa suprugom u Indoneziji. Iz nepoznatih razloga program nije odobravao prolazak bezbednosne provere. Pokušavali smo sa promenom kartice i sa drugim ličnim dokumentom. Pokušavali smo da supruga sve plati svojim dokumentom, zatim koristeći VPN. Uveren sam da je moj položaj otežalo plaćanje iz Beograda indonežanskom karticom, sa proverom koja dolazi iz Džakarte. To je programu bilo sumnjivo i odobrenje nikako nije stizalo.

”Aplikacijom upravlja privatna kompanija angažovana za bezbednost uz povezanost sa policijom. Mi na to nemamo uticaja, a ne možemo izvršiti čekin bez zelenog svetla u programu. Iako je soba plaćena, hotel ne može da proknjiži plaćanje bez bezbednosnog odobrenja”, objašnjavaju mi.

Hotel ne prima gotovinu, kao ni većina hotela u Njujorku.

Meni je, prethodno, ukradena kartica i sa sobom sam imao samo karticu na ime mog oca.

”Sada je svuda procedura ista. Bez kartice na tvoje ime ne možeš nigde uzeti smeštaj, a gotovinu ne prima više niko u Njujorku”, objasnio mi je menadžer. Onda se setio jednog hotela u kojem je ranije radio gde su primali gotovinu. Pozvao ih je, ali su i oni u međuvremenu prešli na bezgotovinsko plaćanje. Proverili smo barem desetak hotela. Obezbediti smeštaj u Njujorku bilo je nemoguće, bez obzira koliko novca imao na računu ili kod sebe u džepu. Dakle, ko izgubi kreditnu karticu ili mu je ukradu, ostaje sasvim bespomoćan. Zbog malog broja prevaranata, velikom broju običnih ljudi otežan je život. Svi su prihvatili da je to normalno i čude se da sam iznenađen što sam se našao u ovakvoj situaciji.

Očekivao sam da možda neću spavati u Teslinoj sobi, ali mi nije palo na pamet da ću možda morati da spavam na ulici, sa prosjacima. Da ironija bude veća, Teslinu sobu sam dobio, samo u nju ne mogu da uđem!

Molim menadžera da mi dozvoli barem da je pogledam. Kaže mi da je to zabranjeno, tj. da samo gosti hotela smeju da ulaze na taj sprat. Dakle, nije moguće doći kao posetilac i samo u nju zaviriti. Situacija je nestvarna: soba je prazna i rezervisana na moje ime, plaćena je unapred, a imam i gotovinu sa sobom, pa ipak u nju nikako ne mogu da uđem.

Moja supruga se dosetila i pokušala da plati novu sobu. Moguće je da program pamti, da su mnogobrojni pokušaji pooštrili bezbednosnu proveru i da možda i zbog toga nije moguće dobiti odobrenje. Sa novom rezervacijom program je zaista odobrio čekin, ali je supruga zaboravila da uključi depozit. Morala je proceduru da ponovi, ali sada je program ponovo pokazivao crveno svetlo.

Pišem poruke svim prijateljima koje znam u Americi ali svi već spavaju, a spavaju i moji roditelji u Srbiji. Odaziva mi se jedino prijatelj iz Čikaga. Molim ga da on plati svojom karticom, sprovede proceduru za proveru. Računam da će američka kartica i provera sa američke teritorije lakše proći, a moja porodica će mu koliko sutradan iz Beograda poslati novac. On odbija – čini mu se isuviše rizičnim da na nekoj aplikaciji ostavlja fotografiju ličnog dokumenta i sve podatke sa kartice.

U dva ujutru situacija bezizlazna. U Americi sam video mnogo prosjaka na ulici. Ušuškani spavaju po haustorima i ćoškovima ili u vozovima metroa. Pomislio sam da nije strašno noćiti jednu noć sa njima, a napolju nije ni mnogo hladno. Možda je baš to avantura, možda je baš to još jedna važna životna lekcija. Platili smo 280 dolara – najskuplji hotel na mom putovanju, da bih noćio sklupčan na ulici! Prosjaci će imati više razumevanja od ovih hladnih birokrata u besprekorno čistim sakoima.

Kakav rođendanski poklon!

Da li da pitam slučajne prolaznike ili goste da mi pomognu – ja ću im dati gotovinu, a oni da plate karticom… Menadžer je odbio da to za mene učini. Posmatram nekoliko ljudi u holu. Osluškujem: Evropljani, Amerikanci. Tako nešto bi uradio samo Srbin ili neki južnjak. Zašto se zavaravam, razmišljam, ko će biti spreman da ostavi depozit i garantuje za mene usred noći, kad se toga čak i moj prijatelj iz Čikaga plaši? I to sa razlogom: kad se daju svi podaci i lični dokument, daje se nepoznatom programu i ljudima materijal sa kojim su moguće teške zloupotrebe.

Tad me rastuži misao da možda Teslin duh ne želi da ja noćim u njegovoj sobi. Počeo sam da pakujem moj laptop i punjače, spreman da izađem na ulicu. U tom trenutku se pojavi recepcioner i reče: „Prošlo je! Evo ključeva…”

Konačno u sobi

Tako sam se našao u starom liftu koji me je popeo na 33. sprat, prošao hodnikom kojim je Tesla prolazio čitavu deceniju i našao se pred vratima sobe 3327.

Na njima stoji zlatna plaketa sa Teslinim portretom i jednom slikom na kojoj Tesla sedi dok struja teče po celoj sobi. Ispod je natpis:

„Soba Nikole Tesle. Veliki pronalazač Nikola Tesla koristio je ovu sobu od 1933. do 1943. godine. Izmislio je sistem naizmenične struje koji se i danas koristi širom sveta, uključujući generator, motor i sistem prenosa. Takođe je nosilac patenta za bežičnu komunikaciju. Njegov najpoznatiji projekat verovatno je električna centrala na Nijagarinim vodopadima.”

Tesla je u Njujorkeru koristio dve prostorije, jednu do druge, sobe 3327 – za spavanje, i 3328 kao radni prostor. Obe prostorije su male, nemaju više od dvadesetak kvadrata. Pred ulazom se nalazi pano sa fotografijama Teslinog lika i pronalazaka. Dirljivo je što su sve te fotografije obezbedili njegovi zemljaci, Srbi. 

Na telefonu sam pustio audio-knjigu Tesline autobiografije da celu noć odzvanja sobom, da u snu upijam njegove reči, a pustio sam i njegov glas koji se može naći na Jutjubu.

Neko vreme sam proveo posmatrajući kulise grada kroz prozor na kojem je Tesla hranio svoje golubove. Sada su prozori zamandaljeni i nemoguće ih je otvoriti.

Soba je u potpunosti renovirana i u njoj se ne vide detalji iz Teslinog vremena.

Ne čudi, toliko je vremena prošlo, a soba se iznajmljuje kao i sve druge. Pa ipak, krevet je na istom mestu, iako nov i sada ih ima dva, pa se u malenoj prostoriji jedva može okrenuti.

Autentično je samo kupatilo sa kadom, lavaboom i česmama koje su iz Teslinog vremena. Veliki televizor takođe zauzima dosta prostora. Njujorker je bio poznat kao jedan od prvih hotela koji je posle Drugog svetskog rata uveo televizore. Dugo je bio hotel sa najviše prijemnika na svetu i na to se ponose.

U ovom hotelu gostovali su mnogi značajni ljudi, slavni bokser Muhamed Ali, Kenedi, roditelji Baraka Obame i Klintonovi. Ali Tesla ovde nije gostovao, on je ovde živeo i u ovoj prostoriji se preselio na drugi svet, 7. januara 1943. godine. 

„Biti sam, to je tajna pronalazača; biti sam, tako se rađaju ideje“, govorio je Tesla. U sobi u kojoj sam noćio Tesla je najviše bio sam, ali je i primao najznačajnije ljude svog doba na večeru ili čašicu čaja.

Teslin muzej u hotelskom suterenu

Hotel „Njujorker” ima i mali muzej u suterenu. Oznaka je tako loše postavljena da sam je video slučajno, i to zahvaljujući obaveštenju da su pokretne stepenice koje vode do muzeja pokvarene. Moram priznati da sam muzejom bio razočaran – mestom na koje je postavljen ali i izložbom koja izgleda neodržavano i haotično.

Najveći deo izložbe obezbeđen je iz donacija i uz pomoć Teslinih zemljaka. U centralnom delu postavke je bista koju je napravio skulptor Bojan Mikulić i koju je donirala Teslina naučna fondacija „u ime Republike Srbije i Srpske”. Ispod biste stoji i informacija da je Tesla izumeo radio. Taj izum su mu ukrali i on nije doživeo da dobije sudsku presudu koja potvrđuje njegovo autorstvo većine patenata koji su korišćeni u radiju.

Tu su i velike fotografije sa kraljem Petrom koji ga je posetio u Hotelu „Njujorker” 15. jula 1942. godine. Slike su nastale baš u sobi 3327 gde ja noćim.

Za Adligatov Muzej knjige i putovanja uspeo sam da nabavim ček ispisan Teslinom rukom, kojim je raspolagao penzijom Vlade Kraljevine Jugoslavije. To je bio dar države u najtežem, ratnom vremenu, a krajem života i jedini novac kojim je Tesla plaćao boravak u „Njujorkeru”.

Na muzejskoj izložbi Hotela „Njujorker” su i fotografije predmeta koji su se zatekli u sobi u trenutku Tesline smrti, a sada su u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu – njegov štap, kišobran, rukavice, šeširi, pribor za brijanje, naočare…

Zanimljive su i fotografije kako Tesla 1934. godine u „Njujorkeru” prima novinare povodom svog 75. rođendana i sa njima razgovara o svojim „Zracima smrti”, zatim kako je na večeri za trepezarijskim stolom u svojoj sobi sa srpskim bokserima 17. januara 1941. godine.

Tu je i poklon Ivice Dačića iz 2017. godine – umetnička slika sa belom golubicom, Teslinim likom i njegovim tornjem sa Long Ajlanda. Pored je poređano mnoštvo šoljica i drugog hotelskog pribora, ali je nejasno da li je to samo ukras iz tog vremena ili se zna da je taj pribor koristio Tesla.

U prašnjavoj vitrini stoje različite novčanice sa Teslinim likom, fotokopije njegovih slika i pisama i stare razglednice „Njujorkera”.

Hotel je u svojoj dugoj istoriji više puta menjao vlasnike, pa bi se reklo da je ova postavka u suterenu i sadašnji odnos prema sobi Nikole Tesle zapravo, odličan.

„Njujorker” sada ima više od hiljadu soba. Ljudi svih rasa i klasa dolaze, čekaju, žure. Dolazili su čak i „lovci na duhove”, u pokušaju da tu „razgovaraju” sa Teslom. Zapravo je mali procenat gostiju koji se ovde sete Tesle.

U hladnom hotelu medicinski čistih soba koje ne zavređuju novac kojim su plaćene, grejala me je Teslina duša. Hotel sam napustio na brzinu.

Neispavan, umoran, bio sam srećan. Ostvario sam jedan moj san. Tužan pomalo, što nisam noćio sa prosjacima na njujorškom trotoaru. Puls Njujorka možda se najbolje oseti iz ugla stotina hiljada siromaha koji žive u jednom od najbogatijih gradova na svetu.

Možda se među njima mogu bolje shvatiti Tesline njujorške godine.