Dobri moj Makarije – pravoslavni mudrac zaboravljenog kraljevstva

Nova Dongola, kako joj ime kaže, sasvim je nov grad, prilično udaljen od ostataka starog. To je najveći grad u regionu, srce Nubije, pun zelenila.

Kada sam stigao, činilo mi se da sam zakoračio u neviđeno bogatstvo neke druge planete. Već sam se odvikao od prodavnica, pa mi se supermarket učinio kao raskošna carska riznica.

Urme na asfaltu

Asfalt! Sve je asfaltirano, ne samo glavni put. Zelene se polja oko grada, uzgaja se pamuk, pšenica, ječam, šećerna trska, pijaca vrvi životom, prepuna raznovrsnog voća i povrća. Palmine urme razastrte su po trotoarima. Prodavci mi daju da probam mnogobrojne različite vrste, do vrha mi pune džepove.

„Treba da dođeš kad je u toku berba. Tad se priređuju venčanja i slavlja, grad ne prestaje da se veseli mesec dana!“, kaže mi Makarije.

Naselje od jedva trinaestak hiljada stanovnika izgleda kao pustinjska prestonica. Čak ima i svoj aerodrom, koji doduše nije radio kad sam došao, ali to mi posle pustinje zvuči kao da su rekli da imaju kosmodrom!

Za ovo obilje izgleda da su čuli svi insekti Sudana. Nikad nisam video toliko raznoraznih buba i komaraca. Uveče je bilo neizdrživo boraviti na ulici, čak i kada sam se sav posuo praškom protiv insekata i pokušao da se skroz umotam čaršavima.

Činilo mi se da su minijaturnim zverima izrasle čeljusti lavova i krokodila, pošto su toliko boleli njihovi ujedi, koji su često bivali nevidljivi. Nepodnošljiv svrab bi me naterao da raščešem brojna mesta podmuklih napada.

Zašto se u Londonu, Bristolu i širom Amerike ulice zovu po Dongoli 

Kada me je Makarije uveo u svoj dom, pozvavši me da spavamo na krevetima koje će njegovi unuci za nas izneti na ulicu, pričao mi je o tome kako su Novu Dongolu 1812. godine nastanili egipatski Mameluci, vladajuća kasta koju je albanski plaćenik Muhamed Ali pozvao na večeru, iznenada zapucao, pobio ih do poslednjeg, i svu vlast prigrabio za sebe.

„A oni retki koji su preživeli pobegoše u Dongolu! Ovde su osnovali svoju državu i tako je od malog sela nastao veliki grad. Sreća ih je poslužila svega deset godina, kad su pred egipatskom vojskom morali da beže…

Englezima je ovo bila baza za borbu protiv naših ustanika. Odavde su slali izveštaje za Britaniju, pa se prvo englesko saopštenje za javnost ticalo Dongole i vesti o britansko-egipatskoj vojsci u Sudanu. Zbog toga ćeš naići na ulice nazvane po Dongoli u Londonu, Bristolu, širom Amerike...“

Ali meni je već previše istorije. Teško se snalazim u mutnim meandrima vekova. U svesci ispisujem godine i pravim redoslede vladara, dinastija, civilizacija. 

Ko je moj Makarije, gazda palmine šume

A sada, dok sam u Dongoli, želeo bih da saznam više o životu ovog neobičnog hrišćanina. Jurili smo po Staroj Dongoli, stalno bili u prevozu. Ima dvoje unuka u tinejdžerskim godinama, o kojima se stara uz pomoć svoje sestre.

Sin mu je sa suprugom preminuo u teškoj saobraćajnoj nesreći, a žena od raka, još kad su deca bila sasvim mala. Živi povučeno, retko izlazi iz svog dvorišta, još ređe iz svog grada, i današnji izlet je za njega veliki događaj, ali i napor koji je učinio za svog pravoslavnog brata iz nepojmljivih daljina.

Suvlasnik je jedne šume palmi, pa prihoda ima dovoljno, mada mu se nikad ne preliva. Deca žele da se isele iz Sudana, ili barem da pređu u Kartum, gde će imati više prilika za ispunjeniji život i značajniji poslovni uspeh.

„Kakav uspeh jure kad imaju Nil, i palme, i ovaj raj? I svoju veru?“, poverava mi ispod glasa svoju najtežu bol.

Na ovoj zemlji sa palminim plodovima ubira se i muka, a deca bi želela više plodova, a manje muke. Neprekidno tapkaju mobilne telefone, preko satelitske televizije u trošnom domu gledaju čudesan daleki svet i čini im se da je raj skriven u betonu, u nekoj kancelariji na sto petom spratu dalekog nebodera.

Možda i jeste – kako za koga.

Možda je potrebno da ostare u kancelariji, da bi po njoj lepili slike palmi i maštali o Nilu. Ko će ga znati gde je čija sreća? Ja mogu samo da poželim, ako budem na zemlju silazio još koji put posle smrti, da mi milostivi Bog podari što više vremena sa Sudancima pokraj Nila.

Jedno pitanje lebdelo je sve vreme u vazduhu.

Muslimanska zemlja i žal za hrišćanstvom

„Kako vi, preostali pravoslavci, gledate na to što je Sudan sad muslimanska zemlja?“

Da li je previše osetljivo pokrenuti tu temu? Želim da pitam, a odgovor znam. Vekovi su nataložili bol, čak se i o mnogo manjim gubicima teško priča. A ovo je muslimanska zemlja, žal za hrišćanstvom može dovesti do čežnje za slobodom – za to se odlazi u zatvor.

Učini mi se da sam ipak previše otvoreno pitao. No, sad je gotovo. Usne upitaše, čini mi se bez moje saglasnosti, i ja ih sad prevrćem i ujedam od nervoze: šta mi to treba da tako dobrom čoveku koji mi je pomogao postavljam nezgodna pitanja? Istinu već znam, ali je on ne može reći jer i zidovi imaju uši, a ako krene da uvija i da se izvlači, razočaraću se, a možda i on kasnije bude kivan na sebe što je suviše – čovek.

Koliko se sličnih pitanja komeša u meni od posete Staroj Dongoli! Da li su posle toliko vekova ogorčeni na osvajače? Bili su apsolutna većina, sad su apsolutna manjina. Da li je to teže nego oduvek biti manjina? Da li je život naročito težak hrišćanima?

Svašta, pa znam da jeste. Kada međunarodne organizacije prave rang listu zemalja u kojima je najteže biti hrišćanin, Sudan se uvek nalazi u prvih deset. Ali ja bih voleo da čujem ne statistiku, već iskustvo koje je opeklo kožu čoveka kojem gledam u oči. Da li je normalno što želim više da saznam, makar po cenu tuđeg bola? Jer svako podsećanje, nova je rana.

A on, kao da je sve čuo.

"Bog je tako hteo pa nek tako i bude"

Prvi put je potpuno odmotao marame sa svoje glave, da bismo se bolje videli. Kao da je želeo da mogu da osmotrim svaki pokret naboranog lica, svaku senku i sev u oku. Govori sporo i spokojno. Reči dolaze iz dubine, davno promišljene, možda i pre njegovog rođenja.

„Bog je tako hteo, pa neka tako i bude. Muslimani su naša braća, a Sudan je zajednička otadžbina. Ja se molim za spas duša mojih komšija muslimana, a znam da se i oni mole za moju. Pravoslavnom, muslimanskom, ma bogu bilo koje vere, biće drago ako smo složni i ako se pomažemo. Ako komšiju, brata mrzim, ako sam ozlojeđen i nosim gorčinu ceo život, to neće obradovati nijednog boga. To je hrana demonima", priča mi moj Makarije.

Sasvim jednostavnim rečima izgovara najveću istinu: "Naše vreme na zemlji je kratko. Uz Nil i palme dodaj malo ljubavi, nek prođe život u miru, pa da nastavimo putovanje nekim drugim predelima. Postojanje na zemlji, to je sekunda večnosti. A mi u toj sekundi zavidimo, ljutimo se, mrzimo, gledamo ko je kakve vere, boje kože, šta ima u kući. I u toj sekundi zaboravimo na večnost, čudimo se kad nam smrt zakuca na vrata."

Naravno, voleo bih da je Sudan i dalje pravoslavna država, no i žabe koje vidiš u Nilu volele bi da je sav Nil ispunjen žabama. Tako je kako je i o tome neću da mislim. Ponosan sam na faraonsku, pravoslavnu, pa i na muslimansku prošlost. Svaki uspeh ove zemlje, moj je uspeh. Svaka propast, moja je propast. Zar može biti drugačije?“

Kako je sve jednostavno i jasno u duši ovog čoveka! Stvari oko kojih se krve milioni, oko kojih se vekovima vode ratovi, sve je postavljeno na svoje mesto. Svezemaljski mir sklopljen je u njegovoj duši odavno. Da li je sam došao do ovakvih zaključaka? Ili to iz njega teče kolektivno iskustvo i mudrost sakupljana vekovima?

„Naše je bilo, pa prošlo. Hvala Bogu da je bilo! Sad je njihovo vreme, pa nek paze šta rade i šta će ostaviti za sobom. A proći će i njihovo, prošlo je i razdoblje starog Egipta, a kamoli neće ovo mučno vreme puno samohvalisanja i pozivanja na Boga bez dobrih dela! A posle sam Bog zna šta će doći...“

„Kako je tvoja porodica ostala pravoslavna?“, upitah.

„Možda je bila slučajnost, možda su moji preci bili nalik svecima pa su izdržali najveća iskušenja i muke, možda ih je Bog zaštitio pa nisu patili koliko drugi, a možda ih je snašlo sve to zajedno, nekad više, nekad manje, nekad pomešano, ko će znati, tokom svih dugih vekova…“

Tamne veđe štrče nad usahlim očima kao kolutovi vune. Lice mu je široko, puno topline, a usečene staračke brazde nisu ga poružnele, već mu dale izgled dobroćudnog mudraca. Odlično zna da je teže promeniti sebe nego svet, i on je sebe načinio onakvim kakav bi svet trebalo da bude. Za jedan život, to nije malo postignuće.

Za šaku pirinča

Možda je mudrom pogledu na život doprinela borba za goli opstanak? Za današnju šaku pirinča na stolu. Hrišćanima nije bilo lako prethodnih vekova, a naročito prethodnih nekoliko decenija otkad su islamisti došli na vlast. Crkve su im zatvarane, tretirani su kao građani drugog reda, izbačeni iz državnih službi...

Sudan poslednjih sto pedeset godina stalno doživljava plime i oseke: nekoliko godina verske tolerancije i razumnije vlasti zameni period vladavine verskih fanatika. Posle svrgavanja Omara el Bašira, neposredno pred sadašnji rat, u vrhovnu vlast ušla je jedna hrišćanka, i svi su se ponadali da je to znak nadolazećih promena. A sad je pitanje da li će posle rata u Sudanu uopšte ostati hrišćana...

Priča o Marijam

Dok sam boravio u Sudanu, još uvek su stupce svetskih novina ispunjavali članci o nepravdi učinjenoj ženi koja se zove Marijam Jahja Ibrahim. Ona je rođena u muslimanskoj porodici, ali su je odgajali hrišćani. Zaljubila se i udala za hrišćanina. Kada je bila trudna, završila je u zatvoru i osuđena je na smrt vešanjem zato što je izjavila da je hrišćanka od detinjstva. Njena majka je pravoslavna, a njen otac musliman, i po sudanskom šerijatskom pravu ona će ili biti muslimanka, ili će biti ubijena. Stavili su je u okove, trudnu. Porodila se u zatvoru. Ponudili su joj smrt ili preobraćenje u islam, ali je ona odbila da se odrekne svoje vere.

Da li je moguće da su Sudanci, „najbolji ljudi na svetu“ kako svedoče svi stranci koji su ovu zemlju posetili, tako okrutni prema svojim sunarodnicima druge veroispovesti? Možda je lakše biti dobar prema strancu, koji dođe i prođe. I u tome ima istine, ali meni su se mnogi muslimanski Sudanci žalili na vlast i bili ogorčeni na ekstremiste unutar svoje veroispovesti. Čini se da je problem u vešto organizovanoj manjini koja je uspela da se domogne vlasti i celu državu uzme za svog taoca.

„Greh koji su pojedinci učinili u direktnom je sukobu sa Ustavom Sudana, ali i sa Kuranom, u kojem jasno piše: nema prisile u religiji!“, kaže Makarije, mada se muslimani pozivaju na to da je dozvoljeno proliti krv ako neko napusti svoju veru i odvoji se od zajednice, što je takođe citat iz njihove svete knjige.

Tek pod međunarodnim pritiskom, dozvolili su da Mirjam napusti zemlju.

„Koliko je samo bilo takvih slučajeva! No iza Mirjam je stao ceo svet, a za druge niko i ne zna. Na primer, februara 1991. godine jedan pilot sudanskog vazduhoplovstva je pogubljen zato što je kod njega pronađen strani novac. Ponuđeno mu je pomilovanje ako pređe u islam, ali je on to odbio. Otežane su procedure za dobijanje sudanskog državljanstva hrišćanima, a zabeleženi su slučajevi da su koptska deca bičevana ako ne znaju da recituju stihove iz Kurana. Takvih primera je mnogo. Nije lako biti hrišćanin u Sudanu, ali kome je danas lako! Namučena je ovo zemlja, a svako nek nosi krst koji mu je namenjen. Voleo bih da je Sudan bolji i pravičniji prema svima koji u njemu žive, pa i prema meni, ili barem prema mojoj deci.“

Deca su najveći problem, to naslućujem iz pokoje reči izgovorene tiše, dublje i bolnije od ostalih. Nove generacije neće da saginju glavu, ne prihvataju da im neko siromaštvo učini još težim i gorim samo zbog njihove vere.

Neće ni da se bore, ni odviše da trpe. Otići će kud bilo i postati drugi ljudi, za pedeset-sto godina udaljeniji od svojih predaka nego Marsovci. Vekovima su čuvali baklju pravoslavlja, bila im je vrednija nego sopstveni život. Čuvali su je manje zbog sebe, više zbog dece i unuka. A sad će dobiti pravoslavne vanzemaljce, potomke koji će graditi neke druge države i narode, i na kraju zaboraviti na veru predaka. Sa njima će otići i deca komšija muslimana, jer i oni žele bolji život i više slobode.

"Da je Sudan pravičniji..."

Ekstremisti će dobiti željenih sto odsto vernika u zemlji, ali će zatrti budućnost. Svi koji valjaju biće negde drugde. Dok su ranije civilizacije ostavljale čuda za sobom, za ovim generacijama ostaće prokletstvo zatucanosti i prazne zemlje.

Makarije ponavlja tiho, više za svoju dušu: „Voleo bih da je Sudan bolji i pravičniji prema svima koji u njemu žive, pa i prema mojoj deci…“

A onda se trže, pa sa novom snagom, živahno, sasvim drugim tonom, nastavi: „Ali puste želje, zašto na njih trošiti reči? Živi, radi, menjaj šta možeš oko sebe, a ako si vernik, dopusti i Bogu da poradi ponešto. Što da razbijamo glavu oko onoga što ne možemo promeniti? Pa još da se jedimo i popreko gledamo na komšije, pa nismo toliko nerazumni. A oni koji su se prema nama ogrešili, odgovaraće pred višim sudom (pokazuje prstom ka nebu).“

Stisnu zube od bola, nadođoše emocije, u očima se pomešaše ogorčenost i suze. Okrznu me oštrica pogleda ovog patnika upućena zemlji i nebu. Podiđe me jeza, a on milostivo nastavi: „Ali ja ću i na tom sudu biti na njihovoj strani! Ljudska slabost izaziva najteži greh, ali ne zaslužuje najtežu kaznu.“

Snimio sam njegove misli i povremeno ih preslušavam. One su lek koji sam poneo iz Sudana – za sve prostore i sva vremena, za glavne boljke modernog sveta u dobu zatrovanom ekstremima.