Palermo - Italija bez šminke i botoksa

U Palermo sam se zaljubila na prvi pogled. 

Od prvih prizora sirotinjskih predgrađa sa razapetim belim čaršavima pod prozorima, dok je voz prilazio, drevnih normanskih palata ušuškanih u parkove palmi i tropskog drveća, kitnjastih baroknih crkava i uličnih pijaca kakve nema nijedan drugi grad, do plaža sa toplim belim peskom na obalama Tirenskog mora i suvenirnica na kojima vas sa svakog drugog magneta ili ukrasne šolje propitivački posmatra Don Korleone.

Palermo je prestonica Sicilije, njen najveći grad.

Za svakog obožavaoca Italije, koji je odrastao letujući u Dalmaciji i kome je ta zemlja oduvek predstavljala prvo i najlepše "inostranstvo", mesto gde je sve lepo, doterano i sa stilom, gde vam nozdrve ispunjavaju mirisi jutarnjeg espresa i sveže ispečene pice, Palermo je mesto gde se doživljava ona prava Italija, bez šminke i botoksa, sa okrnjenim okerastim fasadama i ponekom gomilicom razbacanog đubreta usput. 

Na pamet mi pada Salvatore Toto Kutunjo, legendarni "Italiano vero", koji nije rođen na Siciliji, ali mu je odavde otac. Kao što je Toto bio tipični, pravi Italijan, tako je i Palermo "L'Italia vera, autentica".

Imam utisak da se ovde na Siciliji svako drugi zove Salvatore, s tim što ih na istoku, u Kataniji i Sirakuzi zovu Salvo, dok im je u Palermu nadimak Toto.

Šetajući ulicama bukvalno mi se ježila koža od uzbuđenja što me iza svakog ćoška neke umorne oronule zgrade, utonule u letnju omorinu, čeka neka zapanjujuća građevina, koja će mi oduzeti dah ili naterati suze na oči.

Ovde ćete svakog časa nabasati na nešto pod zaštitom Uneska. Bilo da je to arhitektonski dijalog katoličke, grčko-pravoslavne i islamske arhitekture na malom uzdignutom trgu gde su se smestile dve otmene crkve, Martorana i San Kataldo, ili nebeska raskoš mozaika Palatinske kapele u Palati Normana, koju je Gi de Mopasan nazvao najlepšom crkvom na svetu, a Oskar Vajld uporedio sa "ogromnom košnicom u kojoj gledate anđele kako pevaju". 

Palermo je jedinstven po tome što je u njemu tragove ostavilo čak petnaest civilizacija. Za razliku od većine gradova na ostrvu, Agriđenta na jugu, Katanije i Sirakuze na istoku, koje su osnovali Grci, Palermo su osnovali Feničani. 

Njegovu multikulturalnost možda najviše oslikava grandiozna katedrala Uznesenja device Marije, takođe pod zaštitom Uneska, gotovo shizofrena fuzija najrazličitijih stilova, od normanske romanike, baroka, katalonske gotike, do andaluzijsko-mavarskog stila i neoklasicizma, a sve preko nekadašnje vizantijske i islamske osnove.

Čitav svet u jednom, bez konflikta, u harmoniji lepote.

Palermo je prepun priča i legendi. 

Jedna od njih je o "Monakeli", časnoj sestri čiji duh i danas opseda impozantno zdanje opere Teatro Masimo, najveće operske scene u Italiji i treće u Evropi, na čijim su stepenicama snimljene i legendarne završne scene "Kuma 3".

Ako vam se i ne posreći da na prozoru ugledate ženu u crnoj odori koja i dalje tumara pustim sobama, iz protesta što je zbog izgradnje velelepnog teatra srušena obližnja crkva, sam pogled na stepenište sigurno će vam u sećanje prizvati onaj dugi nemi krik Majkla Korleonea, kada shvati da mu je u naručju upravo izdahnula ćerka, od metka namenjenog njemu.

Zanimljivo je i da je kuća bila zatvorena pune 22 godine od 1974. i to zbog - renoviranja! Lokalno stanovništvo ima izreku: kad na Siciliji počnu javni radovi, niko ne zna kada će se završiti. 

Svaki 14. jul veliki je dan za Palermo, jer se tada održava gradska fešta, slavi se zaštitnica grada, sveta Rozalija. Ulicama se pronose njene mošti, a slavlje potraje i tri dana, uz baklje i vatromet. Tako se čuva još jedna urbana legenda o svetici iz 12. veka, čije su mošti pet vekova kasnije spasile grad od kuge. 

A legenda o jednom od simbola sicilijanskog folklora i tradicije, saksiji u obliku mavarske glave, malo je bizarna i svedoči o ljubavi, strasti i sicilijanskoj vendeti na kojoj bi pozavideli i najbolesniji umovi Koza nostre. Potiče iz perioda mavarske vladavine i priča je o ljubavi lepe uzgajivačice cveća i bilja iz Palerma i mavarskog vojnika. Kada je otkrila da njen dragi ima ženu i porodicu u domovini i da će je ostaviti, devojka je ubila ljubavnika u snu, odsekla mu glavu i stavila je u saksiju u koju je posadila bosiljak.

Mirisna biljka toliko se razlistala i bogato izrasla da su joj sve komšije zavidele i počele da naručuju od grnčara saksije u obliku mavarske glave, da bi i njihov bosiljak bio tako raskošan. 

U jedno od morbidnijih čuda Palerma spadaju i Kapucinerske katakombe, pravi grad mrtvih, kao iz horor filmova, u kojima je pod zemljom izloženo oko 8.000 mumija. Od 1599. prvo su balsamovani i tu sahranjivani fratri tog reda, da bi u kasnijim vekovima i viđeniji građani Palerma izražavali želju da na taj način pronađu večni počinak.

U katakombama je izloženo i telo dvogodišnje Rozalije Lombardo, koja je umrla od upale pluća i balsamovana 1920. i smatra se "najlepšom mumijom na svetu". Na neverovatan način na telu devojčice su ostala očuvana sva meka tkiva, kosa, trepavice, obrve, pa deluje kao da mali anđeo spava bezbrižnim snom i da će se svakog trenutka probuditi.

Palermo ima i Fontanu srama, pravi renesansni biser prepun nagih skulptura antičkih bogova. Jedni će vam reći da je ime dobila zbog protesta časnih sestara iz obližnjeg manastira Svete Katarine na svu tu golotinju.

No, postoji i druga verzija istine. Fontana je u stvari, polovna, a grad ju je kupio od španskog bogataša, koji ju je naručio za svoju luksuznu palatu u Firenci, ali je u međuvremenu zapao u kockarske dugove i rešio da je proda. Basnoslovna cena, kojoj su dodati troškovi transporta, ponovnog postavljanja i renoviranja izazvala je bes građana, koji su protestovali i smatrali da je sramota da se toliko novca potroši za jednu fontanu, koja je, na kraju krajeva, samo "second-hand".

Turisti koji svakodnevno opsedaju ovo mesto opravdavaju potez tadašnjih gradskih vlasti, pa je "sram" ostao samo u nadimku fontane. 

Pomenuti manastir Svete Katarine u svojoj unutrašnjosti krije jednu od najstarijih pekara u gradu, u kojoj su monahinje vekovima mesile čuvene sicilijanske kolače, pre svega hrskave i penaste kanole, rolne od prženog testa punjene bogatim slatkim kremom od rikote. Upravo u ovoj poslastičarnici su najčuvenije na Siciliji, ali o ovoj, i drugim delicijama sa ostrva ćemo u jednoj od narednih reportaža. 

Ono po čemu je Palermo posebno poznat su njegove pijace i smatra se da se ovde jede najbolja ulična hrana u Evropi i jedna od najboljih u svetu. Najpoznatije su Vučirija, Kapo i Balarò.

U živopisnim restorančićima među pijačnim tezgama pronaći ćete mnoštvo lokalnih ribljih i mesnih specijaliteta, te tradicionalne italijanske paste i pice, gde možete za pet evra da pojedete tanjir salate od hobotnica, prženih liganja ili papalina, a za tri ukusne arančine, pržene knedle od pirinča punjene mesnim ili nekim drugim nadevom.

Pijace Palerma su mnogo više od prodavnica hrane. One su, poput uličnog vašara ili zabavnog parka, mali praznik za sva čula i dokaz da ovaj grad ne možete napustiti prazne duše, ali ni praznog stomaka.