U gostima kod slikara Mihaela Adamsa na ostrvu Mahe: Ukoreniš se poput drveta pa na miru daješ plodove

Pričao mi je istoričar Pol Metijat da je prvi prikaz Sejšela načinio italijanski špijun i kartograf Alberto Kantino 1502. godine. U 18. veku, kada su prispeli prvi doseljenici, pejzažima ostrva su se pozabavili vrhunski francuski slikari, poput Pjera Sonerta, 1776. godine. Egzotične plaže, divljina i okean inspiracija su umetnicima širom sveta, ali Metijat mi je rekao da su Sejšeli naročito zanimljivi rezbarima duboreza i kujundžijama u Iranu, Indiji i Šri Lanki.

Čak je i supruga premijera francuske Dominika de Vilpena bila zamađijana izgledom sejšelskih kokosa i stvarala umetnička dela u staklu po uzoru na njih.

Poneko je navraćao tek slučajno, recimo na putu brodom iz Evrope za Tahiti u Pacifičkom okeanu. Zaustavi se koliko da predahne od beskrajnog ljuljanja talasa, a onda uzme slikarsko platno i boje i ovekoveči nekoliko pejzaža. Zatim se vrati na brod, pa do krajnje destinacije plovi još nedeljama.

Upravo tako je na Sejšele stigao slavni francuski postimpresionista Pol Gogen.

Bujna mlada umetnička scena oseća se na Sejšelima na ulici, u hotelima, na brodovima… Umetnici stvaraju za svoju dušu, ali i za turiste.

Kad žena kaže – tako je

No, status prvog sejšelskog umetnika zaslužio je Mihael Adams (1937) koji i danas živi i radi usred džungle na jugozapadu najvećeg ostrva, Mahe.

“Na Sejšele sam stigao 1972. godine. Dakle, tu sam više od pola veka. Uvek je bilo umetnika na Sejšelima, ali ja sam prvi profesionalni umetnik koji se ovde zauvek nastanio. Ostali su bili u prolazu, tako barem tvrde stručnjaci i – moja žena! Ne volim kada to ističu, jer neko može da pomisli da pre mene ovde nije bilo umetnosti, ali ko bi se usudio da protivreči supruzi?!”, šeretski kaže šarmantni dežmekasti Mihael, dok njegova poletna supruga trčkara oko mene, služi me pićem i kolačima i samo se osmehuje.

“Lepo je biti deo istorije. Ukoreniš se poput drveta, pa na miru daješ plodove i vremenom postaneš deo ove zemlje i njenog trajanja”, objašnjava Adams.

Prava džungla ophrvala je sa svih strana Adamsovu kuću. Kada sam autom skrenuo preko rečice na putić sa visokim rastinjem, bio sam ubeđen da sam zalutao. Tek me je drveni krov što proviruje iz gustog zelenila u daljini privukao da ipak pogledam da nije tu dom umetnika. Dve džinovske betonske stolice sa umetničkim gravurama, među lišćem većim od mene, i znak “otvoreno”, ubedili su me da baš ovde živi čudak kojeg tražim.

Čim sam ušao, spazih čitavu granu banana okačenih da vise sa plafona umesto lustera. Zidovi su ispunjeni slikama prirode, na kojima dominiraju tirkizne i plave nijanse.

Na pijaninu je poređano desetine buda, figura kineskih zlatnih mačaka, plišanih krokodila i drvenih slonova. Veliki deo prostorija zauzimaju umetnički ormani sa džinovskim fiokama, u kojima je smešteno na stotine slika i crteža.

Jedno stablo pretvoreno je u skulpturu sa oštrim krezavim vrhovima gde su nataknuti šeširi i ukrasi. Mala kuća širi se u koridore i otkriva nove dugačke prostorije podjednako popunjene slikama, crtežima i skulpturama.

Kako je Mihael upoznao Heder

Dočekuje me slikareva supruga, Heder, duge plave kose, u plavo-beloj haljini: i sama kao da je izašla iz slika, uklopljena u njihove boje. Umetnik je sav u belom. Letnja bela košulja kratkih rukava, bele pantolane, bela brada, beli šal oko vrata. Supruga je dogovorila posetu i vidi se da organizuje celokupan život galerije.

Upoznao ju je u Keniji na diplomatskom prijemu; tu je pomagala prijateljima u pripremi hrane.

"Posluženje je bilo izvanredno: kokosi, urme, obilje lokalnih specijaliteta, i ona među njima. Bio sam ushićen kada je pristala da mi da broj telefona. Jedva sam čekao da joj se javim. Onda shvatih da sam njen broj – izgubio! Štaviše, zaboravio sam joj čak i ime! Bio sam očajan. Jurio sam po celom Najrobiju nadajući se da ću je negde sresti.

Slikao sam je po sećanju i odlučio da napravim izložbu tih slika, s nadom da će i ona za nju saznati. Zapamtio sam samo da se zove po nekom cvetu, i onda sam četrdeset njenih portreta nazvao: Cvet 1, Cvet 2, Cvet 3...

Svi su bili rasprodati, a ja sam samo želeo nju da vidim. Najednom je, iznenađena, stala preda me, rekavši mi da njeno ime zapravo ne znači cvet već – vrstu korova! Od tog trena se nismo razdvajali”, priča Adams u dahu, a njegova supruga se i dalje samo osmehuje.

Otac zemljoradnik, majka operska pevačica

Na podu je skulptura džinovske kornjače ukrašena jarkim bojama, prelivima, tačkama, krugovima i crtama. Plava i tirkizna i tu preovlađuju, čineći je živahnom, kao da je upravo izronila iz okeana sa pomalo sunca na leđima.

“Izlagali smo je i na aerodromu, dočekivala je turiste”, hvali se supruga i pokazuje članke iz glavnih sejšelskih novina.

Na bakarnom arapskom stolu nakrivio se pozlaćeni pas sa nesrazmerno dugim viljuškastim šapama i oštrim zubima. To je zapravo torba! Šta li misle Sejšelci kad ih sa tim vide u kupovini?

U sveopštem šarenilu uočavam crno-belu fotografiju. Adams to primeti, pa započe priču:

“To je moj otac, bio je zemljoradnik u Malaji, bavio se gajenjem kaučuka, a u njega se zaljubila operska pevačica, polu-Nemica, moja majka. Otac je ratovao u Prvom svetskom ratu na raznim meridijanima, bio je u pešadiji i doživeo strahote u bici na Somi.”

Od Britanije do Malezije, život je ovu porodicu bacakao na razne strane. Upitah kako su se zatekli u Africi?!

“Prvi put su me na crni kontinent doveli roditelji još kao dete. Besneo je Drugi svetski rat, pa smo iz Singapura, koji su okupirali Japanci, izbegli u Južnu Afriku. Neko vreme smo živeli na severu današnje Tanzanije. Išao sam u školu u Lušotu, proveo sam najlepše dane verući se po drveću Usambara planina...”

Vodopadi Usambare, jedno detinjstvo i jedno putovanje - grafika

Spomenem da sam bio u Lušotu i objavio u Srbiji tekst o svom neobičnom putovanju.

Uzbuđeno reče: “Ne mogu da verujem! Tako malo ljudi tamo odlazi, tako malo ljudi za to mesto zna! Da li je moguće da si stvarno bio tamo?!”

Povezuju se ljudi i predeli, putovanja spajaju naizgled nespojivo i odveć udaljeno. Pričam mu o Lušotu, o bolnici za psihijatrijske bolesti u kojoj se ljudi leče prirodom, o tome kako je jedan pogled bio dovoljan da se zaljubim u crnkinju duboko u planinama, o zadivljenom zastajkivanju u šumi punoj tajanstva... Njegovo detinjstvo i moja putovanja upravo su pronašli magičnu tačku spajanja.

“Ogromni vodopadi Usambara planine deo su mog bića”, reče Adams i ja počeh da se prisećam pet-šest vodopada koje sam tamo i sam posetio.

“Prošle su od mog detinjstva godine, tek u Londonu, gde sam studirao umetnost, na mojoj izložbi pojavi se profesor iz Ugande i reče mi: 'Hoću da predaješ grafiku u mojoj školi u Ugandi'. Ja se setih vodopada Usambare i samo rekoh: 'Može!'”, priseti se Adams, a onda uzdahnu, pogleda me pun sete, pa reče: “Prijatelju, nema takve stvari kao što je slučajnost!”

Adamsovo prijateljstvo sa Idijem Aminom Dadom

U Ugandi je nekoliko godina radio kao profesor Makerere univerziteta, gde je osnovao departman za grafiku.

Kao ugandski profesor univerziteta, Mihael Adams upoznao je i Idija Amina Dadu, nekadašnjeg vojnog lidera i diktatora Ugande, za čije osmogodišnje vladavine je stradalo najmanje 100.000 građana ove afričke zemlje.

“Kada smo organizovali veliki bal, studenti me upitaše koga da pozovemo da ga otvori. 'Ili najlepšu ženu, ili najmoćnijeg muškarca', rekoh. Odmah predložiše Idi Amina, tada tek zvezdu u usponu, još uvek ne beše predsednik. Na naš poziv stigao je u školu, družio se sa studentima, bio je veoma srdačan, pozvao nas je u svoj dom, častio nas tonama viskija. Otvorio je bal, postao prijatelj univerziteta, postao moj lični prijatelj. Otvarao je moje izložbe, bio mi je vrlo blizak. U početku su Amina svi voleli, on je smenio predsednika koji je bio loš čovek i svima zagorčavao život. Bio nam je spasilac. Teško je poverovati da jedan dobrodušan čovek može da postane tako zao i užasan, pravo čudovište, gori od zveri. Ja u to dugo nisam mogao da poverujem. Razočaranje je bilo ogromno”, niže slikar svoja sećanja iz Ugande, a ja ga molim da mi ispriča konkretan događaj koji mu je otvorio oči.

“Aminovoj ženi sam davao časove slikanja. Bila je vrlo ljubazna i brzo je učila. Jednog dana se predsednički mercedes zaustavio ispred bolnice sa porukom upućenom najboljem hirurgu u državi. U prtljažniku je bila Aminova žena, isečena na sitne komade, a na jednom delu tela je bilo napisano: Gospodine Adongo molim vas da je zašijete i da mi je vratite, ali učinite da ima bolju narav.

Toliko me je sve to potreslo, da sam želeo da napustim Afriku, zauvek.

Mom prijatelju Hariju, arhitekti u Mombasi, rekao sam kako je Afrika postala stratište: 'Sve što sam ovde voleo, nestalo je.' Moj prijatelj mi dade dobar savet: 'Idi na Sejšele, tamo je sve divno, svi koji nešto vrede tamo idu; tamo te život nosi kao morska struja izgubljeni čamac; na kraju svi završe na plaži, skinu obuću i otkriju neviđeno bogatstvo u pesku, suncu, kamenjaru, u smirujućoj bujnoj prirodi. Ne treba ti moderan svet ni sav njegov beton.'”

Bekstvo na Sejšele u red vitezova

Adams je poslušao prijatelja, i tako stigao na Sejšele. Naravno, poveo je sa sobom ljubav svog života i ovde su se venčali.

Kada se posle nekog vremena sreo sa Harijem, kazao je oduševljeno:

“Hvala ti što si me poslao na Sejšele! Mesto si opisao savršeno, bio si potpuno u pravu! Kad si ti tamo bio?”

“Nikad”, reče Hari hladno.

U uglu zapazih povelju uz Orden Britanske imperije, jedno od najznačajnijih odlikovanja na planeti, koje nosiocu daje titulu sera i označava prijem u red vitezova. Dodeljuje se za izvanredne zasluge u službi za opšte dobro, ljudima koji ostvaruju ogroman uticaj i izdvajaju se kao uzor. Orden je uveo kralj Džordž još 1917. godine, a broj dobitnika je ograničen.

“To je 2001. godine mom mužu dodelila kraljica Elizabeta Druga za njegovu posvećenost umetnosti na Sejšelima”, pojasni Adamsova ljupka supruga.

Slikar me zatim povede u svoj atelje u prizemlju. Tu vlada autentičan haos – sa desetinama knjiga, bočica, papira, kartona, makaza, nožića i skalpela, istrošenih zdepastih olovaka, nespojivih delova hemijski, selotejp traka, raznoraznog slikarskog pribora – sve nabacano celom dužinom ogromnog stola, koji ispunjava veći deo prostorije Na rešetkama obližnjeg prozora zategnuti su kanapi po kojima su štipaljkama zakačene desetine svežih crteža da se suše, kao oprana odeća.

Čehov, Dalaj Lama, Musorgski, Džemal Kašogi...

Čini se da bi samo tu, i nigde drugde na svetu, slavni umetnik mogao da stvara svoja dela.

Raščistio je malo prostora ispred sebe na stolu, razgrnuo haos tek toliko da ima malo praznog prostora za rad, a na nabacane stvari naslonio je svoje novo delo: crtež Čehovljeve Ane. Tu je i sveže nacrtan Čehov.

Svakog dana nastaje barem jedan crtež slavnih ličnosti: pokazuje mi dnevnik sa datumima iz kojeg sijaju lica Musorgskog, Rahmanjinova, Dalaj Lame, Gustava Klimta, Džejmsa Ensora (poznatog po slikanju razdraganih mrtvaca), ali i heroja modernog vremena, kao što je nesrećni novinar Džamal Kašogi, ubijen u ambasadi Saudijske Arabije u Turskoj.

Atelje je toliko nalik džungli oko kuće da se čini kako drveni zidovi nisu nikakva granica, već most što spaja umetničko poprište sa džinovskim lišćem koje, kako tvrdi umetnik, može da poraste “do veličine točkova autobusa”.

Po dvorištu, koje je ovlaš raščišćena džungla, tumara četrdesetak pilića i ćurića, desetak pataka, mnoštvo mačaka i pasa, kao i tri džinovske kornjače. Tu su, naravno, i majke pilića, neobične plavičaste kokoške koje snose plavičasta jaja! Po toj vrsti živine Sejšeli su poznati, a Adamsovo imanje nalazi se upravo u Zalivu plavih pilića. Nedaleko, u gustom u rastinju, presijava se jezero ukrašeno sa nekoliko dugonogih čaplji.

Gvozdeni kavez za automobil

U zelenilu, među orhidejama i jedrim plodovima raznog voća i povrća, štrči ogromna gvozdena rešetkasta skalamerija sa rupicama nedovoljnim da se kroz njih proturi prst. To je – zatvor za automobil! Možda bi zaista čuda moderne tehnike trebalo stavljati u teško dostupne kaveze, ali ja ipak upitah umetnika - čemu to.

“Životinjice su ulazile i gnezdile se ispod haube, nekoliko automobila su mi uništile”, kratko objasni Adams, a onda me povede da mi pokaže svoju omiljenu biljku – bambus. Tek tad uočih da nad nama štrče braonkasti štapovi koji su se nad dvorištem nadvili kao krov verande.

“Ugnezdio sam se između močvare i male reke, idealno mesto za rast bambusa!”

Visoke stabljike koje uzgaja dve pune decenije, izrasle su mu i na umetničkim platnima. Na većini slika bambus je glavni junak – stremi u visinu ka nebu, ili u dubinu zemljine utrobe.

Čak i na fotografijama slikar povremeno izranja iz bambusove šume.

Adamsova umetnička dela sadrže beskrajno mnogo detalja, obilje boja i nijansi. Priroda je na njima živa i u pokretu, u večitom lelujanju između svetova. Tako su oživljeni i bambusi, koji na slikama odišu karakterom, kao drevne a podmlađene ličnosti.

Slikarstvom su počeli da se bave i Adamsovi sin i ćerka, Alisija i Tristan. Njihova tematika i stilovi su slični, mada se jasno uočavaju i razlike. Strast ove porodice, kako je to jednom rekla Alisa, jeste da na platno prenosi muziku džungle.

Jutarnji trening u bojama

Adams je toliko zavoleo Sejšele, da svoj život nigde drugde ne bi mogao da zamisli. Sejšelci su uzvratili ljubavlju, pažnjom i slavom: svi ga znaju i poštuju, turiste upućuju da kupuju njegova dela, Adams je uradio dizajn uniformi lokalne avio-kompanije, kao i svileni šal koji krasi stujardese, njegove slike se nalaze u hotelu „Kempinski“ i na skoro svim prestižnim mestima. Priroda koja ne miruje na platnu postala je zaštitno lice Sejšela.

Uz nesporan talenat, oštra disciplina i posvećen rad izrodili su na hiljade dela tokom nekoliko tropskih decenija.

“Pokušavam da održim rutinu. U sedam i petnaest ujutru dolazim u atelje i predajem se čaroliji boja. Tri sata se ne dižem sa stolice, a onda napravim pauzu i vežbam, jer bi inače moje noge atrofirale, pretvorile bi se u kamen. Potom se vraćam u atelje... Evo šta me zaokuplja ovih dana: pretvaram stare akvarele u uljana platna i crtam važne ličnosti koje naročito poštujem. Uradio sam tri sveske takvih crteža. U portretu su najvažnije oči, pogled, živost lica”, naglašava Adams i pita me ko su srpski velikani koje naročito poštujem.

Pričam mu o Tesli i Pupinu, a on traži da mu pošaljem njihove fotografije, ako je moguće sa izraženim očima, da i njih naslika. Razgovaramo o prirodi, a ja pominjem kako su na Teslu i Pupina prirodne pojave, recimo zvezde i grmljavina, u detinjstvu ostavile snažan utisak, koji se kasnije osećao celog života i uticao na njihova genijalna postignuća.

“Sve počinje u detinjstvu”, zaključi Adams, a ja ga upitah kako je postao slikar.

“U mojoj mladosti nije bilo televizije. Bio sam usamljeno dete u Malaji. Dok su roditelji igrali bridž, ja bih slikao. Uvek me je interesovao oblik stvari i obuzimala želja da sam načinim interpretaciju onoga što vidim oko sebe.”

 Istina je u prirodi

Adamsovi pejzaži su bujni i divlji. Ulja na platnu i serigrafije mešavina su realizma, simbolizma i apstrakcije. Inspiraciju nalazi u svom dvorištu, u džungli koja ga okružuje.

“Drugde je priroda ukroćena, ošišana, spakovana u kutije i propisno obeležena. A ovde je divlja, istinska, kakva je oduvek bila, kakva treba da bude. Pritom – izdašna!”, poletno reče slikar i naglasi kako je tek na Sejšelima shvatio kakav odnos treba da gradimo s okolinom.

Naročito je važno da čovek uvidi da nikada ne treba da se uznosi nad ostalom, veličanstvenom prirodom...

“Moje delo je dnevnik izuzetnih životnih radosti koje pruža priroda. Moj život je ogledalo Sejšela, kao i moja bašta. Video si naše vodopade. Tu vlada spokoj, oni su barokna mešavina padajućih zvukova koji se raspršuju o tamne stene.”

Prepun utisaka napuštam ušuškano imanje, dok mi mašu slikar i njegova supruga. Iza mene ostaje džungla koju je protkala umetnost i umetnost protkana džunglom. Pozdravljaju me stabla puna zrelih voćki, listovi divljeg kestena veći od moje glave, čuje se žubor rečice ispod mosta preko kojeg stižem ka asfaltu...

Adams mi je rekao da od svih umetnika najviše voli Sezana. Nije čudo. Sezan kaže: “Gledati, znači stvarati ono što vidite. Doći će dan kada će jedna šargarepa, posmatrana na svež način, započeti revoluciju. Istina je u prirodi, i ja ću vam to dokazati!”