„Vozi Miško“ – Ko to tamo peva, ali na etiopski način

„Šta misliš o tome da iznajmimo auto“, kaže mi Bemnet, čije ime bi se moglo prevesti kao „u poverenju“. Nikako nisam mogao da mu upamtim ime, pa sam ga podelio na „bem(ti) net'“ i tako ga zapamtio. To je čovek u poznim četrdesetim, visok i ćelav, sa licem koje zrači ozbiljnošću i pouzdanošću. Upoznali smo se tokom liturgije u Debre Libanosu.

„Nemam ja para za to“, odgovaram. „Zar ne vidiš kako putujem? Sve što imam stane u jedan ranac.“

„Pa zato ti i kažem! Sigurno imaš dovoljno para da iznajmimo kombi. Ja ću da vozim, a onda ćemo usput da kupimo putnike kao linijski taksi, i na kraju ćemo još i zaraditi…“

I ja prihvatih. Uzimamo izanđali kombi, za koji se vlasnici kunu da je tehnički ispravan. Da bi se uverio da govore istinu, Bemnet preti da će, ako nas ostavi nasred puta, baciti na njihove porodice kletvu. Sedam na suvozačevo mesto i postajem kondukter. U kombi ulaze i izlaze majke sa decom, pastiri sa kozama i kokoškama, unose pakete jaja, kanistere ulja… Nema stanica, nego u selima na poljanu poseda desetak ljudi i čeka da neko prođe i pokupi ih. Teško mi je da im naplaćujem, mada je cena zaista simbolična.

„Mi nismo jedini… većina vozača zastaće da pokupi putnike kako bi pokrili troškove vožnje, a ujedno pomogli ljudima kada javni prevoz slabo funkcioniše…“, objašnjava Bemnet, uvidevši da mi je nelagodno.

Karte na pregled, ali nipošto desnom rukom

Na krov vozila putnici smeštaju i vezuju džakove, a u jednom trenutku posadiše čak i kozu. Pošto više nije bilo mesta u vozilu, jedan je starac zamolio da se pridruži kozi na krovu. Kaže, navikao je, i to voli, a u drugom gradu ga čekaju unuci, pa moli da Evropljanin ne tera mak na konac i pusti ga, držaće se on čvrsto za metalne šipke gepeka… Vesela družina po mnogo čemu podseća na film Ko to tamo peva, jedino na mestu vozača nedostaje Paja Vuisić.

Dok se vozimo putnici se uvijaju kako bi meni na prednjem sedištu platili kartu, ali isključivo desnom rukom. Leva ruka služi za brisanje posle velike nužde, a u krajevima sa oskudnom higijenom nije uvek moguće ruke dobro oprati. Zato se u mnogim kulturama Afrike i Azije levom rukom ne pruža niti uzima bilo šta značajno, štaviše uvredljivo je tom rukom, recimo, pružiti poklon ili platiti uslugu. Davno sam se u ovo i sam uverio.

Moja tadašnja prijateljica, a sadašnja supruga, Indonežanka, snažno me je udarila po ruci kada sam poželeo levicom da platim namirnice u supermarketu, pošto mi je tako bilo zgodnije. Bila je „šokirana“ mojom „nekulturom“, taman koliko i ja njihovim čudnim običajem. Nije isprva verovala da takav običaj u Evropi ne postoji. Potrajalo je dok sam naučio da to ne radim. Kada god bih pogrešio, čak i kad ne bi bila pored mene, presekao bi me njen oštar pogled. Sada, čak i u Srbiji, levom rukom ništa ne plaćam.

Ne znam šta ću pre: da naplaćujem karte ili da fotografišem pejzaže. Prolazimo između živopisnih golih žućkastih brda, zatim nailazimo na predele pod parcelama poljoprivrednih zasada, pa na litice što se iznenada tamnom bojom kamena uzdižu iz žutila brdske savane…

„Ludi turista“

„Koči, koči!“, vičem Bemnetu, a on se uplaši da nije nešto iskočilo na put, pa prikoči svom snagom. „Ugledao sam drvo sa tri krošnje, poređane uvis jedna nad drugom, to moram da fotografišem!“, kažem mu ja, a on se malo čudio, ali se ubrzo na tu situaciju navikao. Putnici takođe imaju puno razumevanje za „ludog turistu“ i ne bune se što na svakih nekoliko minuta molim vozača da uspori ili stane ne bih li nešto, meni novo i neobično, uslikao. Štaviše, intrigira ih šta mi je to privuklo pažnju. Zagleda ceo minibus trokrošnjasto drvo, odmahuju glavama i komentarišu: „Eto, sto puta sam ovuda prošao i nisam ovo drvo primetio!“ A drugi će: „E svašta, drvo kô drvo!“, ili: „Ajde da se mi slikamo sa njim, turista je zanimljiviji od svega zbog čega se zaustavljamo“.

Stajemo često i zbog putnika, ali i da bismo se osvežili. U jednoj seoskoj prodavnici su na tankim policama naređane konzerve, pakovanja biskvita, sokovi, tiganji, satovi, paketi brašna – pa se čini da će se cela konstrukcija srušiti ako se ijedan predmet odatle izvadi.

Mladi prodavac jedva je dočekao da ugleda stranca, pa kaže: „Ajde da igramo stoni tenis!“ A ja, začuđen, gledam kako iza nekih polica vadi priručni sto na rasklapanje. Začas se u prašini ispred prodavnice okupiše njegovi drugovi i započesmo igru.

Gradovi su mahom prljavi i negostoljubivi, sa mnogo betonskih zdanja i metalnih baraka. Sela su rajski predeli – priroda i kolibe od blata i drveta sa krovovima od slame. Pojedini pejzaži, poput polja prepunih bala sena, podsećaju me na Srbiju.

Kada putnici žele da se ukrcaju, ne treba ni da nam mašu: stajemo čim vidimo gomilu ljudi, jer će neko sigurno ući. Kad žele da izađu, sve što treba da urade jeste da malo ranije nekoliko puta lupe o metalni krov.

Kud svi, tu i magarac

Fotografišem putnike: žene s crtežima kane na licu (sunce posred čela, linije na bradi), detence umilnog osmeha, kratke kovrdžave kose i odveć zrelog pogleda. Jedan pastir pokušava da ugura magarca u naš kombi. Magarac se ne da, doveo je gazdu do suza, a ja ne znam kako da obračunam kartu za životinju. Sve prihvatam, jer ne znam ovdašnji red – ako se svi slože da magarac uđe i da njegova karta košta toliko i toliko, klimaću saglasno glavom. Drugi čovek nosi celu balu sena sa sobom. Mećemo je na krov, sa kozom i starcem. Na putu saobraćajni znaci: česti odroni, zabranjeno zaustavljanje!

Kreću krivine i kamenitiji predeli, a magarac njače. Put vodi čas uvis, čas nizbrdo, a pogled se proteže u daljinu, gubeći se u magli planinskih vrhova. Kanjon Plavog Nila vidi se kao na dlanu: raseline u zemlji, u čijim dubinama vibrira voda što daje život Africi. Poneki šleper i autobus ispred nas muče se da savladaju uspone. Po putevima ljudi pešače i po stotinu kilometara, jer nema dovoljno vozila da ih sve pokupe. Etiopljani su na to navikli, i niti se žale oni koji nisu uspeli da se ukrcaju u naš minibus, niti to komentarišu ovi što jesu. Prirodno je da je sreća promenljiva – danas će hodati neko drugi, a sutra oni.

Nije ništa strašno proći pedeset ili stotinu kilometara nogama, još i bosonog, kako bi posetio svoje bližnje ili obavio kakav neodložan posao i prehranio porodicu. Od upadljivog siromaštva odudara put kojim grabimo, nov novcijat, uglačan, sa mostovima i nadvožnjacima – sigurno skuplji nego sve nekretnine zajedno u obližnjim naseljima.

Putem idu i gelada majmuni, kao da ispituju novu konstrukciju i toplotu asfalta. Malo-malo pa se litice izdižu iznad puta, a sa njih takođe vise majmuni, kao stražari nad retkim saobraćajem. Oštri kameni blokovi prete da se survaju na nas, ali ipak bezbedno prolazimo. Deo puta su izgradili Japanci, pa nailazimo na mermernu ploču sa zahvalnicom za njihov trud i dobročinstvo. Prelazimo most preko Plavog Nila, koji se poput gliste provlači među crvenkastim brdima što se nad njega nadnose. Suše su učinile veliku reku malenom, pa su se po koritu izdigla ostrva peska – čini se, moglo bi se po dnu hodati kao po putu.

No, to je varka, jer sa prvim padavinama nadoći će bujne vode i žila kucavica biće u punom sjaju. Uz put su ponegde izgrađene plave i žute okrugle crkve sa bakarnim krovovima što kao kišobrani natkrivaju osnovu. Okružene zelenilom, upečatljivije su od svih novih grandioznih zdanja. U siromašnijim selima crkve su sagrađene od gustog pruća, sa metalnom strehom pod čijom težinom samo što pruće ne pukne. Unutra nema pravih ikona, tek fotografije i reprodukcije. Ali, to su prave svetinje: u njima se mole zemljoradnici, pastiri i putnici namernici.

Nad putem se uzdigla stena, na stenu se posadilo jedno jedino drvo, na kojem je čovek napravio svoju kolibu. Smenjuju se različite slike, na momente žutilo savane prelazi u zelenilo pašnjaka i retkog drveća, pa odjednom na padinama zasvetlucaju metalni krovovi naselja.

Grad koji ne voli strance

Stigosmo u jedan od većih gradova – Debre Markos, prestonicu provincije Gođam.

Pitam Bemneta: „Po čemu je ovaj grad poznat?“

„Po tome što meštani ne vole strance. Ovde se može lako dogoditi da te neko napadne samo zato što je sumnjičav prema došljaku…“

„Pa baš lepo mesto izabrasmo za pauzu. A ima li još nešto po čemu su čuveni?“

„Grad je dobio ime po Crkvi Svetog Marka. Tu je i fabrika trolejbusa, jedna od najvećih u Africi, nastala u saradnji sa Rusima. Upošljava pet hiljada ljudi i proizvodi oko pet stotina trolejbusa godišnje“, kaže Bemnet i dodaje: „Sve do pre stotinak godina ovde su gospodarili uticajni lokalni vladari. Neobično je bilo što grad bude veliki kad dođe vladar, jer se sakupe sva sela, po dvadeset ili četrdeset hiljada ljudi, a kako vladar ode na put, na primer skokne do Adis Abebe, svi se raziđu i preko noći to postane naselje od jedva pet-šest hiljada stanovnika“.

Vodotoranj Afrike

Saznajem da je ovde postojalo i jako italijansko utvrđenje, te da je mesto poznato po ustancima protiv vlasti. Nisu želeli da plaćaju takse caru, pa su podigli takav ustanak da je na kraju reagovala vojska, ali su takse ipak ukinute. Sada ovde živi sedamdeset hiljada ljudi.

„Nedaleko se nalazi vodotoranj Afrike – tako nazivamo planinu koja se proteže sve do 4.100 metara iznad nivoa mora, odakle izvire čak četrdeset naših reka…“

Obilazimo novu crkvu, svu u nijansama plave boje, sa verandom od lukova, i jednu džamiju, mada je u ovom gradu broj muslimana zanemarljiv. Kada u jednom gradu ima više religija, Etiopljani paze da različiti verski objekti budu u susedstvu, kao dokaz da se međusobno poštuju i čuvaju.

Vidi se da je veliki deo grada nedavno izgrađen, pa to uliva nadu da je na pomolu neko bolje vreme.

Spušta se mrak i Bemnet i ja tražimo prenoćište. Molio sam ga da pronađe nešto povoljno, ali nisam mogao da pretpostavim da će me odvesti u ćumez od cigli nalik poljskom toaletu na periferiji grada. Na golom betonu stoji metalni krevet, jedva uguran u tesnu prostoriju. Komarci nasrću sa svih strana, žure da prenesu malariju. Utom dolazi vlasnik sobice i prska je sprejom čiji miris nagriza nozdrve, pa postaje neizdrživo ne samo tu spavati, već i boraviti. Umesto da me izbodu komarci, sada će me udaviti smrad. Bila je to jedna od najtežih noći u Etiopiji, plaćena pola dolara. No, vredelo ju je doživeti, jer u takvim uslovima spavaju putnici koje sam vozio kada ih noć zatekne na pola puta, i to samo ukoliko mogu i takav smeštaj da priušte…

„Dođi da odigramo partiju bilijara“, zove me Bemnet da mu se pridružim ispod sklepane cerade u blizini naše sobe. Neverovatno je kako u krajnjem siromaštvu Etiopljani uspevaju da nabave opremu za bilijar i stoni tenis, ali i da se obrazuju toliko da znatno bolje poznaju svoju istoriju nego što Evropljani, sa svim školama, poznaju svoju. Duboki naklon takvom siromaštvu!