Zeleni pojas odvažne nobelovke – Park slobode i borba Vangari Mataji

Na nešto manje od dvanaest hektara nalazi se i veliko veštačko jezero, skejtbording raj, nekoliko važnih spomenika, uključujući neobični, kontroverzni i prilično oronuli spomenik bivšem predsedniku koji je podigao samom sebi povodom prvih deset godina vladavine, ali koji Kenijci i dalje ne diraju, dok desetine ljudi u svako doba dana leži pod retkim stablima ili se šeta.

Tu biznismeni i bankari dolaze na pauze, ljubavni parovi na sastanke, turisti da vide pokoji spomenik, mnoštvo običnog sveta da odspava na travi, u hladu ispod drveta. Međutim, u tom parku se organizuju i protesti (jedan „lenji“ protest sa desetak protestanata koji su posedali i polegali u travu upravo je bio u toku kada sam ga posetio), iskazuju se najvažnije nade i ljudi na okupljanjima menjaju budućnost svoje države, ali su tu, nažalost, eksplodirale i bombe terorista.

Zato je ovaj park istorija Kenije u malom. „Kada bih ti ispričala koliko je borbe bilo potrebno da ovde bude trava a ne beton, ne bi mi verovao!”, kaže mi prijateljica iz Čilea sa kojom sam krenuo u šetnju. Prolazimo pokraj drveća posađenog u znak mira, ispod drvoreda visokih palmi sa šarmantnom zelenom ćubom na vrhu. Najzad sedamo na klupu na kojoj ogromnim slovima piše: „Nemoj ovde samo da sediš! Promeni nešto!“

Park su posle moje posete usavršavali, pa su mi prijatelji javili da se sad tamo može videti i biblioteka na otvorenom, kao i posebno ćoše posvećeno kenijskoj profesorki Vangari Mataji. Kada su korumpirani političari odlučili da usred parka podignu zdanje visoko čak šezdeset spratova, ona je rizikovala život braneći pravo ljudi na zelenilo i sunce. Bila je zatvarana, proganjana, zlostavljana, umalo je nisu ubili, ali nije prestajala da se bori.

Pisala je svima na svetu kojih se setila i uspela da podigne toliku uzbunu, da je međunarodni i medijski pritisak naterao investitore da od projekta odustanu. Šta može jedna „prepametna žena koju je teško kontrolisati”, kako je to istakao njen muž političar navodeći razlog za razvod, pokazala je svetu Vangari Mataji i za to dobila Nobelovu nagradu za mir. Prva kenijska doktorka nauka za biologiju i prva univerzitetska profesorka postala je i prva žena iz Afrike dobitnica Nobelove nagrade, te prva osoba kojoj je ova nagrada pripala za aktivnosti na zaštiti prirode.

Da je išla ispred svog vremena, danas je očigledno: napokon smo postali svesni koliko je neophodna i hitna zaštita planete od nas samih. Čak trideset miliona stabala širom Kenije posađeno je u okviru njene inicijative „Zeleni pojas” kojom je dokazala da se više isplati sadnja stabala nego njihovo sečenje.

Uvela je stipendiju za svaku Kenijku koja zasadi stabla lokalnog drveća u svom selu i tako zaustavila širenje pustinja. Dok se šetamo Parkom slobode pored Kutka slobode i dela parka posvećenog Pokretu zelenog pojasa, prijateljica mi pokazuje fotografije odvažne nobelovke kojoj se u očima pre svega vidi dobrodušnost, blagost, toplina, a borbenost i snaga kao da su pritajene u dubinama njenog bića.

U Najrobiju sam se susreo još sa nizom drugih čudesa. Recimo, tu je jedna od najvećih afričkih berzi hartija od vrednosti, u kojoj se dnevno obavi više od deset miliona transakcija! Da je Najrobi važan ekonomski centar Afrike, postaje jasno svakom ko prođe gradom. Mnoštvo visokih nebodera, poslovnih zgrada, finansijskih institucija i drugih domaćih i međunarodnih firmi – sve to pomalo podseća na Novi Beograd.

Prostrana ravnica, isušena močvara namenjena visokogradnji, sa pravilnim ulicama i bulevarima iscrtanim kao lenjirom, sa raskrsnicama pod uglom od devedeset stepeni… Uglancani neboderi doprinose i čine da grad izgleda besprekorno čist i moderan, pa čak i bezbedan, što nikako nije slučaj.

Postoji još jedna zabluda: Najrobi, to nije ravnica, već visoravan! Čak 1.795 metara nadmorske visine savršeno ublažava tropsku klimu, pa je ovo omiljeno odredište za sve one koje sunce ekvatora na drugim mestima previše ugreje. „Sunce ovde tako divno sija, ali te ne maltretira”, sa ponosom kažu Najrobijci.

Nedaleko od ulaza u park nalazi se Kongresni centar, koji je dve godine pre mog dolaska dobio ime „Džomo Kenijata“ – po prvom predsedniku države, inače Titovom prijatelju.

„Kako čovek gubi titule, gube je i zgrade, kako čovek stari, stare i zdanja, ne sva podjednako, a neka ostaju urezana u večnosti, zajedno sa ljudima“, mudro zbori moja prijateljica iz Čilea koja mi se pridružila u ovoj avanturi, čekajući da ode na sledeći safari. Posmatramo nekada najvišu zgradu u Keniji, koja sada deluje tako mala u šumi solitera. Za samo četrdesetak godina od najviše zgrade spala je na devetu najvišu, i izgubila dosta od svoje ekskluzivnosti.

Tu se nalazi afrički „Sava centar“, jedno od najznačajnijih mesta za održavanje kongresa na Crnom kontinentu pod čiji neobičan krov staje čak pet hiljada ljudi. Kongresna sala je izdvojena zgrada piramidalne braon strukture na uzdignutom postamentu, sada već zastarelog dizajna i bledunjavih boja, pa izgleda kao oronuli svemirski brod ne baš naprednih vanzemaljaca.

Niz fasadnih ukrasa sa donje strane te čudne građevine urađen je tako da podseća na tetris, a ispod je deo fasade obojen zebrastim šarama, što doprinosi krajnje bizarnom izgledu građevine. U nastavku zgrade uzdiže se džinovski okrugli toranj sa dvadeset osam spratova.

Posle nekoliko peripetija zbog visokih zvanica koje su helikopterom doletele u Keniju i spustile se na krov tornja upravo kada sam ja tu stigao peške, uspeo sam da dobijem dozvolu da se popnem na vrh zgrade i odatle pogledam grad. „Ko na brdu ak’ i malo stoji...” Glavni hol je pretvoren u vremensku liniju kenijske istorije, pa se tu saznaje o važnim datumima, zločinima kolonizatora i o borbi za nezavisnost. Lift nas brzo uspinje do rotirajućeg restorana pri vrhu, koji odavno ne radi.

„Velike građevine je lakše napraviti nego održavati“, zaključuje moja prijateljica. Izlazimo na krov, kružimo oko helidroma i uživamo u najboljoj panorami Najrobija.

„Baš je romantično ovo mesto“, kaže mi Čileanka, a ja se slažem. Tek je nekoliko meseci kako se okončala moja šestogodišnja veza, pa su rane još žive i, mada pomalo flertujem sa devojkama, ispipavajući teren, učeći o ženama, o svetu, o samom sebi, nisam spreman za novu vezu. A nije ni ova devojka.

„Šteta je da se sa nekim ne poljubiš na ovom mestu“, kaže i približava mi se umiljato. Dosta je niža od mene, ali me iznenada snažno privuče k sebi, valjda ispravno procenivši da je najbolje moje kolebanje prekinuti direktnim poljupcem.

Baš tad mi zazvoni telefon: bila je to moja bivša ljubav, znatiželjna da čuje šta baš u tom trenutku radim... Ljubavna telepatija ne popušta ni na drugom kontinentu.

Grad odavde izgleda kao bilo koja evropska prestonica, s tim što su visoke zgrade grupisane u našoj blizini, pa se, kao u talasima, smanjuju što dalje pogled odmiče, da bi se belina zdanja polagano utapala u zelenilo koje se nastavlja dokle pogled dopire. Ta divljina, koja se odavde samo naslućuje, suština je Kenije, afrički raj koji se mora braniti.

Ogroman zeleni Park slobode, koji se sa visine najbolje vidi, i pored njega Centralni park, kao najlepši tepih usred sivih solitera – duša su Najrobija. Zelenilo i sunce, sa kapljicom straha, utisak je koji sam odavde poneo zauvek.