Vodič za turiste u Keniji: Pre lavova, somalskih terorista i turističkih agenata – prvo nahranite policiju

Primetio sam kako me prate. Muškarac hoda iza mene i najednom skreće, kao da nastavlja drugim putem, ali sam krajičkom oka uhvatio kako obrvama i rukom nešto signalizira drugom čoveku, koji onda nastavlja da ide za mnom.

Posle nekoliko stotina metara, to se ponovilo. Pokušavam da hodam normalno, dok mi srce ubrzano lupa. Ugledao sam policijsku stanicu, nonšalantno počeo da joj se približavam, a onda u nju uleteo kao furija. Iznenadilo me je da su policajci u stanici obučeni u punu borbenu opremu, kao da su upravo došli sa demonstracija.

Videli su da sam uplašen, i shvatili, čini mi se, ozbiljno moj slučaj. U roku od desetak minuta pohvatali su sve koji su me pratili prethodnih pola sata. Preda mnom se pojavila čitava svita radnika jedne turističke agencije, koja je planirala da mi uvali svoje ture za safari.

Laknulo je i meni i policajcima, koji su mi onda saopštili da su gladni i da je red, kad su mi već pomogli, da ih častim ručkom i cigaretama. Iz jedne nevolje, upao sam u drugu - u Keniji, nažalost, kao i u pojedinim drugim državama, nema pomoći ako ne platiš.

Najrobi nije najbezbednije mesto na svetu

Znao sam da Najrobi nije najbezbednije mesto na svetu, i u skladu sa tim sam se i ponašao. Pre nego što sam izašao iz hotela, sve što mogu ostavio sam u sefu.

Zbog slanja trupa u Somaliju, kao i zbog velikog broja turista, Kenija je omiljena meta za napade somalskih terorista, a oružane pljačke i kidnapovanja nisu retkost.

Tokom noći nisam uopšte izlazio iz hotela, koji je ograđen visokim bedemima i posebnim obezbeđenjem kao kakva tvrđava, a svuda sam se kretao isključivo u taksiju ili u turističkim grupama. Na mapi sam označio skoro polovinu grada crvenom bojom: to su favele i opasni delovi gde nikako ne bih smeo da zalazim.

Događaj koji sam opisao odigrao se tokom jedine moje samostalne šetnje po najbezbednijem delu centra grada u po bela dana. Hodao sam samouvereno, hitro, uavžavajući lokalne savete, ali činjenica da sam stranac bila je dovoljna da nekome zapadnem za oko.

Kakva je šteta što ovaj grad prepun života, modernih zdanja, bogatih muzeja, odličnih restorana i raskošnih parkova, mora da živi u mračnoj senci kriminala i straha. Ja lično, ako se izuzme neprijatna situacija sa turističkim uhodama, u Najrobiju nisam imao problema, ali su me neprestani oprez i zazor umorili.

Crtice iz ne tako davne istorije Najrobija

Potpuno nov grad izgrađen preko močvare, osnovan je tek 1899. godine na reci Najrobi, što znači „hladna voda“.

Na prvim fotografijama doseljenika, stanovnika buduće metropole koji su tu prispeli početkom dvadesetog veka vide se šatori i utrina. Danas je to deseti po veličini grad u Africi, sa više od četiri miliona stanovnika. Ubrzan razvoj i neplanska gradnja novih kuća, nažalost, uništili su veći deo starije, kolonijalne arhitekture.

Grad je nastao kao stanica i depo na pruzi koja se gradila iz Mombase ka prestonici Ugande, Kampali. Još pre nego što je izgrađena, prozvali su je „Železnicom ludaka”, zbog visokih troškova gradnje i neizvesne trase i isplativosti. 

Nije prošlo ni godinu dana pošto je krenuo prvi voz 6. juna 1900, a strašni lav je jednog nadzornika železnice izvukao iz kupea i pojeo! O neslavnom početku slavnog grada svedoči stari vagon u Železničkom muzeju, na kojem se i danas mogu videti razlupani prozori, kao i ugravirano ime Čarlsa Henrija Rejala, koji je svoj radni vek završio u čeljustima lava starosedeoca Najrobija. Tih godina stanovnici grada uglavnom nisu izlazili na ulicu bez puške u rukama, a zabeleženo je da su lavovi pojeli čak sto trideset i pet radnika železnice za manje od godinu dana! S obzirom na to da ljudi nisu uobičajena hrana za lavove i da je u tom vremenu bilo nesrazmerno mnogo napada na ljude, naučnici smatraju da se radilo o nekoliko lavova koji su verovatno bili uslovljeni lošim zdravljem i prilikama u divljini da se okrenu novouspostavljenoj železnici kao glavnom izvoru hrane.

Lav usred saobraćajnog špica

Bio sam ubeđen da su takvi incidenti davna prošlost, sve dok taksista nije panično uzviknuo „Zatvaraj prozor!”. Bila je velika gužva i većina vozila je u jednom trenutku stala. Tada, na svega nekoliko desetina metara od nas, usred saobraćajnog špica u najvećoj gužvi ugledah – lava!

“Ne brini se, barem jednom godišnje lavovi zalutaju u grad, ali retko koga napadnu. Oni su sladokusci, ne vole ukus čoveka”, rekao mi je, ne bez ironije, taksista.

Tako sam saznao da je prvi nacionalni park u Keniji otvoren upravo u Najrobiju, svega sedam kilometara od centra grada. To Najrobi i dan-danas čini jedinom prestonicom koja u svom administrativnom okrugu ima i zaštićeni nacionalni park i u njemu – lavove. 

Ovo je jedinstvena metropola gde se može ići na safari, a da se, faktički, ne izlazi iz grada! Nestvarno je videti divlje životinje u punom sjaju, a u daljoj pozadini – solitere! 

Sukobi životinja i ljudi u skoroj budućnosti sve izvesniji

No, kako to već život ume da udesi, kada sam otišao da posetim park, video sam u njemu mnogo životinja, ali od lavova nije bilo ni traga ni glasa! Jedva smo ugledali dva sakrivena duboko u rastinju, tako da sam lava daleko bolje osmotrio na auto-putu, nego u prirodi! Izgleda da su se tih dana carevi životinjskog carstva više šetali po gradu nego po, očigledno, nedovoljno ograđenoj savani.

Nacionalni park su osnovali Britanci kako bi smanjili neplanirane posete žirafa, slonova, zebri, nosoroga i drugih divnih bića centru nove prestonice.

Napravili su veliku i dugačku ogradu prema gradu, a određeni deo prostranstva proglasili zaštićenom zonom za floru i faunu. Međutim, park ne može biti omeđen sa svih strana, pošto životinje migriraju u druge delove Kenije zavisno od godišnjih doba i kiše. Kako su naselja sve gušća, uskoro prete da u potpunosti okruže zaštićenu zonu, pa su sukobi životinja i ljudi u skoroj budućnosti sve izvesniji, dok je opstanak parka i dragocenog života koji se tu čuva – neizvestan.

Gradskim autbusom na safari

Čekam na autobuskoj stanici – pravi gradski autobus za divljinu! Došao sam da se pridružim zvaničnoj turi u organizaciji samog parka. Nikada ranije nisam išao na safari autobusom, pa još gradskim, pa je već to bilo neobično, ali što sam se iznenadio kada sam ugledao vozilo sa svih strana oslikano karikaturama životinja! Smeše mi se, kao u crtanom filmu žirafe, zebre, nosorozi!

Posle svega nekoliko minuta vožnje kroz visoku travu i žbunje, nailazimo na desetine zebri, par žirafa, nekoliko antilopa sa divnim vijugavim rogovima, a zatim i na čitavu koloniju krupnih crnih ptica. Autobus tutnji po savani, po uskom zemljanom putu, a u blizini se vide novoizgrađene zgrade. Stižemo do jezerceta iz kojeg me netremice posmatra nekoliko pari očiju što jedva proviruju iz vode – nilski konji! Jedan smešan noj pojurio je nedužnu antilopu koja je mirno pasla u njegovoj blizini, a zatim se okrenuo ka nama, kao da će i autobus da pojuri.

Najviše na svetu nosoroga ima u Najrobiju

Ubrzo se upoznajemo i sa nekoliko nosoroga.

„Najgušća naseljenost nosoroga na svetu nalazi se upravo u Najrobiju!“, saopštava preko mikrofona vozač i kaže da ih na ovom malom prostoru živi više od pedeset.

Posle nešto manje od tri sata, autobus nas vraća na polazište. Na izlazu postoji staza koja vodi kroz šumu i neobičan hibrid prave prirode i zoološkog parka. Pigmejski nilski konj i jedan nosorog dočekuju oduševljenu dečicu i mene koji sam jednako razdragan.

Gusta šuma, mnogo drugačija od savane parka, dom je hiljada ptica čiji cvrkut ne prestaje. Jedna hijena je načuljila uši i gleda me direktno u oči.

Nilski konj upravo ruča, bucmasti obraščići prosto mame da ih neko uštine!

Usplahireno majmunče pokušava da rovari po kanti za đubre pored koje prolazim, ali ovde sve kante imaju zavarene metalne poklopce, pošto je interesovanje životinja za ono što ljudi bace a moglo bi se pojesti, razumljivo – veliko.

Bi mi žao tog malenog bića punog energije: očajnički je proturao ruke kroz rešetke, nastojeći da unutra gurne i svoju nerazumnu glavicu.