U kakvoj su vezi Herakle, etno-stil i srpski kockar, kada odlučujemo – uz obalu ili iznad mora

Svaki kutak tri sela, Vizice, Miljea i Makrinice, smeštenih na strmim obroncima Piliona u Magneziji, liči na starinsku razglednicu. Nisu mnogo udaljeni od Volosa (dvadesetak kilometara) gde uvek možete da se „spustite“ na plažu.

U Vizici, u periodu letnjih žega, svežinu pronalaze brojni Grci, ali i gosti iz Nemačke, Francuske, Luksemburga, Austrije. Meštani, od kojih skoro svako izdaje kućicu ili sobe opremljene u tradicionalnom grčkom stilu, kažu da su, posle naleta pandemije, konačno počeli da dočekuju goste. I više su nego gostoljubivi, štaviše – beskrajno ljubopitljivi...

Mnogi su vlasnici malih taverni, restorana, kafea. Dok u jednom lokalu, uz grčku kafu – kakvu kod nas nazivamo turskom, jedemo domaći keks sa cimetom (slatkiši su tamo uvek na račun gazde), razgovaram sa Stoikosom Konstantinosom, koji je godinama po selima Piliona renovirao stare kuće, a sada je vlasnik hotela.

Višedecenijski staž dunđera dao je Stoikosu mnoštvo ideja, pa i tu da sagradi jedan od najvećih smeštajnih objekata u selu. Pitam ga za turiste iz Srbije, kaže: „Ohi“ (Nema ih). Najboljim pozivom turistima smatra „dobar glas“, i uveren je da će se o ljubaznosti seljana sa Piliona najbolje saznati „od usta do usta“.

Za stolom pored sedi Bruno, koji je sa sinom i suprugom na Pilion došao iz francuskog mesta Bezansona.

Kaže da su ga na odmor „dovele prelepe fotografije pejzaža, ljupke spoljašnjosti, ali i unutrašnjosti kućica“ u kojima gosti borave, a koje je video na internetu.

Sada se odmara, uživa u pogledu iz sobe, i pešačkim stazama koje vijugavo vode do obližnjih sela, vodopada, izvora, manastira, ali i taverni...

Sotiris Felipu iz Vizice, takođe izdaje svoje dve kućice za one koji vole da kombinuju planinu i more. Mada, kako kaže, u poslednje vreme, sve je više gostiju koji ovde traže i nalaze mir, tišinu i beg od vreve na plažama i u gradu, posebno u jeku sezone.

Posetioci Makrinice, Miljea (gde jagnjeće pečenje začinjeno travkama, sveže ubranim na ovoj planini, ima poseban ukus) i Vizice, mogu još i da se odluče za posetu nekom od manastira, da odu na jahanje, džoging, vožnju biciklom, ali i za posetu nekoj od malih galerija, lokalnih biblioteka, prirodnjačkih centara, izložbenih prostora, poput Muzeja vizantijske umetnosti i kulture koji smo posetili.

Med i magareće mleko

Za one koji vole kupovinu, u selima Piliona to iskustvo je malo drugačije, i pruža mogućnost dodatnog, beskrajnog ćaskanja sa prodavcima iz brojnih, šarenih, načičkanih lokala u uskim, strmim uličicama.

Možete naći bezbroj sitnica: od tradicionalne grčke sušene testenine, lekovitih čajeva, proizvoda od magarećeg mleka, meda za koji tvrde da je najbolji na svetu, preko sapuna od maslinovog ulja, do grnčarije, ručno rađenih marama...

„Uživanje je garantovano uz tradicionalnu hranu i piće, naročito kada su nam u toku festivali grčke igre, a to je često. To je ovde način života, uživanje u hrani, druženju, tradicionalnom piću, igri i muzici“, kaže naša sagovornica Hrisa Caganu.

Dodaje da bi za turiste iz Srbije ovaj kraj Grčke bio posebno zanimljiv, jer nas, kako kaže, „kao dva pravoslavna naroda povezuje vera“ a ovde je veliki broj manastira i crkava.

Očekuje da će se službe u ovdašnjim hramovima uskoro vršiti, osim na grčkom, i na srpskom jeziku, jer preko leta, jedan broj turista iz naše zemlje, dok su na letovanju uz obalu, posećuju u posebnim turama – manastire Piliona.

„U tradiciji srpskog naroda, kao i kod nas, porodica je veoma važna. Meštani ovde nude tradicionalno prijateljsko okruženje koje prija porodičnim ljudima svih generacija“, dodaje Hrisa.

A kada su „sve generacije“ u pitanju, u ovom delu Grčke zaista nije retkost, čak deluje i kao obavezan – prizor u vreme ručka, kada se, uglavnom tri generacije jedne familije, okupe u nekoj od lokalnih taverni.

Svi su doterani, sa širokim osmehom, i frizurama; deca su bučna, ali i ostali. Jedu, piju, glasno se smeju, u pozadini je takođe glasna muzika, dok oni tako kolektivno uživaju u svežoj ribi, siru, salatama, vinu…

Mesto gde je Herakle vaspitavan u pećini kentaura 

„Nije Pilion bez razloga letnjikovac bogova, koji ovde sa Olimpa svraćaju da se odmore. Pilion je i planina kentaura. Oni su prema našoj mitologiji, dobri poznavaoci lekovitog bilja, kojeg ovde ima u izobilju, i preteča su današnjih doktora, a uz čistu planinsku vodu sa brojnih izvora, lekovitost je garantovana“, priča za naš portal Hrisa.

Pilion je u grčkoj mitologiji inače poznat kao dom mitskog kralja Peleja, Ahilovog oca. Među kentaurima, najpoznatiji je Hiron, koji je na ovoj planini, prema legendama, iz svoje pećine savetovao i vidao rane brojnim junacima, a ljude učio na koji način da mešaju lekovito bilje i da se leče, kako da sviraju i love…

Legenda kaže da je podigao, vaspitavao i učio mladog Herakla mnogim veštinama.

Caganu ističe da su mesta na Pilionu kao muzej na otvorenom, jer se, kako kaže, osećate kao da živite u nekom drugom vremenu,: „Sve je drugačije – i po arhitekturi, i po tome kako je očuvana i bogata priroda, a i po načinu života koji nigde nećete naći.“

Kada rešite da siđete do neke od peščanih plaža oko Volosa ili Larise, izbor je ogroman, možete da upotpunite doživljaj i posetom nekoj od vinarija.

Zemljište Magnezije plodno je i odlično tle za vinovu lozu, od koje su mnogi uzgajivači rešili da prave organsko vino na koje su ponosni. I ne samo to, ovde se gaje breskve i smokve, kao osnova za poznati lokalni slatkiš sa karanfilićem – „prasinosiko gliko".

Pavla Stefanovića je „htela karta"

Na putu ka vinariji i „voćariji“ naša sagovornica je predložila „kratko osveženje uz piće“ u jednom usputnom mestašcu. Prolazimo pored jezera Karla, koje je poznato po bogatstvu biljnog i životinjskog sveta, i zelenim oazama mira...

Ulazimo u mesto koje se zove – Stefanovikio, Hrisa kaže da me je „s namerom tu dovela“, jer je ovo parče plodne zemlje nekada bilo vlasništvo Srbina Pavla Stefanovića.

„Vidi se iz aviona“ i to bukvalno, da ovaj „kvadrat od sela“ ima čudnu priču.

„Pavle Stefanović je krajem 19. veka, imanje u Tesaliji dobio na kartama u Istanbulu. Rešio je da ga, na nagovor majke, pokloni Grcima, pa je tako mesto dobilo ime po njegovom prezimenu. Izgovara se Stefanovikio ili Stefanovićevo“, objasnila je Hrisa, i povela nas u centar sela „na piće“ u lokalnu kafanu.

U roku od pet minuta, naše malobrojno društvo pretvorilo se u poveću ekipu. Tu su poznanici, rodbina, vlasnikova porodica, meštani... Stolovi su se spajali, pa su neki u jednom trenutku sedeli u delu u kome je još jedan dodati sto malko „izvirio“ na lokalni put. „Ima li komunalne policije ovde“, pitam se u sebi. A „kratko osveženje uz piće“ je zapravo sada već bilo jednočasovno meze uz pohovane lignje (kalamari), cipuro s ledom, puno mineralne vode sa Piliona, dosta salate i prepečenog hleba... Dakle – sijesta u EU, usred radnog vremena, koje u Stefanovićevu zapravo i nije radno vreme, jer ovde su popodneva tradicionalno rezervisana za kratki predah od posla.

Kad si u Stefanovićevu, ponašaj se kao Stefanovićevljanin...

Okrepljeni, nastavljamo ka redovima vinove loze i smokvi.

*Tekst je realizovan u saradnji RTS-a i Programa delegacije EU u Srbiji „Puls Evrope”.