Ajos Nikolaos – činija zelenih suza

Ako se čovek na Kritu smestio u Iraklio, Ajos Nikolaos – Sveti Nikola – idealan je cilj za izlet. Vožnja autobusom traje nešto više od sat vremena. Mlađi izletnici će znati da cene barove i noćne klubove ovog gradića, a stariji sve ostalo.

Nobelovac rođen baš tu

Iraklio je u zoru pust, polako se peške spuštamo do autobuske stanice. Ona se od 2018. zove Atina, zapravo je bivša fabrika sapuna i kerozina čiji su koreni još u 19. veku. Preuredili su je u modernu stanicu od kamena, drveta i stakla.

Smestila se između luke i gradskih zidina, u četvrt u koju turisti, inače, ne bi zalazili.

Ono što mene zaokuplja – jedan od vlasnika ovog kompleksa zvao se Panajotis Alepudelis, poticao je sa ostrva Lezbos, a ovde je sa bratom otvorio fabriku sapuna. Tu mu se 1911. rodio sin Odiseas. Porodica će se kasnije preseliti u Atinu, a sin će pod umetničkim imenom Odiseas Elitis postati slavni pesnik, čiji će književni rad 1979. biti odlikovan Nobelovom nagradom.

Doručkujemo u staničnom kafeu čekajući autobus. Ne bismo smeli da napravimo grešku i da kupljene sendviče ponesemo u autobus. U kritskom javnom prevozu strogo je zabranjeno žvakanje, čak i unošenje hrane.

Kritska crvenica

Nešto više od sat vremena vozimo se severnom obalom Krita prema Svetom Nikoli.

Zora se pretvorila u blistavo jutro, sunce prosipa zlatnike po Belom moru, kako su pitomo Egejsko more zvali mornari – namučeni nemirnim Crnim morem.

Usput se smenjuju plaže i turistička naselja, Krit je očito popularna destinacija i za ljude koji letuju na klasičan način – apartman, plaža, taverna.

Uočavam obrađene parcele sa izrazito crvenom zemljom. I tamo gde su od planine oteli put, zasečeno stenje je prošarano crvenom bojom. Crvenica, terra rossa, nerazgradivi deo krečnjaka, koji se mrvi i taloži milenijumima, pomešan sa saharskim peskom. Kažu da lako upija i dugo drži vodu, pa žedne biljke na njoj mogu da prežive sušu. Cene je vinogradari i ovakvi putnici poput mene, jer mislim da njena boja dobro stoji egejskom plavetnilu.

Sveto trojstvo Mediterana – vinova loza, smokva, maslina – na njoj se oseća dobro. Uvek bih joj se obradovao, na Siciliji, u Istri, evo i na Kritu.

Pored činjenice da prvo evropsko vinogradarstvo potiče sa Krita, božanstvena domaća vina, naročito bela, možda jesu tako osebujna jer je čokot svojim korenom zariven baš u ovu crvenicu.

Privatna hotelska crkva

Približavamo se Svetom Nikoli, mestu od svega 11.000 duša. Obično je to ime za grčke prilike, jer je ovaj svetac poznat kao zaštitnik ribara i mornara – a Grci su i jedno i drugo odvajkada. Zapravo, tako se zove crkva, jedna od najstarijih na Kritu, ne mogu da tačno utvrde da li je iz devetog ili desetog veka.

Sada se na poluostrvu gde je sagrađena ta crkva, severoistočno od grada, nalazi hotelski kompleks. A crkva koja je dala ime gradu obrela se posle deset vekova na tuđem privatnom posedu. Odlučio sam da ne idem tamo – ne podržavam privatizaciju kulturne baštine.

I evo nas, ulazimo autobusom na stanicu. Nalazimo se na istočnom Kritu, na zapadnoj obali zaliva Mirabelo. Mape koje sam prethodno gledao nisu me pripremile na činjenicu da će nas autobus iskrcati visoko iznad grada. Od pospane stanice put vodi kratko uzbrdo, a kod gradske bolnice valja krenuti strmom ulicom nizbrdo.

Na prvi pogled gradić podseća na mnoga manja grčka mesta, splet kablova na banderama, radnje sa izloženom jeftinom robom, uski trotoari. Levo je gradska pijaca, zavirimo i tamo, jer grad i ne možete upoznati ako niste bili na pijaci. Ljudi lica ispucalog od sunca, tamnoputi kritski seljaci i nakupci, pričaju uglas nudeći svoju robu.

Činija zelenih suza

Samo nekoliko stotina metara dalje, bez upozorenja, naiđemo na vidikovac iznad zaliva koji je nekada bio slatkovodno jezero. I atmosfera se naglo menja. Levo je litica iznad vode na kojoj su nanizani kafei i restorani. Desno se spušta ulica, takođe po strmoj kamenoj padini iznad vode. I opet niz restorana. A dole, uz jezersku obalu – baštice uz promenadu.

Ovaj lep prizor ima i ime – jezero Vulizmeni. Nekada slatkovodno jezero je 1870. kanalom povezano sa gradskom lukom, pa je od tada, tehnički gledano, zaliv. Ali ono što zadivljen posmatram meni kaže da se grad ipak sav sklupčao oko jezera, kao oko činije zelenih suza.

Nekoliko kafea i restorana nude nam terase koje kao orlovska gnezda stoluju nad Vulizmenijem. Kažu da se boginja Atina kupala u ovom jezeru, ali to se ne može naučno potvrditi.

Druga priča je još zanimljivija. Navodno jezero uopšte nema dna, već je dubokim vodenim hodnicima povezano sa mondenskim ostrvom Santorini. Pošto je to ostrvo 120 kilometara severnije, bio bi to jako dugačak podvodni put. Kažu da je 1956. voda jezera podrhtavala kada se na udaljenom ostrvu desio zemljotres, pa one meštane koji su to videli, više ništa ne može razuveriti – za njih je ova legenda zapravo činjenica.

Geolozi kažu da je jezero poprilično duboko – 65 metara. Izvesno je da su nemačke trupe pri povlačenju krajem Drugog svetskog rata unutra bacale oružje i oklopna vozila. Možda i ja poverujem u priču o dubokom kanalu do Santorinija ako tamo jednom na plažu ispliva haubica.

Priče postaju skulpture

Sišli smo dovoljno duboko u grad da vidimo promenadu i stepenice koje vode ka njoj. Ali iza ćoška nas mami glavna pešačka uličica koja paralelno uz promenadu vodi ka luci. Ulica se, naravno, zove po datumu kada je Grčka odbila Musolinijev ultimatum 28. oktobra 1940. Taj dan se u Grčkoj obeležava kao dan kada su sili rekli „ohi“.

Lepo uređene radnje i kafei, turisti koji se roje, blaga nizbrdica, daju ulici nesvakidašnji šarm. Na dnu ulice idemo dalje prema luci.

Najviša zgrada u varoši trenutno je kruzer koji poput usidrenog beogradskog bloka miruje uz dok, a na pramcu je napisano Europa 2. Sve bašte u luci su takođe pune. Polazimo lučkom obalom ka spomeniku koji očito predstavlja Evropu na leđima bika.

Legenda kaže da se Zevs, generalni direktor u koloniji bogova na Olimpu, zaljubio u prelepu princezu Evropu. Uzeo je oblik belog bika i prišao joj. Ona je poželela da jaše na leđima rasne životinje. Čim se popela na njegova leđa, bik se dao u trk preko mora, ne obazirući se na vrisku i suze uplašene Evrope. Odveo ju je ovamo, na Krit.

Skulpturu je dizajnirao kritski režiser Nikos Kunduros, a izradili su je vajari Nikos i Pantelis Sotirijades. Sada prolazimo pored ove kritske Evrope u potrazi za dobrim kapućinom. Ova varošica na obali pored mora, pre ulaska u uvalu sa gradskom plažom nudi još jednu skulpturu. Meni je ličila na krak oktopoda. Ali to je kozji rog.

Zevs se, kao mali, igrao na Kritu sa kozom Amaltejom, odrastao je na njenom mleku. U igri joj je slomio jedan rog, pa je u znak izvinjenja taj rog pretvorio u rog izobilja.

Možda je ova priča u pozadini činjenice da je jedno ostrvo u blizini – Agii Pandes – nedostupno turistima. To je rezervat za kritske divlje koze.

Već viđeno

Kafić koji smo izabrali – Deža vi – konačno nam daje priliku da se odmorimo od svega što nudi ovaj živahan kritski grad na obali Egeja. U hladu smo, a na ivici plaže. Na drveću su okačeni kavezi sa papagajima. Konobar pita odakle smo, pa odmah nakon toga: „Zvezda" ili „Partizan"? Skoro da sam rekao „Čukarički“, ali nisam imao srca da razočaram kritskog mladića. Sličnu stvar sam doživeo na Krfu. Grci vole da se dele na srpski način.

U naredna dva sata dokolica je bila čisto uživanje. Plaža je poprilično popunjena, ali bez gužve. Talasi zapljuskuju šljunčanu obalu. Pada mi na pamet stih Odiseosa Elitisa čiji je ime u mojoj mladosti bilo prevođeno kao Odisej: „Reči talasa jedva izgovorene ili tek naslućene u šumu i druge koje liče na reči mrtvih“.

Znao je to grčki pesnik – ovi talasi su reči jedne pesme na jeziku kojem još nismo dorasli. To je jezik i svih onih koji su pre nas bili na ovom mestu. Tako mi bude uvek kada me lepota zakuje za neki trenutak. Potpuno se stopim sa njim. Pa se onda i ja setim svih mojih mrtvih, valjda i oni imaju pravo da ovde na Kritu mojim očima srknu od života.

Glad prekida melanholiju. Već je kasno popodne. Odlazimo dalje obalom do taverne Arhontiko - ime je obećavajuće jer označava palatu ili vilu. Tamo nas dočekaju sa vinom, lozom, kritskim mezetom i neverovatnim pogledom na obalu sa bronzanim Amaltejinim rogom. Zevs ga je blagoslovio izobiljem – to je prava reč za ovo popodne.

Mesec od crvenice

Predveče se šećkamo obalom jezera, zagledamo izloge, puštamo da nas šarm ovog grada potpuno osvoji. Videli smo najmanje tri ili četiri mesta na kojima bismo se mogli zaustaviti i uživati u brujanju razgovora, zveckanju escajga i šoljica, u preplitanju raznih muzičkih pravaca nad jezerom.

Odlučimo se za skoro prazan kafe Peripu koji nudi osunčanu terasu iznad promenade. Tu se u sebi rastajemo od Svetog Nikole gledajući kako sunce priređuje svoj predvečernji vatromet na jezeru.

Limunada od đumbira i limuna je papreno skupa, ali mi je potrebna kako bih zaokružio ovaj dan. Ova varošica ima manje teške prošlosti od slavnijih i većih gradova na Kritu, ali je uspela da jedinstvenu konfiguraciju pretvori u privlačnost. Za drugi put smo ostavili izlet na obližnje ostrvo Spinalongo, koje je do sredine prošlog veka bilo kolonija za obolele od lepre, poslednja u Evropi.

Penjemo se ka autobuskoj stanici ulicom Konstantina Paleologa, poslednjeg vizantijskog cara i sina srpske princeze Jelene Dragaš. Osvrćemo se još jednom da bismo došli do daha i usmerili pogled niz tobogan ulice, ka gradu koji se samodovoljan sprema za noć.

Autobus nas u Iraklio vozi preko Nepolija, varošice u brdima koja ima slavniju i krvavu hajdučku istoriju, jer su se stanovnici bunili i protiv Mletaka i protiv Osmanlija. Ali sada, dok sporo pada mrak, ljudi mirno sede u tavernama i istorija je zaključana u lokalni muzej.

Mesec iznad Krita kao da je od crvenice. A čempresi su crni.