Rovinj 2022: Grad koji postoji samo u uspomenama

Dok između gutljaja pravilno rashlađene Malvazije sneno posmatrate obrise ostrva Katarina na popodnevnom nebu, po glavi vam se motaju misli i slike prošlosti: koliko samo godina, i koraka po rovinjskom kamenu, koliko ljudi, koliko uspomena je naleglo na ovaj primorski gradić, i šta ste vi do sada dali njemu a šta je vama dao on, hrvatski krunski dragulj u turističkoj kruni nekadašnje jugoslovenske republike, sada osvešćene članice Evropske unije i NATO pakta, Hrvatske, na čijim ste plažama učili da plivate i da ljubite, na čijim ste obalama služili vojni rok u belim odorama Jugoslovenske ratne mornarice? I dokle ste zajedno došli, vi i taj grad, do kakve to tačke u istoriji, sada, u leto 2022, kada se tamni oblaci teških zima nadvijaju nad svima nama, i kada svet, u ognju klimatskih požara, pred našim očima ubrzano menja svoje lice?

Neodrživi turizam

Leto 2022. u Istri pamtićemo svakako po narastajućoj merkantilnosti njegovih turističkih poslenika koji više ovde vama nisu domaćini; to su rutinirani, blazirani uposlenici koji hladnokrvno egzekutiraju vašu potrošačku sposobnost. Takođe po besmislenosti gužvi koju stvaraju beskrajne količine turista koje valjaju svoja tela, tabane, gola leđa i znojne tetovaže preko ulica i trgova, držeći ruke gore kao da predaju svoje telefone nekoj višoj sili, škljocajući bez reda i smisla tim usijanim napravama. Takođe po sve teže podnošljivoj kampanji sa svih hrvatskih elektronskih medija koji, bez izuzetka, svoju sezonu, svoj turistički priliv i svoj finansijski income od turista pretpostavljaju bilo kojoj svetskoj temi, od rata u Ukrajini do sagorevajuće ekološke katastrofe. Takođe po najvećem u ovom veku prilivu gostiju iz Srbije (poglavito iz Beograda) koji, međutim, nijednom rečju nije zabeležen na hrvatskim medijima, iako se tu govori svim jezicima i pozdravljaju svi gosti i naglašava njihova sveobuhvatna oduševljenost ljepotama ove zemlje ponosne. I svakako po rovinjskoj žalobnoj konstanti kako ovde dolaze "loši gosti" a kako bi oni, sa boljim gostima...

Zaista, ako nam već trebaju reperi te dirljive želje za povećanjem zarade, onda neka to bude sledeća populistička računica: godine 2003, kada se ovaj putopisac prvi put posle rata (otkud mi sad pada na pamet poema Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata, iz 1920. godine?!) pojavio na ovoj obali, prvo što je uradio pre odlaska u stan bilo je da poliže kuglu sladoleda u poslastičarnici na rivi, na njenom udarnom delu, vlasništvo albanskih ugostitelja, uvek spremnih da istrče na ulicu i da vas sapliću svojim ponudama beskrajnih uživanja koja se nude pod njihovim suncobranima. Ta kugla je, dakle, tog leta 2003, koštala 2 kune. Ove, poslednje godine u kojoj voljena hrvatska valuta postoji pre nego što je u januaru službeno zameni evro, ta ista kugla na istom mestu košta 16 kuna. U prevodu na evro koji se i tada i sada menjao za 7,3 kune, sada ta tako voljena kugla za lizanje košta više od dva evra dok je 2003. koštala manje od 30 centi. Ništa više nećemo upoređivati, jer sirota kugla lizaljka je samo pratila indeks povećane gladi za profitom koji je dodatno ove godine podstaknut krizom svetskih razmera i koji se manifestovao porastom svih cena. Ništa to drugačije nije ni u najobičnijim prehrambenim i inim radnjama što Rovinj čini po skupoći jednim od najskupljih gradova sveta. Kontraefekat ovakve cenovne politike vidljiv je u grupama turista koji na kolenima drže picu u kartonu i jedu sedeći po trotoarima, prstiju sa kojih se cedi rastopljeni sir, kao i u redovima pred kioscima brze hrane koji su dugački i po trideset metara i iz čije se unutrašnjosti čuje pakleno crvčanje svih tih ulja koja sagorevaju pomfrit i srodne namirnice. Sve to čini jak nesklad sa tom vapijućom tendencijom ovdašnjih ljudi da u svoj maleni grad primame bolje goste, koji će ih, na krilima svojih izdašnih novčanika, povesti put sanjanih predela ultimativnog blagostanja koje su oni, po svom mišljenju, apsolutno zaslužili.

Ukratko, Rovinj je definitivno 2022. godine postao enciklopedijski primer neodrživog turizma; niti to ima gde da se smesti, niti gde da jede, niti gde da se umoči u more a da ne poremeti ekološku ravnotežu. Poslovođa (ispravnije: menadžer) restorana na udarnom mestu na samom ulazu u Stari grad, Bosanac, s kojim se teatralno moja žena i ja oslovljavamo sa "susjede" jer naše malo potkrovlje je iznad njegovog restorana, veselo će uzviknuti kad god da o tome prozborimo da taj narod sve više jede, i da on prosto više ne zna šta će. Kelner, Beograđanin Dejan sa Zvezdare, samo će sa šeretskim osmehom dobaciti: "Kaine štres" (nemački: Keine stress, bez stresa), i šmugnuti sa tanjirima dalje u dubinu terase. Na moju primedbu da je ovo neki čudan svet, menadžer dodaje: "Ma ja, juče sam 7 minuta jednom Nijemcu objašnjavao gdje je WC!", dodajući opet i opet kako je ekipa beogradskih momaka koju je okupio u svoj kelnerski tim savršena, i kako je on srećan čovek zbog toga.

Sveta Eufemija

Za to vreme, u monumentalnoj crkvi Svete Eufemije, zaštitnice grada, na vrhu brda koje čini celokupnu teritoriju Starog grada, počiva njeno telo bez jedne ruke, u monumentalnom kamenom sarkofagu iza desnog oltara, koji nosi svetičino ime. Da pročešljamo još jednom tu legendu: mlada devojka Eufemija je, godine 304, u Dioklecijanovim progonima hrišćana javno pogubljena, bačena lavovima, u areni maloazijskog grada Kalcedona (a ne kako sam u ovom tekstu iz 2006, pogrešno informisan, neoprezno napisao u Pulskoj areni). Mošti joj se zatim čuvaju u Kalcedonu pa potom u Carigradu, do 800. godine kada tamo na vlast dolaze ikonoborci. Tada sarkofag nestaje i jula iste godine volšebno se pojavljuje, plutajući morem (sic!), pod zidinama Rovinja. Rovinjezi, okupljeni oko tog čuda, po nedostajućoj ruci (lav je, po predanju, u kalcedonskoj areni odgrizao ruku svetici) prepoznaju Eufemiju. (Ovo sa kamenim sarkofagom koji pluta morem se od verzije do verzije ove legende menja, tako da se negde ne spominje plutanje, samo formulacija: "Mošti svetice se pojavljuju u Rovinju 800. godine")

Tada nastaje poučna i metaforična drama: niko taj sarkofag nije mogao da popne do crkvice na vrhu brda, posvećene tada, na samom kraju 8. veka, Sv. Juraju. Na kraju je to učinio bezimeni dečak sa svoje dve mršave kravice. Pouka svega je da snaga vere i hrišćanske ljubavi pomera brda i planine, pa su tako dečak i njegove dve uboge životinje, kao reprezentanti neuništive snage naroda, ti koji su jedini bili bogomdani da teški kamen sa svetičinim telom odnesu do vrha rovinjske utvrde. Poučna priča i za današnje i za svakdašnje nosioce vlasti o prirodi te snage koju narod predstavlja, zar ne?

Čamdžija i njegovi putnici

A ovamo, u donjem svetu, ispod svetičinih nogu, gde vladaju pečeno meso, pomfrit, frigane lignje i obilni sladoledi, i pice pice pice... gde škljocaju telefoni i keze se umorna lica, Splićanin Serđo, venčan za Rovinj tako što se udao u ovom gradu, svojom plastičnom barkom prevozi putnike na ostrvce Katarina nadomak Rovinja. Najkraća tura u ovom akvatoriju. Cenom prati linijskog prevoznika, brodiće koji na svaki sat voze u režiji rovinjskog turističkog džina Maistre, koja je deo konglomerata Tvornice duhana Rovinj, koja eto nije imala gde da plasira kapital od cigara pa je krenula u turizam, još tamo početkom ovog veka. Sada imaju sve u Rovinju; sve. Serđo je prgav ali beskrajno dobroćudan, čamdžija bez voznog reda, koji jednog dana vozi u pola dva a sutra vam u isto vreme sa brodića viče: "Jedem!", i ne odaziva se više dok poslednju giricu ne stavi sa papira u usta, smota papir i onda potegne konopac i primakne brod molu. Kad nas vidi, prvog dana, mene i moju ženu, grli nas i kaže: "Gde ste, braćo po oružju!". (Splićanin, znate već taj smisao za humor). Moja žena se smeje, ljubi ga, nas dvojica se muški grlimo. Kratko se izveštavamo, vrlo kratko, o novostima, "Brod se drži na površini, a, Serđo?", "Azovstalj čelik!", ponosno sa đavoljim osmehom govori Serđo dok lupka rukom po rukohvatima od prorđalog inoksa za koji se grabite da biste se uspentrali u brod, pokazujući da je tako označenim brendom čelika ažuran u obnavljanju svojih dosetki. Cena linijskog broda, 60 kuna (9 evra) po osobi za vožnju u oba smera, naravno kod Serđa je podložna elegantnim promenama za stare goste, sa kojima se ljubi i grli, za njegovu braću po oružju.

Dani su topli, i vlažni, vazduh vas guši, i na Katarini, u hladu, vi dahćete od vrućine dok vam, međutim, maestral s mora temeljito hladi vlažna ramena. Prokletstvo te morske dijalektike ubija vas u pojam. Galebovi su ove godine grabežljiviji nego ikad, simbioza sa ljudima je očigledna: galeb trećeg dana, dok smo u mi moru, razvezuje mojoj ženi torbu čije su drške vezane u čvor, rastura kutiju sa keksom, buši kekse kljunom i razbacuje ih izmrvljene po torbi, a sendvič umotan u foliju odvlači negde u svoju jazbinu. Nemačka porodica iza nas, u hladu bora, doziva se glasno, preglasno, ti ljudi baš imaju glas. Skočiti u more, i plivati, plivati do Venecije, mada je u Veneciji još veća gužva, tamo je pakao, tamo nema više ničeg osim turista, Venecija odumire i davi se... nema se gde pobeći. Vreme je za čamac u povratku, i tu Serđo biva tačan: on je u svakoj turi pitao ljude kad žele nazad (u obzir dolaze puni sati) i na papirićima sličnim onim od nedopušenih cigareta zapisivao imena ili lični opis putnika. Nikad ne propusti dolazak, nikad nikog na ostrvu ne zaboravi. Plaća se po izlasku, na povratku. "A ako neko prepliva nazad?", pitam ga ja. "Neka pliva", odmahuje Serđo.

Benksijev Kip slobode u Poreču

U galimatijasu rovinjske turističke populacije i smeši svih tih jezika koji dopiru do vas dok se tiskate uz rovinjsku Via Carera, koja se do '80-ih zvala Beogradska, zanimljivom mi se čini ponuda sa plakata koji zove u Poreč, na izložbu grafiti umetnika Benksija. Benksi je Britanac (ili nije Britanac) rođen oko 1974. (ili nije te godine) čiji je identitet nepoznat, koji svoje upečatljive znakove umetničkog prisustva ostavlja po zidovima Londona i Bliskog Istoka. Jednog tmurnog dana poći ćemo put Poreča, ja noseći sa sobom uspomene mladićkih letovanja u porečkoj Zelenoj laguni, sve te pesme ispevane uz gitaru ispred šatora dok su se u dubini te šumice čuljile uši austrijskih, nemačkih i italijanskih devojaka, moja žena noseći uspomene njene mladosti. (Svako tu ima svoju mladost; sadašnjost i budućnost pripadaju nama, zajedno.) Tuče nas, posle duge suše, kiša čitavim putem, to je dobro za polja i useve, paprike su već potpuno sparušene, viđamo to svakodnevno na televiziji, a napuniće se i jezerske akumulacije pa će se valjda u tuševima na plaži pojaviti voda, dragocen je to hedonistički momenat kad sperete so sa tela i sednete na osunčanu klupu posle dugog plivanja.

Benksija nisu doneli na komadima zidova, naravno, umetnost 21. veka je uznapredovali konzumerističko-merkantilni mehanizam: sve su to veliki printovi, neki su, kao, potpisani, neki nisu uopšte potpisani. Banksy, piše na nekima. Dobro, nije važno. Ulaz u galerijski prostor koji je donedavno bio velika radnja za kozmetiku košta 75 kuna, putopisac je poneo svoju PRESS legitimaciju, to se i ovde poštuje, pa ulazimo u galeriju kao u Serđov čamac - upola cene. Usamljeni u tom prostoru prethodne trgovačke namene možemo da proniknemo do nekih poruka umetnika koji na londonski zid otiskuje davljenike sa Žerikoovog Splava meduze ali im na horizontu docrtava kruzer koji plovi daleko, nedostižan, i nezainteresovan. Migrantska drama druge decenije 21. veka nigde nije bolje dočarana nego na tom grafitskom pastišu u kom se spajaju vekovi i istorodne ljudske drame. Opsednut fenomenom sveopšte prismotre i biometrijskog nadzora, Benksi nam ovde šalje (da li nam šalje on, ili njegov agent, ili neko treći?) skulpturu u zelenom pleksiglasu njujorškog Kipa slobode koji u onoj uspravljenoj desnoj ruci drži umesto baklje - dve kamere za nadzor. Teško je sada smisliti rečenice koje bi trebalo da esejističkom mudrošću obeleže taj jezgroviti umetnički postupak kojim je preobrazba Amerike iz gostoljubive zemlje koja prima nevoljni narod postala Tvrđava koja izgoni došljake i ka Meksiku podiže zid, samo(za)dovoljna, sita, nadrogirana i obeščašćena Amerika.

Šta nam donosi modernizacija

U Rovinju su i dalje, odlukom županijskih vlasti, suve slavine tuša, ali otkrivamo da tuš na hotelskom bazenu radi nesmetano. I pošto je hotel na samoj plaži, nemamo snebivanje da uđemo u taj povlašćeni hram rezervisan samo za goste hotela, i tu se tuširamo dok nemačka deca skaču oko nas u bazenski đakuzi. Suša prži Zemlju, mi ljudi priterali smo planetu uz zid, i ona vraća udarac, planeta će uvek biti jača od nas. Još malo hlada u senci bora, još pokoji sladoled dok se finalni oganj ne sruči na nas. Sve je jača zebnja od saznanja da čovek ne ume da se zaustavi u iluziji ekonomskog rasta koga mora biti inače nas neće biti, i iluziji da modernizacija svega sama po sebi znači nešto dobro. Kapitalizam počinje da jede ne više svoju decu, nju je odavno pojeo; on sad jede sam sebe, žvaće planetu isisavajući poslednje atome nafte, gasa, zlata, dijamanata... kao da je planeta bure sa resursima koje nam je dato na poklon i koje se isisati mora pa će onda sve biti bajno i svi ćemo biti srećni. Predvečernji povetarac donosi sa mora dah smiraja, uskoro će noć.

Gledam ka gradu iz Serđove barke dok plovimo ka Malom molu: staro zdanje Tvornice duhana Rovinj koje dominira tim delom obale, zajedno sa starinskim fabričkim dimnjakom od pečene cigle. Ta je fabrika prapočetak rovinjskog uspona iz ribarskog sela u turistički faktor prvog reda. Iz nje je nastala famozna Adris grupa, čiji je jedan ogranak Maistra, turističko preduzeće koje ruši i zida hotele po Rovinju, preduzeće čije je ovde sve. Ali ta stara divna zgrada s početka prošlog veka više nije fabrika duvana; tu su samo njene kancelarije i stari dimnjak; nova zgrada, nalik maskirnom vasionskom brodu u neprijateljskoj misiji na Zemlji, podignuta je pre desetak godina van Rovinja, čak van teritorije njegove opštine, na teritoriji Kanfanara. Tako da je to sada, reklo bi se, pre Tvornica duhana Kanfanar. Kapital novog doba ne zna za granice, posebno opštinske.

Pogled na more

U gustom tkivu gradskih ulica, sa zgradama koje kao da jašu jedna po drugoj, izuzetno je cenjen pogled sa prozora ili retkih terasa sa kojih bi se moglo videti more. Rovinjezi su na te vizure jako ponosni i sujetni. Kada je, godine 2006, trebalo da skucam u kompjuter tadašnji veliki putopis iz ovih predela, već spominjan u ovom tekstu, prijateljica moje žene iz davnih dana '70-ih, ponudila mi je svoj kompjuter i sobu za rad sa posebno naglašenim, obećavajućim detaljem kako se sa prozora te sobe vidi more. Došao sam u zakazani dan, seo za kompjuter, isprobao tastaturu kao kad Svjatoslav Rihter isprobava klavir pa onda kaže "Dajte bilo koji" i onda se zagledao kroz prozor; nigde mora. To mora da nije taj prozor, pomislio sam. Ali, to je bio jedini prozor u sobi. To onda nije ta soba, pomislih u sebi. "A more?" upitao sam. Rozi (tako se zove ta ženina prijateljica) ponosno zabaci kosu i upirući prstom kroz jedini prozor kaže: "Gledaj: vidiš onu žutu kuću dolje?" "Vidim", kažem. "Gledaj sad desno, vidiš onaj čempres koji štrči uvis?". "Vidim, pored one kuće s ravnim krovom?". "Ne", ispravlja me Rozi, "onaj dalje, uz kuću sa puno dimnjaka". "Aha", kažem, "vidim". "Vidiš veliki bijeli dimnjak na susjednoj kući?". "Vidim", kažem. "Vidiš li da je jedan otvor zapušen, zazidan je, vidiš?". Vidim iako moram malo da se napinjem za takve detalje; reč je o pravougaonoj rupi 20x10cm kroz koju izlazi dim. "A vidiš li da je drugi otvor dimnjaka plav, vidiš li to?" Gledam dugo, i napokon se oči privikavaju: "Vidim", kažem. Rozi me pogleda pobedonosno: "To je more".

Medijska masaža

Rekoh to gore, hrvatskim elektronskim medijima opsesivna je i jedino važna tema: njihova sezona i prihod i profit koji će inkasirati. Kao senka nad gledaočevom glavom i ušima sve vreme se neprestano spominje, kao reper, godina 2019, koja je, jelte, bila rekordna. U patriotskom zanosu jedan reporter naziva je "mitskom 2019". (Sravnjujem znanje iz književnih rodova, mitovi behu priče o grčkim i rimskim božanstvima, junaci su Zevs, Afrodita, Junona, Hermes... Sad predmetom mita postade godina u kojoj smo zaradili najviše). Mora se zaraditi više, rast rast rast, gosti moraju trošiti više, ne biti loši gosti, moraju biti bolji gosti, mora im se to poručivati svakog raspoloživog časa sa ekrana i radio talasa.

Dnevnici počinju isključivo vestima o sezoni. U svakom prilogu, iz svakog mesta, sagovornici su stranci iz što šireg opsega svetskih meridijana i uvek i apsolutno uvek, bili to Irci, Holanđani, Nemci, Italijani, Poljaci, Česi, Slovaci, Meksikanci ili Papuanci, to su ljudi koji beskrajno hvale hrvatsku obalu, gostoprimljivost, hranu, plaže, vidike, vazduh, ljude, ptice i životinje zemlje Hrvatske. Bez tih pohvala nema nijednog tv priloga koji govori o sezoni koja mora po svaku cenu biti bolja od mitske, sezoni koja mora ostvariti rast.

Početkom avgusta odjekuje, međutim, teška vest: u nesreći poljskog autobusa koji je prevozio hodočasnike u Međugorje, na ukazanje Djeve Marije, gine 12 hodočasnika i mnogo ih biva ranjeno. Eto reportera u akciji, slikaju se povređeni koji leže u nekoliko bolnica. Odmah se naglašava kako su oni svi dobro i valjano zbrinuti u hrvatskim bolnicama. Kraj priloga o nesreći: slupani putnik, modrog, zatvorenog oka, govori o svojim impresijama nesreće, kako se autobus prevrtao, kako je on spavao pa ništa ne zna i završava iskaz: "Odlično sam smešten ovde, i nadam se da ću sledeće godine doći u Hrvatsku kao gost". Postiđeno se smeška dok to govori i obara pogled. Kraj priloga. (Umesno je na ovom mestu zamisliti nekog ćatu u Ministarstvu turizma u Zagrebu koji ubeležava u tefter: Još jedan siguran gost!)

Groteskna stvarnost nam se, međutim, ceri u lice odmah posle ove vesti sledećim prilogom: dan ranije u svojoj kući, neuspešno pokušavajući da dozove Hitnu pomoć, u Splitu umire 51-godišnji novinar Vladimir Matijanić. Umire od kovida ali sa predistorijom sistemskih bolesti zbog kojih nije mogao biti ni vakcinisan. On kobnog dana (a dan je nijedan drugi nego Dan domovinske zahvalnosti, 5. avgust, dan Oluje), lično zove Hitnu pomoć, odbijajući da kao novinar pozove nekog od brojnih svojih poznanika iz sveta medicine ili politike koji bi mogli da mu ekspresno pomognu; zove Hitnu kao građanin. U Hitnoj mu govore: "Pijte vodu i jedite slane štapiće". Sada se, na dan poljske nesreće, 6. avgusta, otkrivaju i ovi detalji o hrvatskom zdravstvu. Ukratko, Vladimir Matijanić neće ni naredne, niti bilo koje godine biti više prisutan u Hrvatskoj kao srećni Poljak koji je preživeo. Vladimir Matijanić umire, na Dan domovinske zahvalnosti, gušeći se i jedući slane štapiće.

Pouka koja proizlazi iz ove opore priče, i koja ne važi samo za Hrvatsku, niti samo za naš poslovični region, koja važi na čitavom svetu je da ako umirete, onda umirite masovno, u zgradama srušenim greškom konstruktora, u autobusima sa hodočasnicima koji umesto Djeve Marije dobijaju prečicu do Svetog Petra, umirite u terorističkim napadima na avenijama slobodnih gradova slobodnog sveta ma šta ta sloboda značila. Tada će Hitna pomoć doći ne sa slanim štapićima nego sa respiratorima i nosilima i biće brza, i hitna i voziće vas u dobro opremljene bolnice i direktori bolnica davaće pred kamerama izjave o stanju vašeg zdravlja. Ako umirete sami... molićete za pomoć dok će otuđena sila zdravstvenog sistema, s druge strane telefonske žice, okretati pasijans, kljukati vas slanim štapićima i ledenom rukom spustiti slušalicu. 

Posle svakodnevnog bloka o sezoni koji traje ne manje od petnaestak minuta svakog dana, kreće blok o saobraćajnim gužvama na cestama Hrvatske, na graničnim prelazima, na naplatnim rampama, na trajektima. Minimum 10 minuta. U tekstu reportera dok snimaju iznurene ljude koji satima čekaju da plate putarinu ili se ukrcaju na trajekt nema ni pomena o tome kako su epske gužve (umalo ne napisah: mitske) težak blam za zemlju koja želi da bude turistički džin. Glasovima voditelja i voditeljki i reportera i reporterki dominira slavodobitan ton koji kaže: Najjači smo, pogledajte samo koliko turista, doduše loših ali valjda će jednog dana stići i bolji, dolazi u našu lijepu zemlju i kako se oni muče pritom ali ne odustaju jer naša je zemlja toliko lijepa da nijedna muka nije teška. Holandski vozač kroz prozor dobacuje samo: "Ovo je sramota" i to, živo čudo, prolazi u etar.

I tada, posle dvadesetak i više minuta svakog dana, dolazi vreme za ostale svetske tričarije: rat u Ukrajini, katastrofalni požari u kojima sagoreva jedina planeta koju imamo, takve stvari. Prelazne i završne odredbe Zakona o postojanju i uništenju. Kraj Dnevnika.

Liburnija

Sledećeg dana Serđo i ja zajedno primamljujemo na molu dva mlada Nemca, očigledne pridošlice u Rovinj (oni pitaju ŠTA je to Katarina) da uđu u Serđov brodić. Ja im objašnjavam šta je Katarina, pokazujem rukom, ostrvo, evo ga tu, Serđo odrađuje ostatak marketinga, i: hop, eto Nemaca u brodu. Možemo da krenemo. (Nedovoljni smo samo moja žena i ja; treba nam još neko da utrošak nafte učini isplativim. Nije nam teško da sačekamo, to su posebni momenti dok, zajedno sa Serđom, na Malom molu vrebamo turiste kao žaba muvu). Serđo se dogovara sa Nemcima da bi oni u sedam nazad. Serđo ih zapisuje na gaćama: "dva Nijemca". Eto nas u sedam na operativnom molu Katarine (dan brzo proleti na rajskom ostrvu), Serđo kreće, brodica je puna, kad on odjednom diže glavu kao ždral: "Gdje su Nijemci?" Stvarno, nema Nemaca. Kad eno ih stoje na molu i mašu. "Ah, nepouzdani gosti!" kune Serđo dok okreće brodicu i ponovo pristaje da Nemci uskoče. Idemo nazad. I u meni se pokreće memorijski aparat.

Pripovedam mu, dok on mota kormilo zaobilazeći bovu uvek sa pogrešne strane i namigujući pritom, kako ovo nije strašno, to sa Nemcima, kako je meni jednom pobegla ništa manje nego Liburnija, najveći brod na jadranskoj obali. Beše leto 1987, i jahta na kojoj sam tada krstario Jadranom sa društvom iz Beograda koje nisam pažljivo birao stala je u hvarskoj marini. Više nisam mogao da podnosim tu kombinaciju posade i odlučio sam da bežim. (Na ostrvu napuštam plovilo, pa sad vi vidite kakva je to posada bila.) Izravnali smo račun po pitanju para, i ja sam u birou na rivi kupio jednu kartu za Liburniju koja će odatle isploviti tog popodneva.

Onda sam se vrzmao Hvarom celog dana, bilo je pakleno leto, i kamen na glavnom trgu palio je tabane kroz papuče, bežao sam u jednu apoteku da se malo rashladim pa da nastavim trgom. Utom je Liburnija, na plovidbi od Rijeke, pristala. Moja je torba bila spakovana a karta u džepu. Velik brod, kao trospratnica. Sedosmo svi mi sa jahte da se oprostimo, u baštu konobe Četiri palme koja je na rivi, i gleda u privezanu Liburniju koja je nekih 8 metara od nas.

Nastavak priče podrazumeva digresiju: kao vrlo mladi momci, moji drugovi i ja (drugi drugovi, oni pravi, ne ovi s kojima sam zakasao na ovu šestmetarsku jahtu '87.) imali smo običaj da u vozove koji su naša uboga tela razvozili po obalama, šumama i gorama jedne zemlje ponosne uskačemo tako što bismo uneli stvari u voz pa izašli na peron. Onda bismo tu pušili i ćaskali, vrlo ležerno. Onda bi voz svirnuo, pa cimnuo. (Najčešće su se takvi polasci dešavali na peronima beogradske Železničke stanice u Savskom amfiteatru koje više nema zarad arapskih solitera opšte namene.) Onda bismo mi i dalje ležerno pušili (ja ne pušim, ali ovde to dobro zvuči) i ne bismo se obazirali na voz koji polako odmiče. Onda bi voz već polako ubrzavao a mi bismo i dalje pušili. I onda, kada bi voz već bio solidno brz i poslednji vagon se već primicao završetku betonskog, glatkog dela perona, onda bismo se pogledali, taj momenat smo uvek umeli da prepoznamo, i davali se u sprint, i na poslednjim metrima perona, malo pre tucanika po kojem bi bilo nemoguće trčati, uskakali u poslednji vagon pa se posle, zajapureni i nasmejani, probijali do vagona u kome su nas čekale stvari.

Tako sam i ja, tog leta 1987, zamislio ulazak u Liburniju: ne baš da trčim za njom, ali dobro znam da sam čekao njenu sirenu pa da onda lenjo, kao Klint Istvud u Dobar, ružan, rđav, ustanem i uđem, uskočim, naskočim... šta god bude trebalo, brod je spor, ne može težak brod biti brži od mene mladog. I tada je Liburnija zatulila, i ja sam polako uzeo svoju torbu (nisam je prethodno uneo u brod!) i krenuo rivom da bih... ugledao brodinu koja se odmiče, visoka kao trospratnica, podignutih mostova, potpuno i neopozivo nedostupna bilo kakvom mom uskakanju. Stajao sam tamo, tog leta 1987, i tužno gledao za brodom kog sam možda mogao da dotaknem ali nikako da postanem njegov putnik. Vratio sam kartu službenici u birou za prodaju karata sa obrazloženjem da mi je Liburnija pobegla, ona me je gledala vrlo začuđeno, to se inače ne dešava, naročito ne na otocima, vratila mi novac i odmah prodala autobusku kartu za Sućuraj, mesto na samom špicu ostrva Hvara, do koga je lokalnom autobusu trebalo tri sata vožnje, u kome sam potom čekao trajekt koji me je prebacio do Kardeljeva (Ploča) gde sam uhvatio lokalni autobus za Trpanj na Pelješcu gde me je, u staroj kamenoj kući moje tadašnje prijateljice, čekalo mnogo bolje društvo od ovog koje sam upravo ostavio. Ali, to je druga priča.

"Eto", kažem Serđu, "ima i nepouzdanijih putnika od tvojih Nemaca". "E, jesi tovar", odgovara Serđo.

Ferrata

U Rovinj se nekada stizalo vozom. Na severnoj strani, uz more, i danas je kamena kuća stare Željezničke stanice. U njoj se na gornjem spratu živi a dole je restoran. Volley ferata. Prva reč znači "odbojka" i dolazi od odbojkaškog terena koji se nalazi uz stanicu. Ferata je izraz za planinsku stazu uz koju se pentrate uz pomoć čelične sajle razapete tuda. Fero je gvožđe, (ital). Ali ferovia je - železnička pruga. To je ta etimologija. Godine 1966. orkansko nevreme izbacilo je na obalu, uništavajući sve koloseke stanice, veliko stenje koje služi kao obaloutvrda. Stanica nikada više nije obnovljena. Do Rovinja ste, ako ste železnički putnik, u narednim godinama dolazili do Kanfanara, gde vas je čekao autobus za Rovinj. To je tako trajalo do početka naših ratova '90-ih. Onda je i Kanfanar napušten. (Godine 2003. žena me je odvela na tu kanfanarsku stanicu, odakle je ona, mlada devojka, sa majkom, stizala u Rovinj u koji će nakon decenija, i podrazumevajućih ratova, dovući i mene. Na stanici je bila tišina, ali su šine bile tu. I miris ulja u kojem se kuvaju pragovi. I zgrada. Ne znam kako sada Kanfanarska stanica izgleda i miriše, da li postoji, da li je u njoj restoran, da li ima ljudi što čekaju voz što doći neće. Proveriću to prvom prilikom pa ću vam javiti.)

Volley ferata je nostalgično mesto, ne samo zbog železničkih uspomena; jelovnik, uređenje, sve je kao iz '70-ih godina. Ćevapi se služe uz krupno seckan luk, pomfrit i gomilicu ajvara iz tegle u samoposluzi. Mešano meso. Lignje frigane. Domaće vino na litar. Posluga od mladih dečaka, uz Kristinu, gazdaricu mesta, otresitu plavušu srednje dobi. Tamo dolazimo sa Snežanom, rovinjskom prijateljicom, uveče 15. avgusta, na Veliku gospojinu, rezervisali smo sto. Ali gužva je biblijska. No, u tom trenutku se oslobađa sto, i mi sedamo. Dečak me sluša kako mu objašnjavam detalje sa rezervacijom, kaže da je spisak pred kuvaricom ovoliko dug, odmerava rukama jedan metar. Očigledno je ta rezervacija zaboravljena. Nema veze, čekaćemo na jelo, bar imamo sto. A za gužvu kaže da je praznik, i da je naprosto tako.

U Volley ferati uvek sve funkcioniše. I kada više nemaju hleba (kruha) pa uz mešano meso moraš da se osloniš na pomfrit. I kad sa kopna, uveče, neobjašnjivo dolazi leden vazduh iako je u gradu vlažni pakao. I kad nema hobotnice pod čripnjom (pod sačom) iako si se naoštrio na nju. Prošle godine Kristina je rekla da više nemaju hobotnicu, ali da su baš danas (sic!) - bio je kraj avgusta - naručili hobotnicu za narednu, ovu, godinu. "Pa hajde da baš ne žurimo sa mojom rezervacijom", rekoh tada. Ona se smejala. Ali ove godine nismo bili u fazonu hobotnice; držao nas je roštilj i nostalgija tih dana kada smo vozovima, najromantičnijim prevoznim sredstvom do sad izmišljenim, stizali na obalu naše mladosti da na njoj ostarimo a da ona ostane lepa.

S druge strane, tu je novokomponovani restoran Torkolo, tik pored Multimedijalnog centra koji bi trebalo da je umetnički prostor ali čije su pročelje i glavni ulaz rezervisani za jednu nemačku banku. Torkolo vodi jedna rovinjska porodica, oličenje pregalaštva koje ne ume da odgovori na izazove održivosti; nedovoljno je posluge, ono što je prisutno vrlo je nervozno i nevično svom pozivu a gazda, je hipernervozan. I kada nam te večeri donesu riblju platu, mi to sve izdelimo i krenemo. Ali te lignje na žaru; žive pečene nedopečene. Sa nekim kiselim užeglim ukusom kakav lignje ponekad imaju, naročito kad nisu sveže. To ostavljamo a brancin je dobar, to se mora pojesti jer ko će sad da traži drugo mesto, kad već nismo hteli da kući sami spremamo večeru. I na kraju do našeg stola dolazi dečak-kelner izveštačenog osmeha i pita ukrućenim glasom: "Je li sve bilo dobro?" Ja malo sačekam, pa dignem glavu da mu odgovorim na pitanje, ali njega nema; krenuo je dalje! Zovnem ga, ipak. On se zapanjen vrati. "Pitali ste me nešto?" kažem ja. On ćuti i gleda me u čudu. "Pitali ste me da li je bilo dobro?" On opet ćuti i gleda me. "Evo da vam odgovorim: nije bilo dobro, lignje su bile žive. Morate ih peći kako treba". Dečak ćuti i najzad kaže: "Izvinite, izvinite". I ode. Gazda je to slušao, ali ne prilazi. Ipak, posle nekoliko minuta, kad već treba da krenemo, eto i njega. Nervozno, mašući rukama, prejakim glasom, kaže: "Tu nešto nije bilo u redu?" Ja mu ponavljam ono o nepečenim lignjama. On počne da koluta očima: "Mi tako pravimo", kaže na ivici besa. "Loše pravite", odgovaram ja mirno, "lignje su vam žive". "Mi tako pravimo", ponavlja on. "Onda više nećemo moći ovde da dolazimo", kažem mu ja. "Imate 231 restoran u Rovinju, pa možete tamo!", zaključuje on raspravu. (Za ovaj podatak pisac teksta ne odgovara; ne znam koliko zvanično ima restorana u Rovinju. Ima ih dosta svakako). Ustajemo, tu se više nema šta tražiti, i idemo. "Precrtali smo Torkolo", kaže moja žena. "Još uvek imamo 230 restorana", tešim je ja. Svetla na Katarini žmirkaju žutim sjajem.

Istarska supa

Modernizacija koju spominjem gore u tekstu nije samo donela štošta; mnogo toga je i odnela. Od te za putopisca mitske 2003. godine (svaka luda ima svoj mit) mnogo se toga promenilo u maliganskoj lepezi Rovinja i okoline. Tog početnog leta, dok smo čekali sto u Cisterni, koju je '60-ih ustanovio Eđidio Eđi Marangon a tada je, 2003, posle Eđijeve smrti vodio njegov sin David, običaj je bio da, sedeći na hoklici, naslonjen na zid, naručim čašicu rude. Ruda je rakija dobijena mešanjem čiste grappe i opore, zelene trave pod imenom ruda. Posle dva meseca provedenih zajedno u istoj flaši, grapa dobije zelenu boju i opor, prepoznatljiv ukus. Danas Marangoni više ne vode Cisternu: izdali su je u podzakup, (jer i oni su zakupci od grada Rovinja), Bosancu sa kojim se moja žena i ja oslovljavamo sa "susjede". Zakup plus 30 odsto od prometa su čista dobit za bivšeg zakupca. Teško je raditi po letnjoj žezi, zar ne?

Jednog od tih leta, u konobi Astarea u Brtonigli na severu Istre, naleteli smo na neopisivog domaćina imenom Nino, koji nam je, posle izvanredne obilne večere, na sto doneo ni manje ni više nego 15 flaša sa njegovim rakijama. "Birajte, na račun kuće". Ja sam odabrao rakiju na čijem je dnu bila grančica bora. "Smrika", reče tada Nino. "Dobar izbor". Rakija je imala neopisiv ukus bora na osnovi grape. Nino mi je ostavio čitavu flašu, na račun kuće, ali ja sam u usputnoj prodavnici prekrcanoj pićima tada u povratku kupio još dve flaše. Pretprošle, 2020. godine, moja žena i ja smo preduzeli izlet u kamenolom Kornarija na severu Istre, kod mesta Marušići. Kamenolom usred šume, beli kamen i zelenilo borova. Tu sam, iste te 1987, i to poslednju noć pred ukrcavanje na zlosrećnu jahtu sa koje ću potom bežati na Hvaru, gledao čarobnu predstavu Mali princ, u režiji Zvonka Tarlea. Posle Kornarije, žena i ja smo svratili u Astareu: Nino više nije bio živ. Konoba nas je uslužila, bilo je ukusno... ali bez smrike. I bez onog glavnog što konoba treba da ima: bez domaćinovog duha koji obasjava sve.

Ali glavni doprinos Istre svetskoj kulturnoj baštini u oblasti alkohola je istarska supa. To nije čorba; to je vino teran, sipano u istarsku bokaletu iskrivljene gornje ivice, u koje potom dodajete maslinovo ulje, šećer, biber, cvetiće karanfilića i na kraju unutra bacate velike komade hleba prepečenog na roštilju do ugljenisanosti. Taj zagoreli hleb pušta u supu mirise nagorelosti a u sebe upija mirise slatkog vina. Supa se pije udvoje, direktno iz bokala (tome služi izuvijana ivica), naginjanjem preko ramena. Na kraju jedete taj pijani, pregoreli hleb, ali dobro pazite s njim: on ume da obori s nogu.

Prvi put sam supu pio 1982. u Puli, tokom služenja mornaričkog kadra u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici, u pulskom restoranu Bak. Pre toga nikada za tako nešto nisam čuo. Bila je nezaboravna.

Već godinama nigde i slovima nigde u Rovinju ne može se naći ruda, a na spomen smrike konobari vas belo gledaju. Supu nam je, u mitskim godinama ovog veka, dve hiljade treće, četvrte, i još malo kasnije, u restoranu Dub na obodu Rovinja, spremao Bruno Šverko (kako je taj znao da to začini i da spali taj hleb!). Onda je Bruno predao kafanu sinu, profesionalnom kuvaru, koji je odmah, između ostalog, ukinuo spravljanje supe, jer to je komplikovano, treba šećeriti vino, mešati maslinovo ulje, treba paliti hleb. Takođe je masivne, izvanredne stolove teške 150 kila, od borovine, sa odgovarajućim klupama, zamenio plastičnim mobilijarom - lakše je za održavanje. U isto vreme nigde se više ni u drugim mestima nije mogla dobiti supa. Ove godine, u Ferati, mladog kelnera koji nije glup, pitao sam za supu. Počeo je da mi ređa riblje čorbe. Ja sam ga prekinuo, i objasnio šta je istarska supa. Smeškao se postiđeno i rekao da nije nikad čuo, iako je, eto, sam priznaje, rođen u Istri. Pitao sam tih dana i za Dub: Brunov sin je izdao kafanu u zakup. Mrzelo ga je (školovani kuvar!), da dalje radi bilo šta, ne samo da spravlja supu, pa sad samo ubire zakup i procenat od prometa koji napravi zakupac.

Jedna je istorija završena, nema se u Rovinju više vremena za čudna pića ovog podneblja, čemu supa kad postoji viski, i čemu uopšte bilo šta što odskače van redovnog konfekcijskog asortimana kafanske ponude koja, po novom učenju rovinjskih ugostitelja, treba da napuni turistov stomak i da ga otpravi što pre iz kafane, da na njegovo mesto sedne novi turista kome ćemo takođe ekspresno napuniti stomak... i tako u nedogled.

Bolji gosti

U Dnevniku neke od televizija, međutim, zvaničnica Ministarstva turizma sledeće večeri u ničim izazvanom intervjuu govori o podrazumevajućim rekordima u odnosu na mitsku 2019, o sveže objavljenom podatku da je prethodni dan bio dan najvećeg prihoda "od uvođenja fiskalizacije u Hrvata", i poentira sa obavezom održivog turizma pa taj pojam objašnjava ovako: "To znači", veli zvaničnica, "turizam tokom cijele godine, po cijeloj teritoriji". U prevodu: još više turista, malo je samo leti, i malo je samo na moru. Rast rast rast. Iako su, dakle, Istra a posebno Rovinj zaglavljeni u živom pesku turističke pomame, čelnici turističke politike Hrvatske smatraju da to nije dovoljno i da - treba još. Još duže, još bolje, još jače. Još skuplje. Sa, naravno, boljim gostima od ovih loših gostiju.

A ti bolji gosti, zaista, kako privući bolje goste? I ko su, zapravo, danas bolji gosti? Rovinj je, primera radi, '80-ih godina imao veliki, pravi kazino u hotelu Eden, i diskoteku svetske klase. Danas, šampion turizma i grad sa aspiracijama ka boljim gostima, ima gomilu kioska brze hrane, dok u glavnoj trgovačkoj ulici, Via Carera, ima butike sa švercovanom robom iz predgrađa Istanbula, ali - nema ni kazino ni noćni klub niti išta što bi podsećalo, ili bilo analogno, nekadašnjim grandioznim diskotekama naše mladosti. Na mestu gde je, na istočnom obodu Rovinja, nekada bio omladinski zabavni centar Monvi, koji je vrveo životom '80-ih, sa gusto načičkanim barovima i muzikom na sve strane, sada je - golemi parking. Monvi je sravnjen sa zemljom pre nekoliko godina, pošto je već petnaestak zvrjao napušten. Ja sam stigao da tamo provedem jedno veče 2007, još je to radilo, moja žena mi je sve objašnjavala, jedna mlada italijanska violinistkinja iz Trsta koja je bila to veče s nama, Sandra Brus, sada udata u Londonu za jednog gitaristu, od majke Srpkinje i oca tršćanskog Slovenca, je očigledno uživala, ali ja, koji nikada u zlatno doba nisam boravio na ovoj obali, osetio sam odmah da to više nije to, iako je bilo bučno, i bilo puno mladih (što ja već više nisam bio ali sam se još dobro sećao). I naravno vrlo brzo Monvi je, kao nezgodni podsetnik na bolje dane, ugašen da bi, evo, nedavno i poslednji njegov trag bio zaravnjen.

Veoma ponosni su bili Rovinjezi do pre neku godinu kada bi u luku Valdibora uplovila plava jahta Romana Abramoviča i zatvorila pogled ka moru. Bio je to valjda neki znak svetskosti te destinacije, velika jahta, velik čovek, sve veliko. Niko tada, početkom druge decenije 21. veka, nije primećivao kako iz te jahte niko ne izlazi u grad, kako veliki Rus promiče kao senka koridorima svog broda ne mareći za iskušenja noćnog života Rovinja koga više nema, niti za njegove kamene ulice koje su živopisni trag bivšeg života koji se tu odvijao davnih dana kada su mršave krave teglile na vrh brda tela svetica žrtvovanih u ime nekog višeg cilja i razloga koji danas ni mi, niti ruski bogataši na svojim jahtama, više ne možemo da shvatimo.

Šetalište borova u asirskoj grobnici

Hotelsko-ugostiteljska uzlazna kriva Rovinja u protekle dve decenije bila je turbulentna i uzbudljiva. Maistra je rušila i gradila, sve u duhu stare poletne "Da nam živi, živi rad". Srušen je hotel Monte Mulini i podignut - novi sa istim imenom. Podignut je sasvim novi hotel Lone. Renoviran je hotel Adriatik. Renoviran je Eden, iako je ne mnogo pre toga, 1999. godine, takođe bio renoviran (pa se pri prvoj kiši voda slivala u hotel, prava poplava je to bila). Potom je renoviran romantično starinski hotel Park, na udarnoj poziciji naspram grada. Pa je tako renoviran stajao i radio samo nekoliko godina, da bi onda bio srušen do temelja da se na njegovom mestu pre nekoliko godina izgradi Grand hotel Park, sa 5 zvezdica, dugačak 250 metara!

U tom hotelu tokom čije su jednoipogodišnje gradnje Rovinjezi uzbuđeno pričali o tome šta će sve unutra biti i kako će biti i kako je to sam vrh svetskog hotelijerstva, u tom hotelu, međutim, sada kada je otvoren i kada navodno u njemu nema nijedna slobodna soba, još uvek nema ni spominjanih kazina niti jednog noćnog kluba, ničega osim restorana na terasi za prehranu gostiju hotela. Hodnici duž kojih se protežu sobe označeni su, na tablama liftova, imenima Pine walk, Cedar walk (Šetalište borova, Šetalište kedrova). Kada iz lifta stupite u te poetično nazvane nivoe dočeka vas mrkli mrak hodnika bez dnevnog svetla, zidova obojenih u crno (?!), sa prigušenim lampama žutog svetla čiji tanki mlazevi biju uvis po tim crnim zidovima, kao u asirskim grobnicama.

Tokom renoviranja Edena 1999. godine, rađeno je temeljno: sve je unutra bačeno i kupljen je novi mobilijar: kreveti, dušeci, noćni stočići, lampe, frižiderčići... Svedoci tvrde kako su uz kontejnere za đubre ispred hotela, zajedno sa skrhanim stolicama i čivilucima, skinute sa edenskih zidova po sobama, stajale slike čuvenog jugoslovenskog i hrvatskog umetnika Vilka Šeferova (1895-1974), dobitnika najviših hrvatskih umetničkih i društvenih nagrada, čije slike vise između ostalog u rovinjskom muzeju (sic!). Svedoci dalje kažu kako su se Rovinjezi potom jagmili oko tih slika da bi poskidali ramove a slike vratili u đubre...

Utisak je da je ovaj razvoj bio prebrz za jedno ubogo ribarsko selo koje sada, kada su se njegovi žitelji obogatili i nastavljaju da talože profit, kao da priželjkuje da mu se vrate jednostavni dani primorskog bitisanja, vađenja ribe iz mreže i ispijanja jeftinog vina u mračnim konobama, sa nadom da će more možda opet izbaciti telo nekog sveca kao nagradu za strpljenje, i znak nekakvog blagoslova u surovom svetu profita koji je tako zamorno zarađivati radom dok su gosti tako loši a porezi tako visoki, a ti loši loši LOŠI gosti insistiraju da dođu i da jedu i spavaju i hodaju ovim ulicama i da prave gužvu i da slikaju slikaju slikaju... umesto da lepo pošalju pare poštom i ostanu kod svojih kuća a Rovinj gledaju na internetu, ima tamo gomila slika.

Krađa ljudi i reakcija Sile

Te večeri, kao u Roselinijevom filmu Miracolo a Milano kad prosjaci trče s mesta na mesto da na livadi uhvate zrak jutarnjeg sunca da se ogreju, skupljamo prnje da odemo do nižeg dela plaže koji još nije u hladu i gde ima besplatnih ležaljki, i dok prilazimo čujemo Serđov glas kako nešto gromko viče, čuje se "Pali! Pali! Pali!" Zašto Serđo ponavlja toliko tu reč? Silazimo i vidimo: jedan stariji čamdžija, ne profesionalni prevoznik nego privatnik, vrlo je komotno privezao čamac uz mol tako da se tu ne može prići pa je Serđo svojom brodicom nasrnuo na njega, gurajući ga pramcem. Posle, dok nas vozi u grad, uzbuđeno govori o tom čoveku kome je već triput rekao da je to operativni mol, da ne može tako da se vezuje, da se tu samo uzimaju putnici, i da je onda grunuo u njega. "I on vidi", opisuje Serđo protivnikovu reakciju, "kako sila ide na njega, pa se bogami maknija!" Ponavlja više puta to kako "sila" ide nezadrživo napred. Još dodaje kako mu je uvređeni čamdžija doviknuo kako on, Serđo, "krade ljude". (Misli se na putnike koje Serđo zove da se voze s njim. Serđo, da ne bude zabune, ima dozvolu za prevoz, plaća porez ili kako god se to zvalo.) Smejem se toj karakterizaciji Serđove barkice kao nekakve "sile" iako mu brodić jeste malo veći od suparnikovog čamca. Zvanično nazivam njegov brod "Sila". "Neka Sila bude s tobom, sine moj!", kažem mu ja uz grohotan smeh. Serđo samo vrti glavom i mrmlja nešto nečujno...

Sledećeg dana Serđo će poveriti moju ženu i mene svom novom kolegi uz kojeg je privezan i sa kojim jede ribice i deli putnike: Rovinjez Dario, sa brodom većim, (9 tona je u pitanju), drvenim, koga Dario pokušava da proda. "Nije lako održavati drvenu barku", kaže Dario. Osmatram brod pa konstatujem: "Ti svake zime boju malo šmirglaš pa nanosiš novu?" "Ne šmirglam malo" ispravlja me Dario; "šmirgla se do drveta, pa ide nova boja". Meni se zavrti u glavi. "Cijena broda je 15 tisuća evra, i uz to ide i moja dozvola". Konstatujem da Dario ustvari prodaje biznis, ne samo brod. On se slaže. Ima još dva broda slične veličine, malo manja, sa kojima ribari. Kolegijalnost i familijarnost su na delu: moja žena i ja počinjemo da uskačemo bilo kod koga od njih dvojice, i vraćamo se s onim koji je brži u povratku. Pare dajemo onom koji nas je vratio. Njih dvojica će posle, uz ribice i vino, podeliti našu skromnu vozarinu. Braća po oružju.

Trst je naš

Jedan dan se ipak mora otići do Trsta, makar kratki udah Italije, već dve godine nismo bili, vreme je, ko zna šta dolazi i da li ćemo ikad više... S nama je Puslica, beogradska prijateljica koja se zove drugačije ali pravi izvanredne puslice pa je od mene dobila novo ime, došla je u Rovinj na 7 dana. Vozim van Istarskog ipsilona, auto puta punog profila, vozim niže, kroz mesta, Sv. Lovreč, Baderna, Žužići, Jadruhi, Vižinada, Buje, Capodistria (Kopar)... i u Kopru ima ta vratolomija: izbegavamo izlazak ka Trstu gde svi putokazi upućuju na autoput koji se, pak, u Sloveniji plaća kupovinom minimum jednonedeljne vinjete (nalepnice) kojom se vozite svim putevima Dežele, koliko hoćete. Možete svih 7x24 sata da ne silazite sa druma, da obiđete Sloveniju triput. Ali kvaka je u sledećem: nas do Trsta čeka samo 3 km slovenačkog asfalta i eto nas u Italiji, u predgrađu Trsta. Nesuvislo je plaćati 15 evra za toliko malo autoputa. Pa tako, na proverenim rotondama (kružnim raskrsnicama) vijugamo prema mestu Bertochi, pravcem što dalje vodi ka Škofijama i, sve vozeći paralelno sa autoputem od 15 evra, besplatno stižemo u podnožje jednog brega gde se, kod benzinske pumpe, na obodu šume, ulivamo u - Italiju. Nema table sa graničnim oznakama, ali - sve vam govori da ste napokon u Velikom Svetu.

Trst, sa Ponte Rosom oslobođenim balasta bezvrednih krpa na koje su kidisali kupci iz Jugoslavije '70-ih i '80-ih, prodisao, vedar kao posle bure, sa osunčanom Piazzom Unita d'Italia (Trg ujedinjenja), najvećim trgom na svetu od onih koji izlaze na more (sic!) dočekuje nas srdačno kao što je to uvek kada uđete u neki italijanski grad. I žene će tu malo kupovati, malo ćemo piti kampari sa sodom, malo lizati sladoled, malo se nadmudrivati sa parking automatom kojim se plaća parking u centru jer je veliki parking uz more zauzet zbog pristanka gigantskog kruzera u Tršćansku luku, pa će automat naplatiti 7 sati ali sa pogrešno ukucanim brojem tablice (moja greška) ali ništa zato, nismo svaki dan u Italiji, ukucavam opet 7 sati, plaćam, jednom se živi, i samo jednom tokom leta dolazi u Trst koji je, shodno starom nezaboravnom sloganu, bio naš i u srcu zauvek ostao takav.

U povratku vozimo mračnim drumovima Istre, ne menjamo put za Istarski ipsilon, i u 22.30 ulazimo u Rovinj. Pravac: Željeznička stanica, Volley ferata nas prima otvorenih ruku, za putnike namernike tu uvek ima mesta. Hladno je, Puslica je nespremna za tako nešto ali iz gepeka vadi jedan od artefakata koji je kupila u Trstu: bade mantil, i bez ženiranja seda u restoran u bade mantilu, leto je, more pred nama a ima ponešto mora i u nama, čekamo svoje frigane lignje i ćevape i istarske kobasice bez mnogo razgovora; Italija govori iz nas.

Još jedna lekcija o parkiranju

Ali pre nego što ćemo poći, neplanirano, dobijam jednu važnu lekciju iz parkinške elegije Rovinja koji je surov prema vozačima kojima u osobnoj iskaznici ne piše: Rovinj, a zna se da u mojoj piše: Beograd. Pritom činjenica da moja žena poseduje to naše potkrovlje nije dovoljan kriterijum za dobijanje dozvole za ulazak u Rovinj niti bilo kakve dozvole za besplatan pristup nekom parkingu. Nemoguće je, to treba znati, voziti Rovinjem, Rovinj je zatvoren grad, rampe su na ulazima, o čemu sam detaljno pisao ovde. Mojoj ženi, dakle, zebu noge i to mora da se rešava ćebetom iz gepeka. Auto je na parkingu uz Volley feratu, parkingu koji podrazumeva rampu, karticu sa časom ulaska i automat na parkingu gde plaćate pre izlaska. I dok hodam ka parkingu, pitam za neku bezazlenu sitnicu ženu koja sedi za stolom rezervisanom za personal. I ta ljubazna gospođa, očigledno prokljuvivši moje neznanje, opominje me da do 11 sati treba izaći sa tog parkinga. Još pola sata do tad. Ako za jedan sekund prođe taj čas, kao kod Pepeljuge, automat, bez opomene, bez da je takvo šta igde napisano, zaračunava vam vreme provedeno na parkingu do - 7 ujutru! I naplaćuje dakle 8 sati više, sat parkinga je 15 kuna, bez mogućnosti da se žalite, da pitate... Parking dakle, radi do 23, a ako zakasnite, onda ste ostali do 07 sledećeg dana. Mi ćemo vas pustiti da izađete, naravno... ali morate platiti tih 8 noćnih sati koje niste bili tu. Nema, dakle, tih trikova koje prebogati Rovinj neće upotrebiti da zaradi što više na svojim gostima, koji su zato i stvoreni da bi u Rovinju bili sažvakani, isisani i ispljunuti.

Smrt u Rovinju

Dani se otežu na Katarini, i skraćuju: u sedam je već prohladno, mada poslednji zraci sunca pre uskakanja kod Serđa ili Daria još uvek padaju po nama. Neće to još dugo trajati, valja otići sa ove obale dok je još vreme, uvek je mudro prepoznati taj momenat. U mornarskoj torbi u kojoj vučem svoj plažni tovar dominira po težini druga knjiga Tolstojevog Rata i mira. Poneo sam prve dve knjige, valjda će to biti dovoljno; (nije bilo dovoljno, ostao sam bez literature poslednjih 15 dana). Vrlo začuđen pogled beogradske prijateljice, profesorke italijanskog jezika, koja na ovoj obali letuje sa mužem, dve ćerke i jednom unukom kaže: "Rat i mir?" "Kad ako ne sad?", odgovaram. I tako tu, u hladu bora, po drugi put u životu (prvi put je bilo u gimnaziji, obavezna lektira, nezaboravno leto na Ilidži kada sam pročitao Rat i mir), čitam tu antologijsku scenu kada Andreja Bolkonski pada sa zastavom na bojnom polju Austerlica, pa Napoleon, overavajući bojno polje posle bitke, zaustavi konja nad njim i kaže: "Voilà une belle mort!" (Eto lepe smrti).

Pretprošle, 2020. godine, novembar je bio, Snežana, naša rovinjska prijateljica, rođena u banatskom Perlezu, Srbija, sa porodicom kao dete stigla na rovinjske obale ranih '70-ih, poslala nam je kratku poruku: Umro je Korado Pelicer. Korado Pelicer je slavni rovinjski ugostitelj, vlasnik i utemeljivač restorana Gianino, nazvanog po Koradovom sinu. Porodični je to biznis bio od početka a početak je bio 1972. Korado je u Rovinju bio zakon. Kod njega ste morali da jedete tri obroka: primo piatto, secondo i terco (prvi, drugi i treći tanjir, drugim rečima: hladno predjelo, toplo predjelo, glavno jelo). Znao se red. Ako vas Korado uhvati da se sa devojkom/mladićem ljubite u njegovom restoranu za uši bi vas izbacivao napolje, niste više morali da platite ali niste više mogli ni da jedete ni da više ikad uđete tu. Kad on lično kuva za nekoga, so baca u tiganj sa tri metra, krupna, morska so, čitava kuhinja bude slana. Ali to što je sletelo u tiganj... to je optimalna mera.

I tako je Korado ustanovio običaj da u nekom od svojih restorana na svaki Dan sv. Martina, 11. novembra, okupi veliko društvo: jede se, pije, i naravno peva. Veseli, krepki starci u najboljem izdanju trećeg čovečjeg doba. Pretprošle godine na Dan sv. Martina, u bašti Rio bara, jednog od Koradovih nekoliko restorana u Rovinju, na obali mora, do Korada je sedeo Mirko Cetinski (otac velike regionalne pevačke zvezde, i sam pevač u bivšem životu nekadašnje velike zemlje). Snežana je, užurbano, prošla pored njih pre podne. I Korado ju je zazvao: "Vieni, vieni, Biancaneve, posluži se". Snežana je prišla, ona voli te ljude, uzela neki mali zalogaj, kanape sa ribljom paštetom, tako nešto, i otperjala dalje svojim poslom.

To veče, po završenom poslu u njenom salonu lepote gde neumorno masira bogate Ruse, Nemce, Engleze, retke bolje goste koji, eto, idu na masažu eteričnim uljima... otišla je na kafu u domaći kafić. Tamo joj govore: "Znaš da je umro Korado Pelicer?" Snežana se pobuni, "Ma kako umro, pa danas sam ga vidjela, pjevao je?!?" "Da, pjevao je i... umro". Dakle, Korado je odmah po Snežaninom odlasku iz te bašte zatražio od Mirka Cetinskog "Mirko, pjevaj mi Nuvola, non sei che nuvola. (Nuvola, ital. oblak) I Mirko mu je odmah zapevao. Kad je završio, niko nije odmah primetio da je Koradu glava klonula. Malo kasnije, kad je trebalo pevati dalje, neko je rekao: "Korado, budi se, ma šta ti je?!" Ali za Korada Pelicera više nije bilo života u koji bi mogao da se probudi: već je bio u oblacima. Na usnama mu je igrao lagani smešak. Voilà une autre belle mort a Rovigno! Eto još jedne lepe smrti u Rovinju!

Jedne smo večeri pre pet ili šest godina dugo pričali o tom vremenu, o PGP-u, i najvećem direktoru naše izdavačke kuće, Stanku Terziću. Događaj na snimku je iz 2015. godine: 57. susreti Kulturnog društva "Rovinjska porodica".

Epilog: Grandezza hotela nije presudna

Ovo je, dakle, više bila priča o Rovinju kojeg više nema nego o onom kojeg ima; o ovom sadašnjem se malo toga zanimljivog može reći. Svi veliki protagonisti tog neponovljivog života više nisu među živima: beogradska ekipa koju su činili Mihiz, Antonije Isaković, Mića Tomić, Janez Vrhovec, advokat Dragiša Jovanović... sada i Korado Pelicer, otišli su u oblake. Andati tra le nuvole. Na rovinjskom školju ostaju sada anonimni turistički radnici-skupljači rente, beogradski kelneri u prolazu i masa bezimenih gostiju koji tu treba da prođu i da odu, ne ostavljajući nikakvog traga osim svoga novca. Ali, kad bolje pogledate na te stvari, to uvek biva tako: i da nije bilo ratova i tog bolnog razlaza '90-ih, pa ne bi ti divni starci mogli da žive večno. Nikoga od pobrojanih više svakako ne bi bilo među nama. Ne mogu oni da žive večno da bismo mi imali svoj Rovinj. Treba nešto i sami da napravimo. Ako želi da preživi i sačuva duh, onaj vibrantni unutrašnji sadržaj koji se ne može iskazati rečima, ono nešto što daju ljudi poput Antonija, Mihiza, Miće kad izađu na mol Katarine i pošalju žene da se kupaju a oni zasednu za sto i ceo dan igraju karte... Rovinj će morati da se vrati svojim korenima i shvati da grandezza hotela nije presudna u osvajanju turista, da i od najvećeg hotela postoji nešto veće: uspomena na život kakav je čoveku primeren, na mladića koji sa dve mršave krave doprema svetičino telo u kamenom sarkofagu na vrh brda i ozaren briše znoj sa čela, na ljudski smeh koji odzvanja noću iz dubokih konoba. To je Rovinj koji ne umire.To je elegija kamena koji pamti vas i kog pamtite vi, to je onaj jedan veliki četvrtasti kamen na raskršću ulica, postavljen dijagonalno, na koji je, jednom davno, stala bosa noga vaše žene i koji neumorno stoji na istom mestu, čeka vas i samo vas, goste od lošeg oca i još gore majke, da svake godine ponovo stanete na njega.