Krvava ptičja gnezda, najskuplji indonežanski specijalitet

U današnjoj Nusantari, najžalije mi je bilo ptica.

Brzinom koja dostiže 169 kilometara na sat prave čiope lete s kraja na kraj džungle tražeći pogodno mesto za svoja gnezda. Među najbržim su pticama na svetu, ali je naročito neverovatno da bez prestanka mogu da lete čak i čitavih deset meseci!

Hraniće se, spavaće u letu, sve da bi na kraju skućila gnezdo, izvela ptiće na pravi leteći put. Za godinu dana prevaliće svojim krilima najmanje 200.000 kilometara.

Ali, zli ljudi dosetiše se da prave lažne visoke betonske kule koje ih mame, da u njima zasnuju dom. To su jedine ptice koje kuću i kućište prave isključivo od pljuvačke, koju lepe za drvo. Zato su gnezda jestiva, a u Kini i širom Azije veruje se da supa napravljena baš od njih pojačava staminu i daruje lepotu kušaču ptičjeg bola.

„To je najskuplja namirnica koju jedu ljudi. Jedno gnezdo dostiže cenu i od 7.000 dolara po kilogramu. Već četiri stotine godina u Aziji se jedu ova gnezda", kaže mi prijateljica kojoj neću otkrivati ime, a koja se bavila njihovom preprodajom.

„Puna su proteina i ugljenih hidrata, sadrže i kalcijum, gvožđe, kalijum, magnezijum", dodaje i objašnjava da je Indonezija na prvom mestu na svetu po prodaji ovih gnezda – godišnje se izveze čak dve hiljade metričkih tona godišnje.

Skupocena namirnica nagoni seljake da se bave ovim poslom. A kako je ptici, koja posle toliko truda shvati da neće imati sigurno mesto za svoje mlade, ostaje da zamišljamo.

„Onda ptica, uz veliku muku i fizičke napore stvara gnezdo iznova, sve dok joj vilica od toliko sluzi ne prokrvari. E, ta gnezda su na najvećoj ceni! Ona dosežu i do 10.000 dolara!", kaže moja prijateljica. Što više krvi u njima, što više muke i bola, to više plaćaju bogati perverzni gurmani. Samo, ne može takva rabota proći nekažnjeno. Raširilo se verovanje da zla karma ne zaobilazi one koji se bave ovim biznisom.

„Znam jednog bogatog trgovca gnezdima koji, da bi olakšao zlu kob koju sam sebi priziva, svake nedelje odlazi na pijac i kupuje na stotine živih riba i ptica, kako bi ih puštao na slobodu i tako malo olakšao kaznu koja ga čeka. Kaže, već mu se raspao brak, a za to su možda krive baš ptice.

Drugi trgovci su još posvećeniji ispravljanju karme, pa najčešće grižu savesti rešavaju usvajanjem deteta bez roditelja", priča mi prijateljica. Ali, zanimljivo, velike zarade se ne odriču. Moja prijateljica jeste. Kada joj je brak propao i još nekoliko loših stvari joj se dogodilo, rešila da je svoj udeo u tom krvavom poslu proda partnerima i iz toga zauvek izađe.

Ogromni betonski soliteri bez prozora proviruju gola ćelava tela iz zelenila džungle. Svaki naseljeni kutak Bornea prepun je visokih betonskih kula. One uspravno štrče iz pirinčanih polja, iz zasada palmi, iza gustih drvenih kuća – iz šuma, polja i naselja svih vrsta.

Nemaju prozora već samo niz izuzetno malih okruglih otvora veličine cevi za vodu. Tek ponegde su te kule još uvek od drveta ili od metala, ali sada je beton svuda zavladao.

Objasnili su mi da ptice vole da žive u mraku, da se unutra stvaraju pećinski uslovi kako bi im se dopalo, a vole i hladovinu. Samo jedna vrsta drveta pravi odgovarajuće uslove, ali je drvo toliko poskupelo da je sada beton jeftiniji.

Veličina kula začuđuje jer su to pravi neboderi, višespratnice visine pet-šest spratova, u gradovima koji retko imaju zgrade sa više od dva sprata. Narod koji je veličanstveno ukrasio svaku svoju džamiju, čije i najtrošnije kuće su često ofarbane u mnogim bojama i prepune ukrasa, nije smatrao potrebnim da ovakva vizuelna čudovišta ikako ukrasi.

Možda to govori o podsvesnom odnosu koji imaju prema njima, ne bih znao, ali svoju ružnoću nemilosrdno šire celim prostorom. Takav ujednačeni ustaljeni vrisak ružnoće celom dužinom puteva, gradova i polja, hiljadama kilometara nigde drugde nisam doživeo.

Na jednom udaljenom ostrvu prvi put sam sa tornja čuo prelepi zvuk ptica. Prišao sam, uživao slušajući, snimao.

Bilo mi je malo čudno kako to da zvuk ne prestaje, da je ujednačene jačine čitavih desetak minuta. Tek onda sam shvatio da postoji mali zvučnik koji pušta najlepše ptičje zvukove kako bi ih dozvao u zamku. Kao da mi je neko udario najjači mogući šamar, nastavio sam putovanje i počeo da primećujem kako cela sela i polja odjekuju lažnim ptičjim zvukovima.

Posle nekoliko dana potpuno sam oguglao na taj zvuk. Kada sam kasnije otišao u džunglu, uhvatio sam sebe kako takođe ignorišem zvuk ptica. Zvuk ptica! Pravih, slobodnih ptica!

Za to je na Borneu zaista potrebno otići u duboku džunglu. Broj strašnih kula-kazamata toliko je veliki, da sam siguran da gde god je ljudska noga na Borneu kročila, tu nijedna prava čiopa nije ostala slobodna, a jasno je i da je glavna privredna delatnost ovdašnjih „farmera" da obrađuju nebo, a ne zemlju.

Poželeo sam da uđem u jednu od tih grdosija, koje su ponegde prekrivene crnim mrežama, pa izgledaju kao simbioza ružnoće i žalosti. Mreže su postavljene da bi unutra bilo hladnije.

Kule su obično izgrađene uz kuće, a koliko dobro posao ide domaćinima može se otprilike prosuditi i po kući u kojoj žive. Međutim, skoro sve kuće, sa retkim izuzecima, u prilično su lošem stanju, a jasno je da kula košta više nego stotinu kuća u kojoj žive njeni vlasnici.

Objasnili su mi da većina kula nije uopšte njihova, već je to ulog investitora, koji moraju da isplate prodajom gnezda ili određenim popustima. Izabrao sam kuću ispred čije strehe je sedelo nekoliko ljudi, parkirao sam se ispred i zamolio ih da me puste u kulu. Očekivao sam da će to nerado uraditi, jer je ipak reč o poslu koji se ne može baš nazvati časnim. Obradovali su se strancu i bez reči mi dali ključeve od kule.

Lako je i primamljivo bilo zamisliti kao monstrume sve one koji učestvuju u ovom zlokobnom lancu zloupotrebe ptica – od farmera koji ptice hvataju do sladokusaca koji baš obožavaju ovu vrstu supa i misle da neće biti lepi ako je redovno ne jedu. Sa svih strana dočekali su me – ljudi.

Farmer kojeg sam tako prepao dok je sedeo ispred svoje kuće, sa nekoliko dece, ženom koja je pred nama dojila novorođenče, čija je kuća više nego skromna drvena koliba od dve prostorije u kojoj živi njih šestoro-sedmoro, pri kojoj se nalazi i automehaničarska radnja koja izgleda kao da je preživela bombardovanje, bio je nasmejan i vrlo ljubazan.

Od oca je nasledio posao otimanja gnezda. Ali, njegov otac je bio pobožan čovek. Činio mnoga dobra dela i svaki dan se molio Bogu, čak je i sve što je sa pticama radio, radio uz molitvu. I Bog ga je nagrađivao, po dva-tri kilograma inače veoma laganih gnezda uspevao je brzo da sakupi. Sada za isti period jedva sakupe kilogram.

Upitao sam ga da li je zadovoljan zaradom. „Čovekova duša je takva: nikada joj nije dovoljno", kaže sasvim iskreno. Začuđujuće skromno živi. Najkvalitetnija gnezda se možda preprodaju negde u svetu za 7.000 ili 10.000 evra, ali on maksimalno dobija pet stotina za kilogram. Kao i uvek, zarada odlazi mutivodama, preprodavcima, kojekakvim sumnjivim licima iz velikih gradova.

Uostalom, on nema tehnologiju niti mogućnosti da obavi mukotrpno čišćenje svakog gnezda koje je potrebno da bi se postigla veća cena. Svako zrnce, najmanja nečistoća, mrva po mrva, vadi se iz gnezda, ali tako da se ono ne ošteti i ne raspadne. Tek onda ptičji bivši dom, sada samo roba kao i svaka druga, doseže astronomske sume.

Voleo bi da izgradi još kula, ali je sad to teško. Pećinski uslovi su savršeni za komarce, koji prenose opasne bolesti kao što su dengi i malarija, pa je vlada drastično otežala gradnju novih objekata. Laknulo mi je: ako bi nastavili ovako, više bi bilo čudovišnih kula nego kuća.

Ispred kuće nalazi se sasečeno ogromno plastično bure, isečeno na pola tako da može da posluži kao kada za pranje i kupatilo. Umesto klupe ispod strehe kod ulaza na kuću stavio je stara sedišta iz nekog automobila. Unutra svi spavaju na podu, imaju televizor star nekoliko decenija, a nekoliko dušeka i ventilator su celokupno njihovo bogatstvo. Zidovi kolibe su tanki i prozirni. Daske su samo grubo obrađene i poređane.

U kulu sam ušao zajedno sa njim. On je odškrinuo i kontrolisao vrata, da nijedna ptica ne pobegne. Poneo je i lampu, da osvetli potpunu pomračinu unutrašnjosti, kako bih bolje video kako to izgleda.

Zaprepastio me je broj ptica, kao i sasvim malenih beličastih gnezda koja su bila prilepljena oko greda i posebno napravljenih pregrada na plafonu. Ušli smo samo na prvi sprat i zatekli više desetina ptičica, koje su i same malene, a bile su uglavnom prilepljene uz gnezdašca.

U nekima je bilo sasvim malih ptića, za neke su ptice bile zalepljene ustima, očigledno ih gradeći. Na velikom broju su stajale po dve ptice zajedno, kao zagrljene, prilepljene uz dom.

Kako ih je nagli mlaz svetla i moje prisustvo uzbudilo, nastala je neopisiva vriska. Kao da sam ušao u pakao ili u najmanju ruku u Hičkokov film, piska je zaglušila moje uši, a nekoliko ptica je letelo unezvereno i samo sam očekivao kada će udariti u moju glavu u tom ludo brzom kružnom letu u malom prostoru.

Gazio sam po neverovatno debelom sloju gvanama, ptičjeg izmeta, koji se činio kao crni topli tepih. Setih se priče sa Filipina kako je život jednom dečaku koji je skupljao gnezda u pećini spasao gvanamo. Činilo mi se nemogućim, ali sada sam shvatio: debeli sloj pretvorio se u neku vrstu mekanog dušeka.

Dok mi poklanja banane i još neke plodove, farmer mi objašnjava kako imaju poseban odnos prema pticama i da se strašno ražalosti kada vide da je neka preminula. Kaže, pokušavaju da olakšaju život pticama koliko je moguće. Ubira samo gnezda u kojima je izneta jedna generacija, pre nego što ptica ponovo položi mlade.

Sakupljaju se ručno, jedno po jedno, a sasušena pljuvačka ovih ptica jaka je kao cement, ali dok ih pravi utka u njega i svoje perje, a bude i druge prljavštine, pa to značajno obara cenu.

On lično oseća veliku zahvalnost prema pticama jer njegovu porodicu ptice bukvalno hrane, školuju, izdržavaju mu decu i leče stare roditelje.

Velike su indonežanske porodice, kuće su uvek prepune, ljudi su dobri i strpljivi. Tu nema besnih i nijedna kuća nije tesna, ali je potrebno para za mnogo članova porodice.

Kada se petsto evra podeli na desetak ili više ljudi, nije to mnogo. Sve drugo bi zahtevalo mnogo više posla i donosilo mnogo manje zarade. Zato su ptice žila kucavica ovog naroda. I to žila koja ih hrani sopstvenim domom i krvlju.

Recept za pravljenje supe od gnezda prave čiope

Vreme spremanja: 10 sati i 35 minuta

Sastojci:

2 unce ptičjeg gnezda

4 čaše čiste vode

7-8 supenih kašika usitnjenog tvrdog kristalnog šećera ili organskog divljeg meda

Opciono: crveni palmini plodovi, urme, korejski ginseng ili sušeni longan

Jedna porcija u proseku sadrži 225 grama kalorija, 0 grama masti, 57 karbon-hidrata i 1 gram proteina.

Postupak spremanja 

1. Gnezdo staviti u hladnu vodu preko noći, 8 sati. Dobro isprati. Pregledati da nema ostatke perja.
2. Staviti gnezda u činiju i dodati 4 čaše vode. Krčkati ih 5 minuta. Dobro ih ocediti i ponovo staviti u činiju sa vodom. Staviti činiju na vatru i krčkakti još 5 minuta – tzv. sistem dvostrukog krčkanja. Ocediti, dobro isprati i osušiti.
3. Staviti gnezda u činiju i dodati 4 čaše vode. Staviti na kuvanje i krčkati dok ne postanu potpuno mekana (do 2 sata). Dodati kristalni šećer ili med, mešati da se istopi.