Nejasna i nevidljiva barijera, samo životinje znaju zašto je ne prelaze

Većina divljih životinja nikada ne prelazi tuu zamišljenu granicu, čak ni ptice. I tako je već desetinama miliona godina, uz evoluciju životinja na različite načine sa svake strane. Sve je počelo pre oko 30 miliona godina, kada se australijska tektonska ploča udarila u evroazijsku tektonsku ploču i stvorila arhipelag, preusmeravajući okeanske struje i stvarajući nove regionalne klime.

Na jednoj strani, u Indoneziji i Maleziji, evoluirali su majmuni, čovekoliki majmuni, slonovi, tigrovi i nosorozi; dok na drugoj strani, u Novoj Gvineji i Australiji, žive torbari, glodari i kakadui.

Ova neobična podela nazvana je Volasova linija – po prirodnjaku Alfredu Raselu Volasu, koji je prvi primetio oštru razliku u životinjskom svetu (uglavnom među sisarima) dok je istraživao region sredinom 19. veka.

„Možemo smatrati utvrđenim da Lombokski moreuz, između Balija i Lomboka, širok samo 24 kilometra, označava granicu i naglo razdvaja dva velika zoološka regiona planete“, napisao je Volas.

Prirodnjak je kasnije samostalno razvio teoriju evolucije otprilike u isto vreme kada i Čarls Darvin. Linija koju je nacrtao na mapi pre više od jednog veka i dalje se smatra hipotetičkom evolutivnom barijerom, iako se rasprave o njenoj tačnoj lokaciji i mehanizmima nastavljaju.

Generalno govoreći, Volasova linija razdvaja pojas azijskog kontinenta od pojasa australijske tektonske ploče. To je geološka linija, ali je takođe i klimatska i biološka.

Jedno od objašnjenja za podelu leži u klimatskim promenama izazvanim drevnim geološkim događajima.

„Kada se Australija odvojila od Antarktika, stvorila se oblast dubokog okeana koja je danas poznata kao Antarktička cirkumpolarna struja. Ta promena dramatično je uticala na klimu cele planete i dovela do značajnog zahlađenja“, objasnio je autor jedne od studija koje se bave Volasovom linijom, Aleks Skils.

Ekstremne klimatske promene vrste s obe strane linije, su drugačije podnele, što je dovelo do jasne biogeografske razlike kakvu danas uočavamo.

Smatra se da se tako životinjski svet u potpunosti adaptirao na ekosistem u kojem prebiva da nije želeo da ga na pusti, niti da pređe „liniju“ koju su mogli, česti su zaključci istraživanja.

Duboki okeanski kanali poput Lombokskog moreuza razdvajaju svaki pojas, što životinjama otežava prelazak. Čak i kada su nivoi mora u dalekoj prošlosti bili mnogo niži nego danas, ovaj ponor je i dalje postojao.

Iako je Volasova nevidljiva linija najočiglednija kada se upoređuju sisari u Aziji i Australiji, ona postoji i kod ptica, gmizavaca i drugih životinja.

Vrlo malo mešanja čak i među ribama

Čak i u okeanu neke vrste riba i mikroba pokazuju genetske razlike na jednoj strani granice u poređenju sa drugom, što ukazuje na vrlo malo mešanja između populacija.

Naučnici još nisu shvatili koje nevidljive barijere sprečavaju ove vrste na veću pokretljivost. Međutim, stanište i klima su verovatno faktori koji naglašavaju evolutivni jaz.

Godine 2023, analiza više od 20.000 vrsta kičmenjaka otkrila je da su se linije jugoistočne Azije razvile u relativno tropskom drevnom okruženju koje im je omogućilo da se prošire prema Novoj Gvineji na vlažnim ostrvskim „stepenicama“.

Divlje životinje na australijskom kontinentalnom štitu, u međuvremenu, evoluirale su u izrazito sušnijim uslovima, što je diktiralo drugačiji evolutivni put. To je značilo da je australijska divljač bila u nepovoljnijem položaju na tropskim ostrvima bliže ekvatoru.

Međutim, što više istraživači proučavaju Volasovu liniju, to je manje jasno gde bi linija trebalo da se tačno povuče i koliko bi „propustljiva“ barijera mogla biti – barem za neke životinje koje mogu da plivaju ili lete, poput slepih miševa, buba ili makakija.

Ipak, Volasova podela nije apsolutna granica, već više gradijent, kažu naučnici. Ta čudna linija nam pomaže da razumemo evoluciju životinja za hiljade vrsta.

„Darvinove i Volasove mentalne i stvarne mape bile su sto na kojem se odvijala evoluciona šema, uporediva po važnosti sa geološkom vremenskom skalom“, tvrdi istoričarka nauke Džejn Kamerini iz Društvo za istoriju nauke.

Ono što je počelo kao jedna, grubo postavljena linija, povučena pre više od jednog veka, sada pomaže u oblikovanju veće i složenije slike prirodnog sveta i njegovih misterija, piše Science Alert.