Zašto neke životinje vole život u gradovima

Istraživanja pokazuju da se životinje iste vrste koje žive u gradovima i na selu ponašaju različito. Ovi dispariteti će verovatno biti sve veći jer više od polovine ljudi širom sveta sada živi u urbanim sredinama, a gradovi postaju sve veći.

Nedavno istraživanje naučnika sa Univerziteta u Tel Avivu pokazalo je da su egipatski slepi miševi koji žive u urbanim delovima Izraela dobili potomstvo dve i po nedelje ranije od onih u ruralnom području. Ovo im daje značajnu prednost jer postoji verovatnoća da će se razmnožavati dva puta godišnje.

U istraživanju je zabeleženo da je u urbanim sredinama veća zastupljenost i raznovrsnost voćaka. U Tel Avivu, na primer, drveće se zaliva. To znači da voća ima duže tokom cele godine, što znači pouzdanije zalihe hrane za slepe miševe.

Oni takođe imaju koristi i od efekta urbanih „toplotnih ostrva“, sa višim temperaturama koje ublažavaju zimske temperature kojima su izloženi njihovi srodnici u ruralnim sredinama.

Većina životinjskih vrsta ljude doživljava kao predatore, tako da ih naše prisustvo ometa i odvlači pažnju od hranjenja i razmnožavanja. Da bi preživele u gradovima u kojima dominiraju ljudi, životinje stoga moraju biti hrabrije.

Ovo je nešto što su istraživači neko vreme proučavali kod divljih životinja poput lisica. Urbane lisice su često sigurnije u reakciji na hranu koja je, recimo, smeštena u kutiju od cipela.

Urbane ptice, od crvendaća do divljih golubova, takođe su postale hrabrije. U studiji iz 2008. naučnici su otkrili da su urbane ptice tolerantnije na uznemiravanje ljudi od ruralnih, i dozvoljavaju ljudima da im priđu bliže.

Ptice koje su se manje ustezale da priđu ljudima potomci su već velikog broja generacija koje žive u gradovima, što govori o dugoj istoriji prilagođavanja uslovima sredine. Ova promena ponašanja pomaže ovim životinjama da prilagode svoje reakcije na stres kada su izložene novim situacijama. Da to ne urade, patili bi od hroničnog stresa.

Da bi se proverilo da li je ova smelost kod ptica posledica evolucionih adaptacija, jedna eksperimentalna studija iz 2006. u Nemačkoj je odgajala ptiće kosova iz urbanog centra i obližnje šume.

Držali su sve ptice u istom okruženju dok nisu odrasle, a zatim su testirali njihove akutne reakcije na stres kada su ih ljudi uhvatili i držali u rukama. Ptice iz grada su imale niži odgovor na stres, što ukazuje da je ova razlika genetski određena.

Međutim, urbane ptice pokazuju tendenciju da su manje uspešne u uzgoju ptića od onih u seoskim područjima. Iako ptice mogu da iskoriste hranu koju obezbeđuju ljudi u mnogim gradovima i mestima širom sveta – bilo direktno u hranilicama za ptice, ili sakupljajući našu odbačenu hranu – urbana područja ne pružaju dovoljno plena beskičmenjaka koji je potreban mnogim gnezdama.

Jedna studija objavljena 2020. godine otkrila je da je najveći izazov za velike senice u urbanim sredinama bila mala brojnost insekata.

Ista vrsta, drugi grad

Mnoge od ovih promena kod vrsta nastanjenih u gradovima teško je otkriti, ali jedna pojava postaje očiglednija kada se provede neko vreme u gradovima širom sveta. Obično u svakom gradu ima mnogo životinja iste vrste.

Naučnici to nazivaju biotičkom homogenizacijom. To se dešava kada mesta počnu da postaju sve sličnija vrstama koje tamo možete pronaći.
Ovaj proces počinje egzodusom vrsta koje ne mogu da tolerišu život uz ljude. Veliki sisari, često grabljivice, su prvi koji odlaze kada područje postaje sve urbanizovanije.

Tada počinju da se useljavaju alohtone vrste. Divlji golubovi, pacovi, čvorci i mnoge druge vrste ljudi unose tokom vremena, bilo slučajno ili namerno, sve dok se ne dođe do tačke kada biodiverzitet u jednom gradu, počne da liči na neki drugi na drugom kraju sveta.
Ove vrste često imaju šire niše u ishrani i staništu, što ih čini dobrim u iskorišćavanju urbanih područja.

Urbanizacija neprestano menja naš odnos prema životinjama i način na koji doživljavamo prirodu. Iako naučnici raspravljaju o tome da li smo ušli u antropocen (novo geološko doba zasnovano na značajnim planetarnim promenama koje su izazvali ljudi), neosporno je da ljudi imaju i još uvek oblikuju pejzaže koji odgovaraju našim potrebama.

Rast gradova i drugih urbanih područja će se nastaviti, a predviđa se da će buduća urbana ekspanzija progutati 11-33 miliona hektara prirodnog staništa do 2100. godine.

Tako ljudi postaju najveća pokretačka snaga u evoluciji divljih životinja.