Više od tri milijarde evra za kanalizaciju i postrojenja za preradu vode – koji je plan da se Srbija očisti

Neophodno je ukloniti deponije pored reka i izgraditi prečišćivače otpadnih voda. Najveći gradovi u Srbiji – Beograd, Novi Sad, Niš nemaju postrojenja za preradu otpadnih voda. Pomoćnik ministra građevinarstva Dušan Radonjić govorio je za RTS o tome gde će se postrojenja graditi i šta je predviđeno programom „Čista Srbija“?

Trenutno se u Srbiji prečišćava manje od 15 odsto otpadnih voda, najmanje u Evropi. Samo 56 odsto stanovništva u Srbiji je pokriveno kanalizacionom mrežom, a prosečna starost mreža kanalizacije je 35-40 godina. Koji su trenutni projekti na kojima je ministarstvo već počelo da radi?

– Ubedljivo najveći projekat je projekat „Čista Srbija”. On se finansira iz kineskog kredita, vrednost ovog projekta je 3,2 milijarde evra i predviđa izgradnju 5.000 kilometara nedostajuće kanalizacione mreže i 159 postrojenja za preradu otpadnih voda različite veličine na teritoriji 73 jedinice lokalne samouprave.

Trenutno se realizuje prva faza ovog projekta na teritoriji 14 jedinica lokalnih samouprava, odnosno 16 lokacija. Ova faza predviđa izgradnju 680 kilometara kanalizacione mreže i 25 postrojenja za preradu otpadnih voda. U ovom trenutku smo na 60 odsto realizacije izgradnje kanalizacione mreže, dok se postrojenja nalaze u fazi projektovanja.

Spremna je i druga faza, to je devet jedinica lokalne samouprave i izgradnja devet postrojenja za preradu otpadnih voda, čeka se samo pribavljanje druge tranše kineskog kredita. Drugi značajan projekat unutar Ministarstva građevinarstva jeste projekat Velikog sela. To je izgradnja centralnog gradskog prečistača grada Beograda za milion i po stanovnika.

Treći program je program Nemačke razvojne banke, odnosno KFE banke, koji se realizuje kroz program srpsko-nemačkog partnerstva već nekih 15 godina u Republici Srbiji. Kroz ovaj program smo izgradili i prošle godine, pustili u rad najmodernije postrojenje za preradu otpadnih voda u Vranju, ekvivalenta 70.000 stanovnika. A u ovom trenutku imamo spremne projekte za još četiri postrojenja za 220.000 stanovnika u četiri grada – Požarevac, Testenik, Jagodina i Pirot. Na kraju tu su i projekti sanacije postojećih postrojenja za preradu otpadnih voda, koje vršimo kroz grantove Mađarske razvojne agencije HEP.

Od oko 50 postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda u Srbiji čak pola nije u funkciji. Da li sad paralelno sa izgradnjom novih postrojenja planirate neku edukaciju ljudi na lokalu koji bi trebalo da rade na njihovom adekvatnom održavanju?

– Naše inicijalne procene pokazuju da u ovih 37 postrojenja koje smo obišli, da ako računamo kursne razlike, da je u njih uloženo oko 220 miliona evra, da u ovom trenutku je potrebno oko 30 miliona evra investicija u KAPEKS. Imamo građevinske radove i objekte, odnosno još nekih 30 miliona evra u operativne troškove, obuka, radne snage, hemikalije i tome slično da bi sva ta postrojenja bila dovedena u optimalan rad.

To znači da smo mi od 2005. do danas izgubili 30 odsto vrednosti tih postrojenja i da je potrebna još trećina investicija. Ako pogledate da su ovi projekti vrednosti oko 3,5 milijardi evra veliki je problem ako mi kroz 15 do 20 godina izgubimo trećinu te vrednosti.

Beograd je jedina prestonica u Evropi koja gde se sva kanalizacija izliva u reke. Trećina Beograda nije pokrivena ni kanalizacijom, a o projektu u Velikom selu govori se već decenijama. Šta je plan za Beograd i kada je u pitanju i izgradnja kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje?

– Projekat izgradnje centralnog gradskog prečistača Veliko selo ima dve faze. Prva faza zapravo predviđa izgradnju centralnog gradskog kolektora, koji treba da sakuplja otpadne vode iz većeg dela grada. Kao što sam rekao, postrojenje bi trebalo da pokriva milion i po stanovnika. U ovom trenutku se završava projektovanje i očekujemo da u drugoj polovini ove godine se krene sa građevinskim radovima na izgradnju samog kolektora.

Druga faza jeste izgradnja samog postrojenja, koje treba da bude u Velikom selu i u ovom trenutku nisu do kraja precizirani ulazni parametri, odnosno, tehnologija i sve ostale stvari koje će da budu u sastavu tog postrojenja.

Na primer, da li će to da bude regionalni centar za tretman otpadnog mulja za Šumadinski region ili samo za grad Beograd, u kojem procentu će se proizvoditi gas, električna energija, pošto je jasno da jedno postrojenje tih gabarita će imati velike troškove za struju, a nije ideja da se građani Grada Beograda opterete sa prevelikim komunalnim taksama.

I dalje veliki broj fabrika otpadne vode ispušta u reke. Kako ćemo rešiti problem industrijskih otpadnih voda?

– Pitanje otpadnih voda nema smisla da se rešava ako se ne reše obe komponente. U ovom trenutku postoji uredba koja propisuje obavezu da se do kraja 2025. sva industrija prilagodi, da ili u okviru svojih postrojenja imaju postrojenja za tretman otpadnih voda ili da ih dovedu u takozvani predtretman, da ih dovedu do tog nivoa zagađenosti da oni mogu da budu ispušteni u kanalizaciju.

Koji su najveći problemi na koje nailazite u realizaciji svih ovih planova izgradnje komunalne infrastrukture?

– S obzirom da mi sa ovim ambicioznim planovima pokušavamo da preskočimo decenije zaostatka, mi zapravo udaramo u zid, ne bih rekao da je to problem, nego pre izazov, kapaciteti domaće građevinske industrije.

Drugo ograničenje jeste stručan kadar, govorimo o inženjerima i projektantima, zapravo o inženjerima svih profila. Nemamo dovoljno projektnih biroa, nemamo dovoljno laboratorija ali izlazimo nekako na kraj.

Treći problem je što se u svim ovim poslovima Ministarstvo pojavljuje kao finansijer, jedinica lokalne samouprave kao investitor i tu je i izvođač. Da bi ovi poslovi bili obavljeni na najbolji mogući način potrebno je da sva tri partnera budu na visini zadatka.

Na kraju, Radonjić kao problem navodi nedostatak svesti i kod građana i u određenim institucijama.