Mračna strana ljudske prirode – jama u Britaniji krila slučaj praistorijskog masakra i masovnog kanibalizma

Najmanje 37 muškaraca, žena i dece ubijeno je oko 2000. godine pre nove ere, a njihova tela bačena su prirodnu jamu blizu klisure Čedar.

Prva velika naučna studija od kada su kosti otkopane 70-ih godina sada je zaključila da su nesrećni ljudi nakon što su nasilno skončali, raskomadani i iskasapljeni, a neki i pojedeni.

Mnoge lobanje žrtava su smrskane udarcima koji su ih ubili, a kosti ruku i nogu su odsečene kako bi se iz njih izvukla koštana srž. Na kostima šaka i stopala primetni su tragovi ugriza i otisaka ljudskih kutnjaka.

Ništa na ovom nivou nije prethodno otkriveno u ranom bronzanom dobu ili u bilo kojem periodu praistorije Britanije, navodi Rik Šalting, vođa studije i profesor praistorijske arheologije Univerziteta u Oksfordu.

„Za rano bronzano doba Britanije, imamo vrlo malo dokaza i nasilju. Naše razumevanje je da su ljudi tog perioda bili fokusirani na trgovinu i razmenu, pravljenjem grnčarije, obradom zemlje i sahranjivanjem mrtvih. Nije postojala diskusija u naučnim krugovima o ratovanju ili masovnom nasilju, najviše zbog nedostatka dokaza“, kaže Šalting.

Kanibalizam na ovom nivou je veoma neuobičajen.

„Da je ovo na bilo koji način bilo smatrano uobičajenim tada, onda bismo nalazili više ovakvih slučajeva. Do sada smo pronašli stotine kostura iz ovog perioda, ali nikada nismo videli ništa slično“, napominje profesor.

Čitava zajednica zbrisana odjednom

Kosti su otkrili speleolozi na dnu 15 metara duboke prirodne jame. Samo su prikupljene, popisane, spakovane u kutije i niko ih nije proučavao pet decenija.

Šalting kaže da kada je zajedno sa kolegama počeo da ih ponovo proučava vrlo brzo shvatio da je ova kolekcija mnogo veća nego što se ranije mislilo.

Skoro polovina kostiju bila je dečja, što ukazuje da je čitava zajednica zbrisana u jednom, izuzetno brutalnom, događaju.

Sve okolnosti nikada neće biti poznate, ali Šalting i njegove kolege spekulišu da je ovo možda bio namerno surov napad koji je trebalo da posluži kao primer, a počinioci su hteli da uliju strah.

Skalpiranje, kasapljenje i jedenje žrtava svakako bi proizvelo takav efekat.

„Ko god da je ovo uradio, želeo je da ga se plaše. Ovako nešto bi odjeknulo i kroz vreme i kroz prostor čitavog područja i to kroz generacije“, dodaje oksfordski profesor. Ostavlja i mogućnost da je ovo bila osveta za neko ranije masovno ubistvo, ali za tako nešto nema još dokaza.

„Čarterhaus voren je jedan od onih retkih arheoloških lokaliteta koji dovodi u pitanje ono što smo mislili o prošlosti. To je podsetnik da su ljudi u praistoriji mogli da se po surovosti mere sa savremenim zverstvima i baca svetlo na mračnu stranu ljudske prirode“, zaključuje Šalting.