Pripitomljavanje konja nije se odigralo onako kako smo mislili

Tokom istorije, nijedna životinja nije imala dublji uticaj na ljudska društva od konja. Međutim, pitanja kada i kako su ljudi pripitomili konje, ostaju misterija.

Pre pola miliona godina ili nešto više, ljudski preci su lovili konje drvenim kopljima i koristili njihove kosti za pravljenje ranih alata. Tokom kasnog paleolita, pre oko 30.000 godina, drevni umetnici neretko su birali divlje konje za svoje muze. To su najčešće prikazane životinje u evroazijskoj pećinskoj umetnosti.

Nakon prvih slučajeva pripitomljavanja, konji su postali ključni u životu stočara na pašnjacima unutrašnje Azije (kontinentalne oblasti severne, centralne i južne Azije), kao i razlog zbog kojeg je došlo do tehnoloških izuma poput kočije, sedla i uzengije koji su dveli do toga konji postanu primaran način kretanja u oblastima putovanja, komunikacija, poljoprivrede i ratovanja širom većeg dela antičkog sveta.

Kada je krenuo na prekookeanska putovanja, čovek je, naravno, poveo i konje pa su ove životinje na kraju stigle do obala svakog većeg kopna, čak i Antarktika, nakratko.

Kao posledice njihovog širenja, stigle su promene u ekologiju, društvene strukture i ekonomije i to u obimu koji nikada ranije nije viđen. Na kraju, samo je industrijska mehanizacija zamenila njihovu skoro univerzalnu ulogu u društvu.

Zbog njihovog ogromnog uticaja na oblikovanje kolektivne ljudske priče, otkrivanje kada, zašto i kako su konji pripitomljeni je ključni korak ka razumevanju sveta u kome sada živimo.

Pokazalo se da je to iznenađujuće izazovno. U knjizi, Zvuk kopita: Kako su konji oblikovali ljudsku istoriju (Hoof Beats: How Horses Shaped Human History), Vilijam Tejlor, docent i kustos arheologije na Prirodnjačkom muzeju Univerziteta Kolorado u Bolderu, prikupio je nove arheološke dokaze koji revidiraju ono što su naučnici mislili da znaju o ovoj priči.

Kurganska hipoteza o pripitomljavanju konja

Tokom godina, skoro svako doba i mesto na Zemlji bili su opisivani kao moguća polazna tačka za pripitomljavanje konja, od Evrope pre više desetina hiljada godina, do mesta kao što su Saudijska Arabija, Anadolija, Kina, pa čak i Amerika.

Ipak, daleko dominantnija pretpostavka o pripitomljavanju konja bila je indoevropska hipoteza, poznata i kao Kurganska hipoteza.

Prema tvrdnjama ove hipoteze, negde u četvrtom milenijumu pre nove ere ili nešto ranije, stanovnici stepa zapadne Azije i oblasti oko Crnog mora poznati i kao pripadnici Jamne kulture, koji su pravili kurgane – velike humke za sahranjivanje, jahali su konje. Priča kaže da je novootkrivena mobilnost ovih ranih jahača pomogla da dođe do ogromne migracije širom kontinenta, šireći indoevropske jezike i kulture njihovih predaka širom Evroazije.

Pitanje koje se prirodno nameće je ima li dokaza koji podržavaju Kurgansku hipotezu o prvom pripitomljavanju konja.

Među najvažnijim tragovima, na kojima počiva hipoteza, su kosti i zubi drevnih životinja, koji su predmet proučavanja discipline poznate kao arheozoologija. Tokom proteklih 20 godina, arheozoološki podaci su, kako se činilo, išli u prilog ideji da su konji prvi put pripitomljeni na lokalitetima u okolini sela Botai u Kazahstanu, gde su naučnici pronašli velike količine konjskih kostiju na lokalitetima koji datiraju iz četvrtog milenijuma pre nove ere.

Počele su da se gomilaju druge vrste ubedljivih posrednih dokaza. Arheolozi su otkrili dokaze o nečemu što je izgledalo kao rupe na stubovima ograde, koje su mogle biti deo drevnih korala.

Pronašli su i fragmente keramičkih posuda sa ostacima masnoća koje potiču od konja za koje se, na osnovu merenja, čini da su se taložili tokom letnjih meseci, u vreme kada se mleko moglo sakupljati od domaćih konja.

Dokaz o ranom pripitomljavanju konja, međutim, bile su promene pronađene na zubima i vilicama nekih konja iz doba Botajske kulture. Poput zuba mnogih modernih i drevnih konja korišćenih za jahanje, činilo se da su i ovi zubi konja istrošeni nekom vrstom žvale.

Zajedno, podaci su snažno ukazivali na to da su konji pripitomljavani u severnom Kazahstanu oko 3500. godine pre nove ere, što nije baš domovina pripadnika Jamne kulture, ali je dovoljno blizu geografski da podrži osnovnu hipotezu o Kurganu.

Međutim, postojali su neki aspekti priče o konjima iz vremena Botajske kulture koji se nikada nisu sasvim uklopili.

Od samog početka, nekoliko studija je pokazalo da je mešavina ostataka konja pronađena u selu Botai bila drugačija od onih pronađenih u većini kasnijih kultura: ostaci su ravnomerno podeljeni kada je reč o muškim i ženskim jedinkama, uglavnom zdravog reproduktivnog doba. Ovakvo redovno ubijanje zdravih životinja u priplodnoj dobi bi uništilo rasplodno krdo.

Takva demografska mešavina je uobičajena među životinjama koje su lovljene. Neki ostaci konja sa tog područja imaju čak i tragove projektila, što pokazuje da su ulovljeni, a ne da su planski zaklani.

Ove dileme nadvijale su se nad konsenzusom o vezi Botajske kulture sa pripitomljavanjem konja.

Novi naučni alati i nova pitanja 

Poslednjih godina, kako su se arheološki i naučni alati dodatno razvijali i poboljšavali, ključne pretpostavke o Botajskoj i Jamnoj kulturi i ranim poglavljima priče o pripitomljenom konju, dovedene su u pitanje.

Prvo, poboljšani biomolekularni alati pokazuju da šta god da se dogodilo u okolini sela Botai, nije imalo mnogo veze sa pripitomljavanjem današnjih konja. Nuklearnim genomskim sekvenciranjem otkriveno je 2018. godine da konji iz okoline sela Botai nisu bili preci domaćih konja, već azijskog divljeg konja (poznatog i kao divlji konj Prževalskog i mongolski konj), divljeg srodnika i stanovnika stepe koji nikada nije bio pripitomljen, barem u zabeleženoj istoriji.

Zatim, kada su profesor Vilijam Tejlor i njegove kolege ponovo razmotrili karakteristike skeleta konja za koje su stručnjaci verovali da su korišćeni za jahanje u Botaiju, videli su da su slični problemi vidljivi i kod divljih konja iz ledenog doba sa teritorije Severne Amerike, koje sigurno nikada niko nije jahao.

Iako jahanje može da izazove prepoznatljive promene na zubima i kostima vilice, mali problemi koji se vide na konjima oblasti Botaija mogu se dovesti u vezu sa prirodnim varijacijama ili životnim navikama, zaključio je Tejlorov tim.

Na osnovu ovih nalaza ponovo se otvorilo pitanje da li su konji uopšte upotrebljavani za prevoz u Botajskoj kulturi.

Odlazi li Kurganska hipoteza u zaborav?

 Tokom proteklih nekoliko godina, pokušaj da se rasvetle arheološki dokazi o pripitomljavanju konja postao je sve kontradiktorniji.

Na primer, 2023. godine, arheolozi su primetili da problemi sa skeletom kuka i nogu pripadnika Jamne kulture i ranih naroda istočnoevropskih područja liče na probleme pronađene kod jahača, što je u skladu sa Kurganskom hipotezom.

Ali probleme poput ovih mogu izazvati i druge vrste transporta sa životinjama, uključujući stočnu zapregu pronađenu na lokalitetima Jamne kulture.

Kako bi arheolozi trebalo da shvate ove konfliktne signale? Jasnija slika je možda bliža nego što mislimo.

Detaljna genomska studija ranih evroazijskih konja, objavljena u junu 2024. godine u časopisu Priroda (Nature), pokazuje da konji iz doba i sa prostora Jamne kulture nisu bili preci prvih domaćih konja, poznatih kao loza DOM2.

Konji Jamne kulture nisu pokazali genetske dokaze o strogoj kontroli nad reprodukcijom, kao što su promene koje se javljaju kod razmnožavanja ukrštanjem bližih srodnika.

Umesto toga, prvi konji loze DOM2 pojavljuju se neposredno pre 2000. godine pre nove ere, što je mnogo posle migracija pripadnika Jamne kulture i neposredno pre prvih sahranjivanja konja i kočija.

Za sada se čini da se svi dokazi približavaju ideji da se pripitomljavanje konja verovatno dogodilo u crnomorskim stepama, ali mnogo kasnije nego što se to pretpostavlja Kurganskom hipotezom.

Dakle, ljudi su počeli da kontrolišu konje neposredno pre eksplozivnog širenja konja i kočija širom Evroazije tokom ranog drugog milenijuma pre nove ere.

Nejasnoća ima još, naravno. U najnovijoj studiji, autori ukazuju na neke smešne obrasce u podacima u vezi sa Botajskom kulturom, posebno na fluktuacije u genetskim procenama za vreme jedne generacije.

Koliko je u proseku potrebno populaciji životinja da proizvede potomstvo? Da li to može sugerisati da su pripadnici Botajske kulture i dalje uzgajali azijske divlje konje u zatočeništvu, ali samo da bi koristili njihovo meso, bez uloge u transportu? Možda. Buduća istraživanja će pokazati.

U svakom slučaju, iz ovih kontradiktornih informacija, jedno razmatranje je postalo jasno: najranija poglavlja priče o pripitomljenom konju spremna su za prepričavanje.