Mikroplastika prodire čak i u drevne stene, istraživači i arheolozi zbunjeni

U novoj studiji, analizirani su uzorci sedimenta iz tri različita jezera u Letoniji – Seksu, Pinku i Usmasu – kako bi se videlo koliko je zapavo daleko otišla mikroplastika. Rezultati su pokazali da manje čestice mogu da putuju dublje u zemlju, dostižući slojeve koji su nastali pre nego što se proizvodnja plastike ubrzala početkom 1950-ih.

Zato prisustvo plastike u slojevima stena njih čini nepouzdanim pokazateljem prilikom ispitivanja i raznih analiza, kaže ekolog Inta Dimante-Dejmantovika sa Letonskog instituta za ekologiju vode koja je član međunarodnog tima istraživača.

Neki geolozi su predložili ovo prisustvo plastike kao odgovarajuću geološku polaznu tačku za definisanje zvaničnog početka ljudskog oblikovanja površine planete, poznatog kao antropocen.

Sa druge strane, u novom naučnom radu se ipak navodi: „Zaključujemo da je tumačenje distribucije mikroplastike u proučavanim profilima sedimenta dvosmisleno i ne mora da ukazuje striktno na početak epohe antropocena“, pišu istraživači u svom objavljenom radu.

Rezultati su bili relativno slični u svim jezerima, uprkos varijacijama u pogledu toga koliko su udaljena od urbanizovanih područja i nivoa pristupa javnosti – što čini još više dokaza o tome koliko je mikroplastika sve prisutnija.

Svaki uzorak stena iz jezera je podvrgnut datiranju (moderno doba uzeto je kao kontrolna vrednost), a potom se otišlo sve do početka 18. veka.

Mikroplastične čestice pronađene su u uzorcima sa svih lokacija, i identifikovano je ukupno 14 različitih vrsta plastike tokom istraživanja.

Tipovi mikroplastičnih čestica uključuju poliamid (koji se koristi u najlonu), polietilen (često se nalazi u ambalaži), poliuretan (koji se koristi u peni i vlaknima) i polivinil acetat (koji se nalazi u lepkovima).

„Predlažemo da ovi nalazi budu svojevrstan dokaz fenomena kretanja mikroplastike naniže u profilima sedimenta“, pišu istraživači.

Izgleda da se od plastike ne može pobeći

Razne vrste faktora mogu uticati na ovo kretanje, kažu istraživači, od vrste sedimentnog materijala, preko vrste mikroplastike, do okolnih uslova životne sredine, što je, izazovan teren za proučavanje.

Ono što se čini jasnim je to da smo u fazi u kojoj ne možemo da pobegnemo od mikroplastike. Stručnjaci još pokušavaju da shvate šta ona čini našem zdravlju, ali postaje jasno da su sitne čestice daleko prodornije nego što smo mislili da je moguće.

„Procenjuje se da se samo oko devet procenata sve proizvedene plastike reciklira, a 12 procenata spaljuje, što dovodi do zaključka da preko 6.000 miliona metričkih tona otpadne plastike ima potencijal da iscuri u životnu sredinu i da se uključi u prirodne cikluse i lance ishrane", zaključuju istraživači.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Science Advances.