Пластика око нас, и у нама – чекајући на доказе о вези пластике из воде са разним болестима

Истраживачи су тестирали три популарна бренда флаширане воде у САД и пронашли између 110.000 до 370.000 честица пластике у сваком литру. Деведесет процената пронађених пластика биле су нанопластике, док су преосталих 10 одсто чиниле микропластике.

У флашама је откривено седам најчешћих врста пластике. То су оне од којих се праве флаше за воду, оне од којих се праве посуде од стиропора, а најчешће пронађена пластика била једна врста најлона – полиамид. Међутим, тих седам пластика чиниле су само 10 одсто нанопластика пронађених у води.

Истраживачи не знају које врсте нанопластике чини преосталих 90 одсто, али зависно од врсте, могло би их бити десетине милиона у сваком литру.

Људи који пију два литра флаширане воде дневно унесу око квадрилион нанопластике годишње, реч је о броју који има 15 нула.

Будући да је нанопластика тако мала, она кроз тело, улази у крвоток, плућа, срце и мозак.

О томе – имамо ли разлога за бригу, за Београдску хронику, говорила је др Сања Јеремић из Института за молекуларну генетику, која је рекла, да је њен избор – вода са чесме.

„Пре два дана су се појавили резултати једне студије који су по први пут квантификовали те наночестице које се налазе у пијаћој води. Научници су закључили одакле у ствари, те наночестице, нанопластика и микропластика у води. Претежно од филтера, то је тај полиамид и најлон. Од филтера који се користе приликом филтрирања и припреме воде за флаширање. А такође, добар део је и сама амбалажа. Ту је у питању полиетилентерфталат 5 који се налази у флашама у којима је вода запакована”, објаснила је др Јеремић.

На питање о томе да ли микропластике и нанопластике такође има у води са чесме, др Јеремић одговара да се по том критеријуму „у Србији не анализира ни флаширана, ни вода са чесме”.

„Немамо такву врсту студија где је тестирано присуство микропластике и нанопластике у води, али оно што постоји као податак у свету, то је да наравно да и чесменска вода садржи честице пластике, међутим негде око 60 пута мање него што је то у флашираној води”, рекла је.

Јеремићева додаје да научници данас са сигурношћу знају да нанопластике и микропластике има свуда, и да ваља имати свест о томе

„Микропластика, то су значи честице пластике које су мање од пет милиметара и то је нешто што смо прво детектовали, јер просто је било крупније, а нанопластика представља честице које су мање од микрометра, то значи хиљаду пута мање од милиметра. Оне су биле теже за детектовање до сада. У последњих десет година су некако истраживачи били фокусирани да виде где све те нанопластике и микропластике има. Томе смо били посвећени. Али нажалост сад морам да кажем да не морамо више да тражимо, таква врста истраживања може да престане, има је свуда. Нађена је значи у води, у храни, у ваздуху, просто има је свуда око нас”, рекла је гошћа Београдске хронике.

Има је и у крви, и у плућима...

Објаснила је да пластике има и у људском телу и да је пре годину и по дана први пут детектована микропластика у крви, а неких пар месеци након тога и у узорцима плућа.

„Ми морамо бити свесни тога да је можда нанопластика и микропластика присутна у нашим телима већ дужи низ година, од момента кад је пластика ушла на велика врата у наше животе. Али просто ми нисмо имали ни методе, ни технику развијену, да можемо те ситне честице да детектујемо, видимо и да пребројимо колико их има. Тако да можда ми са нанопластиком и микропластиком живимо већ дужи низ година а да немамо неке сметње. Али свакако су истраживачи сад фокусирани на то да проуче, да направе неку корелацију – да ли количина и тип честица која се налазе у нама и око нас имају директно везе са неким здравственим проблемима”, објаснила је.

Постоје истраживања на мишевима која показују да код оних, код којих је детектована нанопластика, постоје знакови деменције или онога што личи на деменцију.

„Могуће, али морамо бити свесни тога да та нанопластика и микропластика има, може имати исти штетни ефект као и било које друге честице тих малих димензија с којима смо ми у контакту. А неке су предикције да нпр. нанопластика и микропластика која се налази око нас, представља свега четири посто тих ситних честица, а да 96 процената представља песак, прашина, полен, делови инсеката…”, испричала је др Јеремић.

„Кад посматрате нашу ћелију, нашој ћелији није битно који је тип материјала који њој прави сметњу. Морамо то посматрати као искључиво физичку сметњу. Значи, нашој ћелији првенствено смета комадић материјала који улази у њу, и физички омета процесе који се иначе нормално одвијају у ћелији”, објашњава.

Избегавање пластичне амбалаже

Гошћа РТС-а је такође рекла да сматра да, док се не открије да ли пластика узрокује болести и које, и док не добијемо нове податке од истраживача, постоје неке ствари које можемо променити.

„Ја бих свакако посаветовала да све што је пластика за једнократну употребу се одстрани из наше употребе и из живота. То је пластична амбалажа, пластичне флаше, у питању је пластични есцајг, неке амбалаже за једнократно паковање хране... Тако да би најбоља варијанта била, опет, ако се већ купи таква вода, да се попије у току дана, да се више не допуњава водом. Али, опет, ако, на пример, не користимо такву амбалажу, већ воду стављамо у стаклене флаше, ми онда доприносимо и чувању животне средине, и смањујемо сав тај пластични отпад који ће нас у неком тренутку вратити као микропластика”, рекла је.

Др Јеремић је прокоментарисала и питање рециклаже пластике.

„Морам вам признати да истраживачи све више напуштају тај концепт рециклаже пластичног отпада. То је некад било популарно, међутим то сада наилази на неке техничке проблеме. Ретко који пластични материјал, пластична амбалажа је само један тип пластике. Углавном се састоји од неколико различитих хемикалија, што онда у техничком смислу отежава процес рециклаже. Сада се иде на то да се просто пластика, да се приликом разградње добију неке нове грађевинске јединице, па да се добију неки нови материјали који би имали употребу. Значи да се поново употреби на неки корисни начин, а не да се рециклира као таква”, закључила је др Сања Јеремић из Института за молекуларну генетику.