Kako je nestala vinčanska kultura

Zahvaljujući istraživanjima u poslednjih četrdesetak godina, došlo je do najvećeg proboja na polju neolitske arheologije i razumevanja društvene organizacije u tom periodu, naglašava dr Miroslav Kočić, izvršni menadžer projekta „Rekonstrukcija, revitalizacija i prezentacija arheološkog lokaliteta Belo brdo u Vinči“.

„Na osnovu apsolutnih datovanja atomima ugljenikovog radioaktivnog izotopa C-14 i vremenom poluraspada tog izotopa, mi možemo trenutno da dođemo do tačnosti tog datuma od plus minus 20 godina. Dakle, znamo kada je to nešto što datujemo umrlo, u tom trenutku. Sada znamo da su se ti ogromni lokaliteti na prostoru Šumadije, Pomoravlja, Centralne i Istočne Srbije ugasili oko 4600. godine. Još uvek ne znamo tačno zbog čega se to dešava, šta je zapravo razlog njihovog gašenja, neki sa pale, na Belom brdu u Vinči imamo veliki sloj paljevine oko tog datuma“, objašnjava arheolog dr Miroslav Kočić.

Rezultati novih istraživanja potvrđuju da lokaliteti na rubu vinčanske kulture nastavljaju život i postojanje, što istraživačima postavlja novu dinamiku i otvara pitanje zbog čega se prva gasi središnja zona iz koje je kultura, najverovatnije, potekla.

„Postoji nekoliko hipoteza. Da li je u pitanju pojava zoonoza koja se dešava zbog prelaska na stočarstvo i prelaska bolesti sa životinja na ljude? Da li je u pitanju preterana eksploatacija resursa koji istrunu brzo i nisu obnovljivi, kao što su prvenstveno šume? Da li je u pitanju društveni zamor, što je antropološki veoma dobro poznata činjenica, to jest populacije koja više ne može da replicira tu kulturu, ne može više da nastavlja sa svim tim društvenim kodeksima iz više razloga?“, dodaje arheolog.

„Međutim, ono što takođe vidimo da se dešava na obodima vinčanske kulture u ovom trenutku je veoma zanimljivo, jer odmah po prestanku postojanja vinčanske kulture mi vidimo pojave, kao što su na nekropolama Durankulak i Varna u Bugarskoj, na samom obronku bivšeg prostora koji zahvata vinčanska kultura, pojavu nečega što je drugačija forma društvenog i ekonomskog organizovanja – a to je poglava materijalne diferencijacije, poglava poglavarstva, to jest sistema u kome jedna individua kod sebe taloži moć, preko moći dolazi do materijalnog bogatstva i to bogatstvo najverovatnije nasleđuju njegovi potomci“, ističe Kočić.

U Vinči gde je podela materijalnih dobara bila, kako pokazuju istraživanja, bila mnogo egalitarnija, još uvek nema potvrde za ovu pojavu. Mada, kada se uđe u trajektoriju poglavarstva, napominje arheolog, veoma brzo dolazi do razvoja prvih država.

Antropologe u svakom trenutku intrigira zbog čega Vinča, kultura sa stotinama razvijenih velikih gradova i stotinama hiljada ljudi što u pojedinim regijama žive sa podeljenom religijom, jezikom, kulturom, kompleksnom arhitekturom i znanjima iz tehnologije i umetnosti, nikada nije prešla stepenik organizovanja u državu koji podrazumeva razvoj administracije.

„Zbog toga je i taj sistem simbola koji posedujemo u vinčanskoj kulturi zapravo nešto mnogo kompleksnije od pisma koje se razvija isključivo kao proizvod administrativnih potreba – pitanja plaćanje poreza, ko je koliko hrane platio centralnom lokalitetu. Da li mi u Vinči imamo centralni lokalitet – sva je prilika da nemamo, da je u pitanju civilizacija kojoj je jednako bitno to neverovatno bogato nalazište Vinča Belo brdo na kome žive zanatlije, trgovci, koji trguju sa dobrima sa najudaljenijih kutaka svog poznatog sveta, kao i populacija rudara u Šumadiji koji žive na vinčanskim lokalitetima koji su više okrenuti ka eksploataciji prirodnog resursa.“

Nova istraživanja, dodaje dr Kočić, takođe pokazuju jednu veoma zanimljivu stvar u pogledu samog genetskog porekla Vinče i vinčanske populacije. Na osnovu nešto malo sačuvanih skeleta iz nekropola u Vinči i poslednjih istraživanja genoma drevnih populacija, jasno se vidi da su Vinčanci ista mešavina kao i starčevačka kultura, odnosno mešavina anadolskih farmera sa Levanta i lovaca-sakupljača sa Balkana.

„Međutim, postoje indicije da imamo još nekoliko talasa te kružne migracije, da je zapravo taj svet Balkana, jugoistočne Evrope povezan sa Malom Azijom organski i da se tu razmenjuju ljudi, znanja, da ideje cirkulišu zajedno sa ljudima. I onda dolazi jedno iznenađenje sa lokaliteta vinčanske kulture u Rumuniji, koji su nedvosmisleno po kulturi vinčanski, međutim, ta populacija Vinčanaca tamo genetski nema nikakve veze sa populacijom Vinčanaca sa centralnog Balkana“, napominje arheolog.

„Dakle u pitanju je kao i dan danas, kao i uvek ta ideja koja je vodila i stvorila vinčansku kulturu i dovela do neverovatnog porasta bogatstva, inovacija, kreativnosti i bilo je dovoljna da se proširi mnogo preko granica svojih organskih nosilaca na druge zajednice i po propasti vinčanske kulture mi, zapravo, eho tih populacija genetski hvatamo kasnije i u Zapadnoj Evropi, naravno na Balkanu i u Istočnoj Evropi. Dakle to su populacije koje su napravile modernu Evropu i koje su naše zajedničko nasleđe“, zaključuje dr Miroslav Kočić.