Oslobođenje Beograda u Prvom svetskom ratu proslavljeno je deset godina kasnije

Kakav vladar, takav spektakl. Oduvek i svuda. Kod nas se taj trend posebno razvija posle uspostavljanja autonomije Kneževine Srbije, tridesetih godina 19. veka. Tada se kao uticaj sa zapada javlja potreba za kratkotrajnim javnim manifestacijama, takozvanim, efemernim spektaklima, kojima se slave vladari i njihove ideje.

„Neki od prvih podataka koje imamo je da je novembra 1835. godine po povratku iz Carigrada, Kneza Miloša u Požarvcu sačekao slavoluk na kome je sa jedne strane prikazan Mars, rimski bog rata, a sa druge strane Minerva boginja mudrosti“, navodi istoričar Nemanja Kalezić.

Jedna od najvećih javnih manifestacija moderne Srbije organizovana je 1865. u Topčideru povodom obeležavanja 50 godina od Takovskog ustanka. U centru grandiozne proslave sa mnogo cveća, velikim kulisama i paviljonima najznačjniji je bio ogorman slavoluk.

„Koji je radio slikar Stevan Todorović, a samu izvedbu je uradila italijanska porodica De Andrije koji su živeli u Beogradu kao dekorateri“, dodaje istoričar.

Trijumfalne kapije i slavoluci, deo su rimskog nasleđa i pravljenji su u čast velikih vojskovođa i pobeda. Svečanom manifestacijom i nizom od preko 10 ovakvih građevina, napravljanih pretežno od hrastovine, jer se verovalo da ima posebnu moć, dočekana je srpska vojska posle pobede u Balkanskim ratovima.

Svaki slavoluk imao je poseban natpis, a prvi ispod koje je prodefilovao prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa Prvom armijom, bio je na Slaviji.

„I tu kod prve trijumfalne kapije čekao ga je predsednik beogradske opštine Ljuba Davidović, zajedno sa Vjvodom Putnikom. Tom prilikom se Aleksandru predaje počasna sablja kao dar Grada Beogradana kojoj je pisalo našem junačkom prestolonasledniku“, kaže Kalezić.

„U tom ratu, pre svega iz dinastičkih razloga, na čelu Prve armije, koja je bila na glavnom pravcu spskih operacija, bio je postavljen prestolonaslednik Aleksandar i na taj način trebalo ojačati njegov kult kao budućeg vladara i stvarati kult vladara pobednika“, objašnjava dr Aleksandar Životić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Vojska je kroz slavoluke defilovala od Šumadijske ulice, današnjeg Bulevara oslobođenja, preko Slavije, pa Nemanjinom ulicom, Karađorđevom do Kalemegdana, gde je bilo takođe svečano, ali samo za one s ulaznicama. Da bi se nastavila Knez Mihailovom i spustila do Terazija.

„Na terazijama pored tri trijumfalne kapije bilo je takođe i oružje zaplenjeno od Turaka i Bugara. Neki čak kažu, poređano u obliku piramide, ali se to verovatno odnosi na pešadijsko oružje. Bila je takođe i jedna maketa broda koja je trebala da predstavlja operacije srpske vojske u Balkanskom ratu na Albanskoj obali“, objašnjava Kalezić.

Nije bilo vremena da se proslavi oslobođenje Beograda

Posle četiri godine ratovanja, 1. novembra 1918. godine oslobođen je Beograd. Ogroman razlog za slavlje i svečanu manifestaciju sa slavolucima. Međutim toga nije bilo.

„Iz prostog razloga zato što se nije radilo o povratku iz rata, kao što je do tada bilo, već posle postignutog primirja, u ovom slučaju dolazak vojske u Beograd se desio tokom samih vojih operacija“, napominje profesor Životić.

„Ma koliko se znalo da će rat biti završen, predstavnici beogradske opštine nemaju vremena niti mogućnosti, pošto su nemačke trupe i dalje prisutne u gradu, da organizuju velelepni doček. Postojao je razglas preko koga su poručivali da se dobro odnose prema nemačkim trupama koje su bakvalno 12 sati ranije napustile grad“, naglašava Nemanja Kalezić.

Oduševljeno, ali malobrojno stanovništvao spontano se okupilo i kitilo zasatavama, cvećem, i po tradiciji, peškirima, vojnike koji su prošli kroz razrušeni i opustošeni grad.

„Jedan grad za koji se procenjuje da je početkom Prvog svetskog rata imao 90 hiljada stanovnika, dočekao je kraj, procenjuje se, sa svega 10 hiljada stanovnika. S obzirom na to da se radilo o gradu koji je prve dve ratne godine bio na prvoh liniji fronta, mnogi su grad prinudno napustili još tada“, podseća profesor Životić.

Deset godina kasnije, 1928. godine, na dan proboja Solunskog fronta sve je nadoknađeno. O tom spektaklu sa svečanom defileom vojske i ogromnim rekvizitama dugo se pričalo.

Ali nisu se samo pobede i jubileji obeležavali grandiozno i sa posebnom dekoracijom. Sa istim ciljem organizovana su i krunisanja, venčanja pa i pogrebne ceremonije. O tome svedoči retka fotografija neobične instalacije u obliku piramide koja do tada nije nikada viđena, a napravljena je za saharanu Kralja Petra 1921. godine.

„Između ostalog, na Terazijama je organizovana takozvana ljudska piramida, to jest članovi sokolskog udruženja su se peli jedni drugima na ramena i na taj način napravili specifičnu ljudsku piramidu“, objašnjava istoričar.

Bio je to način da se oda počast preminulom kralju, ali i prva prilika da se prikaže moć novonastale države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.