Kovid 19 i mirisne funkcije

Ovojnica virusa je sačinjena od četiri različita proteina koji čine strukturu virusnih čestica. U virusni omotač su ugrađeni proteini klase glikoproteina - protein membrane (M), protein omotača (E), šiljati „spajk" (spike) protein (S) - koji virusu daju izgled krune. Upakovani jednolančani RNK virusni genom je vezan za četvrti spiralni nuklearni (N) protein, kaže prof. dr Olivera Stanojlović, redovni profesor u Institutu za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Zbog kritične uloge koju imaju šiljati proteini (S) u posredovanju virusnog vezivanja i ulaska u ćelije domaćina, gotovo sve SARS-CoV-2 vakcine su usmerene na izazivanje zaštitnih imunoloških odgovora na taj protein. Imunološki sistem sintetiše antitela koja prepoznaju proteinsku klasu, sve te proteine u različitom stepenu, i oni se vezuju, objašnjava naša sagovornica.

Da bi ušao u ljudske ćelije, virus SARS-CoV-2 koristi humani angiotenzin-konvertujući enzim ili ACE2 kao ključni ćelijski receptor, prepoznaje ga i vezuje se za njega. SARS-CoV-2 ulazi u humane ćelije vezivanjem svog spajk (S) proteina za ACE2 receptore i koristi proteaze domaćina (transmembranska serinska proteaza 2) koje cepaju i indukuju konformacionu promenu na virusnom S domenu, omogućavajući fuziju virusa sa membranom domaćina. Virusni šiljati spajk protein (S) je sastavljen od dve podjedinice (S1 i S2) i posreduje ulasku u ćeliju domaćina (targeta za vakcine).

ACE2 receptori se eksprimiraju difuzno na sluzokoži usne duplje, epitelnim ćelijama jezika, pupoljcima za ukus, nazalnom epitelu. Neurotropizam SARS-CoV-2 virusa se ogleda u ekspresiji ACE2 receptora u ljudskom mozgu i mirisnom neuroepitelu.

Ekspresija ACE2 je visoka u tankom crevu, testisima, bubrezima, srcu, štitnoj žlezdi i masnom tkivu, stoga ćelije mogu biti potencijalna meta virusa. Vrlo niski nivoi ekspresije su pronađeni u krvi, slezini, koštanoj srži, mozgu, krvnim sudovima i mišićima. Pluća, debelo crevo, jetra, bešika i nadbubrežne žlezde pokazuju srednji nivo ekspresije. Respiratorni trakt je glavno mesto infekcije i morbiditeta. Nisu primećene značajne razlike u nivou ekspresije ACE2 između muškaraca i žena ili mlađih i starijih osoba u bilo kom tkivu, ističe prof. dr Olivera Stanojlović, rukovodilac Neurofiziološke laboratorije.

Disfunkcija mirisa kod pacijenata sa kovidom 19

Postoje tri opisana sindroma u trenutnoj epidemiji kovida 19: asimptomatski, blagi/umereni i teška (kritična) bolest, kao što je bilateralna intersticijalna pneumonija.
Kod pacijenata sa kovidom 19 identifikovan je nov virusni sindrom akutne anosmije bez rinitisa ili nazalne opstrukcije. Mirisni i ukusni sistemi, kao i delovi somatosenzornog sistema, odvojeni su različitim perifernim i centralnim neuronskim mehanizmima, objašnjava naša sagovornica.

Mirisna disfunkcija može biti ključan simptom i potencijalno efikasan alat za procenu prevalencije pozitivnih slučajeva i marker za otkrivanje infekcije koronavirusom u populaciji. Gubitak mirisa je prognostički faktor za manje težak oblik infekcije koronavirusom. Nevidljiva bolest ili asimptomatski gubitak mirisa (anosmija) pogađa mlađe pacijente ženskog pola; sa malim je komorbiditetima i praćena je malim rizikom od oštećenja pluća (retka hospitalizacija); ređe su potrebne terapije kiseonikom, uz blagu limfopeniju, nastavlja sa objašnjenjem prof. dr Olivera Stanojlović.

Osobe koje izgube čulo mirisa imaju iznenadni početak bolesti, koja je kratkog trajanja, i u većini slučajeva se brzo oporave. Činjenice su da anosmija i disfunkcija ukusa mogu biti jedini simptomi kod velikog broja pacijenata i anosmija se često javlja bez nazalne kongestije ili rinoreje. Hemosenzorni deficiti su obično prolazni i traju od nekoliko dana do oko dve nedelje. Praćenje postvirusnog gubitka mirisa pokazalo je da se više od 80 odsto pacijenata oporavi u roku od godinu dana.

Postvirusni gubitak mirisa je uzrokovan infekcijom i direktnim oticanjem olfaktorne sluznice, što dovodi do naknadne neurodegeneracije olfaktornog neuroepitela. Pretpostavlja se da gubitak mirisa može biti posledica neurotropne invazije virusa na olfaktorne receptore, neuroreceptore i prvi kranijalni živac. Neuroni i neneuronske ćelije koje imaju ACE2 receptore i oštećenje nosećih ćelija i vaskularnih pericita mirisnog epitela i bulbusa, menjaju funkciju olfaktornih neurona. Postoje pretpostavke o direktnoj virusnoj infiltraciji mozga koja ometa mirisne centre (sa raznim neurološkim ispadima), zaključuje naša sagovornica.