Piti il‘ ne piti? – pitanje je sad!

Film danskog reditelja Tomasa Vinterberga Još jedna tura zasad deluje prilično opojno, kako na gledaoce, tako i na kritiku. I dok se krčkaju odluke o tome da li će dobiti Oskara za najbolji strani film, ili možda najbolju režiju, zavirimo u neobičnu naučnu teoriju koja dovodi radnju ovog filma do vrenja. Ukratko, film prati četvoricu sredovečnih muškaraca, koji vode prilično monotone živote...

Svi rade kao profesori u istoj srednjoj školi, izloženost mladima čini njihovu sredovečnost još turobnijom. Kako bi našli sebi zanimaciju, odlučuju da sprovedu eksperiment. Pozivajući se na hipotezu norveškog psihijatra Fina Skorderuda da su ljudi rođeni sa 0,05 odsto manje alkohola u krvi nego što bi trebalo, četiri prijatelja kreću da svakodnevno rešavaju problem tog manjka.

Skorderud navodno predlaže da bi bilo idealno kada bi čovek bio konstantno pripit, tačnije da u krvi ima 0,05 odsto alkohola. To bi otprilike moglo da bude jednako unosu od dva do tri velika piva, ili dve do tri čaše vina, optimalno raspoređenih u toku dana. Kada čovek nadomesti „manjak" alkohola, uspostavlja se ravnoteža u organizmu, koja mu omogućuje da postane oslobođeniji, uspešniji, kreativniji, zadovoljniji, jednom rečju – da bolje živi... Živeli!

Međutim, ima li ta hipoteza ikakvu naučnu osnovanost?

U intervjuu za Vajs, profesor psihologije s Univerziteta Anglija Raskin, Eliot Berd objašnjava da takva hipoteza nema nikakvih naučnih osnova. Berd smatra da je ona neosnovano izvedena iz nekih studija o životinjama koje ni u kom smislu nisu srodne čoveku. U pitanju su neki arktički gmizavci, u čijim se telima uvek nalazi alkohol i služi kao sredstvo za odmrzavanje, „ali u tim slučajevima reč je o alkoholu koji one same proizvode, ne o alkoholu koji piju", ističe Berd. Čovek ima alkohol u krvi samo ukoliko ga pije, a rađa se s alkoholom u krvi samo ukoliko mu je majka pijana dok se porađa. Berd se ne obazire na tu mogućnost, možda zato što u engleskom jeziku ne postoji izraz „pijan kao majka".

No, iz jednog intervjua s rediteljem Još jedne ture, saznajemo da Skorderudova teza zapravo nije naučna teorija. U pitanju je samo misao koju je Skorderud izrazio, bez daljeg naučnog istraživanja, a kojoj je reditelj odlučio da u svom filmu da naučnu težinu. Zanimljivo je da i u fiktivnom univerzumu filma ta teza gubi bitku, jer se pokazuje da je održavanje konstantnog nivoa alkohola u krvi nemoguć poduhvat.

Povodom održavanja predloženog nivoa alkohola u krvi, Berd takođe skreće pažnju na računicu – to predstavlja 20-30 jedinica alkohola nedeljno (veća krigla piva ima između dve i tri jedinice alkohola, kao i čaša vina). Konzumiranje više od 30 jedinica nedeljno smatra se alkoholizmom, navodi. Drugim rečima, prepuštanje tom eksperimentu dovelo bi vas do same granice alkoholizma. Pored toga, on ističe da su upravo sredovečni muškarci, odnosno grupa koja je predstavljena u filmu, najproblematičniji kada je alkohol u pitanju. „Ljudi misle da je pijančenje 'boljka' mladosti, ali nije", primećuje Berd i ističe – „najopasnija zloupotreba alkohola je kada sredovečni muškarac svakog dana posle posla popije flašu vina". Usled toga što posle 35. godine organizam sa sve manje uspeha razgrađuje alkohol, „najveće posledice na telu ostavlja ustaljeno i sporo sredovečno konzumiranje alkohola". Berd podseća da je svaka količina alkohola preko 0,02 odsto štetna po telo, a da ozbiljnije posledice ostavlja premašivanje nedeljnog unosa – od 21 alkoholne jedinice nedeljno za muškarce, a 14 za žene.

S druge strane, razni portali citiraju Kembridžovo istraživanje koje upozorava da će vam sve preko 12,5 jedinica nedeljno skratiti život; drugi, valjda zarad poštovanja rodne ravnopravnosti, navode da su neškodljive doze alkohola iste za muškarce i žene; na trećima, četvrtima i petima, možete naći treće, četvrte i pete varijacije matematičkih proračuna za „bezbedno" konzumiranje alkohola. Što više izučavate te kompleksne naučne računice (koje uglavnom svi mi „izučavamo" kroz polovične i površne medijske izveštaje), biće vam sve jasnije da i one same nose izvesne opasnosti: mogu vas toliko neprijatno prodrmati, da ćete poželeti da „drmnete koju".

Brojke i alkohol nisu dobra kombinacija ni u filmu Još jedna tura. Premda i sami profesori nastoje da zauzmu „naučni" stav i da eksperimentu pristupe s distance i objektivno, vrlo brzo se pokazuje da je njihova metodologija prilično neodrživa. Sva četiri lika počinju da piju sve više i više, što nije veliko iznenađenje, jer kako bezvoljno zaključuje supruga glavnog lika: „svi u ovoj državi piju kao manijaci". Cirk(e)ularna kompozicija filma, s masovnim scenama omladine koja odiše radošću življenja (a pritom, verovali ili ne, ne piju koka-kolu), podseća da je film koji gledamo čvrsto usidren u svojoj kulturi, u kojoj se alkoholu ne odriču pozitivna svojstva.

Vinterberg je mišljenja da fenomen konzumiranja alkohola nije globalna stvar, već da se veoma razlikuje od kulture do kulture. On ističe da je Danska specifična i da mnogi stranci ostaju zatečeni pri susretu s danskom kulturom pijenja. Kao primer navodi „jezersku trku", koja je ovekovečena u uvodnoj sceni filma. Ukratko, mladi se trkaju u tome ko će za najbrže vreme da istrči oko jezera, a da pritom popije zadatu količinu piva. Roditeljima je poznato da im deca tako provode vreme; policija ih ne juri, već nadgleda događaj, kako bi sve prošlo u najboljem redu. U trenutku kada se Vinterbergova ćerka pripremala za trku, u poseti im je bila prijateljica „širokih shvatanja" iz Amerike – nedovoljno širokih, pokazalo se, da bi shvatila kako otac i ćerka razgovaraju o „bacanju pegle". Kulture se razlikuju i po stepenu otvorenosti prema alkoholu, ali i po stepenu otvorenosti prema razgovoru o alkoholu. Ovaj film nas upoznaje s okruženjem u kom alkohol ima i dobre i loše strane i u kom može imati i dobre i loše posledice. Tačnije, opozicija dobro i loše ustupa mesto manje moralističkom paru – živo i umrtvljeno, a način na koji se svaki od profesora pozicionira između ove dve krajnosti, podsetilo je neke na još jednu pravu naučnu teoriju.

Martin Velev, postdiplomac s Vestminsterskog univerziteta, proučava Još jednu turu kao darvinističku studiju alkohola – prirodna selekcija podrazumeva sposobnost jedinke da se adaptira na okruženje. Okruženje u kom se pije mnogo alkohola zahteva i od jedinke da pije mnogo alkohola. Neke jedinke će uspeti da se prilagode takvom okruženju, u svoju korist, druge će pokleknuti pod pritiskom opijata i postati alkoholičari. Mogućnost takvih različitih ishoda prikazuje se i kroz samu radnju filma, odnosno kroz sudbine različitih likova, ali i kroz Martinovo neobično nadahnuto predavanje o čuvenim alkoholičarima 20. veka, koje očekivano izaziva oduševljenje tinejdžera. Martin govori učenicima o dve poznate istorijske ličnosti koje su, između ostalog, poznate po tome što su mnogo pile – Ernest Hemingvej i Vinston Čerčil. Velev podseća na mnogobrojne kriterijume kojima se određuje da li je neko alkoholičar ili ne, koji nisu kvantitativni, koliko kvalitativni, i prema kojima Hemingvej jeste bio alkoholičar, a Čerčil nije. Neki od njih su: odustajanje od omiljenih aktivnosti zarad napijanja, nemogućnost prestanka konzumiranja alkohola, postepeno povećanje količine popijenog alkohola, problemi u međuljudskim odnosima i u poslovnoj sferi kao posledice opijanja itd. Čerčilu je alkohol pojačavao produktivnost, zbog opklade je izdržao godinu dana bez alkohola, celog života (a doživeo je 90. godinu) pio je manje-više ujednačenu količinu pića, a mnogi, uključujući Vinterberga, postavljaju pitanje da li bi Čerčil doveo Britaniju do pobede u Drugom svetskom ratu da nije imao redovan unos „goriva". Hemingvejev odnos prema alkoholu bio je sušta suprotnost – problemi izazvani alkoholom doveli su ga do stanja da više nije mogao da piše; nije mogao da prestane da pije, uprkos upornim savetima lekara, progresivno je povećavao količinu koju popije u toku dana, i konačno, doveo je sebe do potpune samodestrukcije tako što je sebi oduzeo život.

Velev izvodi zaključak da je Čerčil primer „pobednika", a Hemingvej „gubitnika" u procesu prirodne selekcije. U tom procesu ulogu igraju i genetičke predispozicije. Pretpostavka je da predispozicije za alkoholizam mogu biti i genetičke, odnosno da je efikasnost enzima jetre koji obrađuju alkohol određena genima, što je direktno povezano s tim kako alkohol utiče na nečiji mozak. Međutim, u ovom slučaju mnogo zanimljiviji je drugi faktor važan za prirodnu selekciju, a to je prilagodljivost okruženju. Zapravo, zanimljiva je teza koju film posredno postavlja – u okruženju u kom je alkohol svuda, pobednik nije onaj koji se odriče alkohola, već onaj koji ga prihvata, ali uz zadržavanje kontrole. Brojni faktori utiču na „alkoholizaciju" okruženja. „Biologija je ostavila ljudima obilje kognitivnih osobina koje su svojevremeno imale funkciju, ali u modernom svetu samo ometaju našu efikasnost", primećuje Velev, „a to su navike povezane s hranom, seksom, anksioznošću i uzbuđenjem". Tako se često nepotrebno prejedamo, nepotrebno mnogo mislimo o seksu, teže pravimo razliku između pravih pretnji i neosnovanih anksioznosti itd. Sve to uzrokuje stres, a ljudi su skloni da stres leče alkoholom. Na kraju, Velev skreće pažnju na zanimljivu podudarnost – pandemija kovida 19 veoma je doprinela porastu „alkoholizacije" u mnogim državama širom sveta. Drugim rečima, dok lekari i naučnici smanjuju prag „bezbednog" konzumiranja alkohola, savremeni ljudi pod stresom izgleda ga sve više piju. Optimističan utisak koji ostavlja Još jedna tura, a s kojim bi se možda i sam Darvin složio, jeste da biti pijan ne znači uvek isto što i upropastiti se, „olešiti se", ili ubiti se. „Ja sam izvukao više iz alkohola, nego on iz mene", reče Čerčil, i naruči „Još jednu turu".

.