Pratkanica vremena i prostora

Jedan od njih je beše i Herbert Spenser, čija je kritika (u odnosu na one njegovih prethodnika) vrlo bistra, oštra i nemilosrdna. Međutim, ne bismo smeli da se pomirimo sa omogućenom dokazivošću jednog jedinog zaključka: ljudski um je nemoćan.

Spenser, naime, dolazi do uverenja da vreme i prostor nisu samo uslovi pogleda na svet (tj. nisu samo subjektivne osnove) kakve zastupa nemačka škola, već da su oni zapravo bića - entities. Demoralisan nedokučivošću pojmova večnosti i beskraja, čini se da odustaje od daljeg ispitivanja prostora i vremena.

Zbilja, ova dva pojma su raciju nepojmljiva iz vrlo prostog razloga - za razliku od mozga, večnost i beskrajnost nemaju nikakav oblik. No ipak bi se ova dva prabića dala manje-više dokučiti. Naravno, ne obaška (a la nemačka škola), već uvek jedno prema drugom.

Kada ih tako postavimo, opazićemo da ima prilika kada se osobine prostora i vremena ukrštaju. Beskrajnost - najširi raspon vasione, materijalnog sveta - može biti (slutimo, ali ne razabiremo) stalna ili promenljiva, ali je sasvim izvesno da je najmanji prostor - elementarni molekul - večan i nepromenljiv.

Naprotiv, vremenski je nepromenljiv samo najširi raspon, dok je najsitniji trenutak (upravo usled te krajnje promenljivosti) neshvatljiv poput večnosti.

Matematički, dakle, izraženo: minus beskonačno prostora ima značaj plus beskonačno vremena, i obratno. Po tome zaključujemo da se već prauslovi svega bića - prostor i vreme - ukrštaju, te bivaju osnov i ishodište svega sveta.

Izgleda je ovo intrigiralo i Šopenhauera, koji se o prostoru iskazao: „On je u posedu našeg razuma, njegova dopuna u obliku osnove u tkanju na koju se se potom tka šareni svet predmeta“, definisavši zatim vreme „osnovnom građom pozornice ovog objektivnog sveta“.

Kako istina ume da se „zaigra žmurke“ i sa najvećim umovima, u odsudnom času je ovaj mudri čovek prenebregnuo činjenicu da tkanica (osim osnove - prostora, u ovom slučaju) mora da sadrži i potku - vreme. Te tako, umesto da nastavi slobodno da tka svoju ovakvu sliku, on okreće drugu, proglasivši vreme osnovnom građom.

Za prividima i slikama - apstraktnim pomagalima prilikom traganja za istinom - strogi, trezveni mudraci (čini se) ne bi trebalo da posežu.

Ili, ako ih se ipak late, ne bi trebalo da letuckaju s jedne na drugu, već neka se drže jedne dok je ne iscrpe: kad se dohvate tkanice, valja se manuti građe, da se ne bi (poput Šopenhauera) zapleli.

Ništa bolje, doduše, sa svojim poimanjem prostora i vremena nije prošao ni njegov kolega i sunarodnik Emanuel Kant (koga ovaj nije propuštao prilike da prozove, raznim povodima).

Ako je verovati Spinozi i Kantu, vreme i prostor još nisu pojave. Tkanicu od njih satkanu Spenser uvršćuje među „poslednje naučne misli" (naziv trećeg poglavlja njegovih Osnovnih principa).

No i da prihvatimo nedokučivost pojmova materije, snage i pokreta, opet se svako razaznamno, zasebno biće svakog lica toga trojstva može poznati, a njihov odnos predstavlja plodan ukrštaj - onaj isti koji se u fizičkoj dinamici definiše kao paralelogram snaga.

U ovoj našoj drugoj pratkanici prikazuje jednu stranu paralelograma (upravo, poluparalelograma) - materiju, te drugu stranu - snagu, čiji je plod (rezultanta) pokret. 

Analogno plodu u materici, ta pratkanica vremena i prostora predstavlja apoteozu ukrštaja, zapravo sam nagomilani ukrštaj. U njoj se grle tvorivo i snaga u večnom ukrštaju, rađajući pokret.