Sitnice koje život znače

Pre desetak godina američka televizija A&E pokrenula je rijaliti emisiju Hoarders, u kojoj su stručnjaci za sređivanje enterijera obilazili domove tzv. hordera – ljudi koji su skloni sakupljanju i nagomilavanju nepotrebnih stvari.

U emisiji su se mogle videti zgražavajuće scene domova u kojima je svaka prostorija svojevrsna ostava prepunjena nagomilanim stvarima.

Nedugo zatim fenomen hordera počinje da ulazi i u naučne krugove; istraživanja idu u pravcu otkrivanja da li se iza ovog fenomena krije ozbiljan psihički poremećaj.

Poremećaj je 2013. godine nazvan „patološko sakupljanje“. Obolela osoba ima poteškoće prilikom donošenja odluke da odbaci predmete koje poseduje, bez obzira na to što ti predmeti nemaju funkciju. Usled straha od odbacivanja stvari, dolazi do njihovog nagomilavanja, zbog čega često stambeni prostor gubi neke od svojih osnovnih funkcija – dolazi do zatrpavanja kuhinjskog prostora, nameštaja za sedenje, radnih površina, pa čak i do čitavih soba.

Ono što razlikuje patološkog sakupljača od kolekcionara jeste to što patološki sakupljač ne vodi računa o organizaciji i uređenosti stvari koje prikuplja, što postepeno počinje da utiče na funkcionalnost i uređenost njegovog života. Poremećaj je povezan sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem, depresijom, šizofrenijom i sl.

Lepo – ustanovljen je još jedan poremećaj i sad ga možemo uspešno lečiti. Rijaliti emisijama i antidepresivima, sudeći po člancima koji se na ovu temu mogu naći na internetu.

Međutim, treba uzeti u obzir da jedna komercijalna rijaliti emisija svakako igra na kartu senzacionalizma, te su i kao gosti emisije birani ekstremni slučajevi, vlasnici kuća koje su doslovno zabarikadirane smesama smeća i stvari.

Gledanje ovakvih slučajeva verovatno pruža gledaocu uljuljkujući osećaj da njegovo nagomilavanje uopšte nije toliko strašno u poređenju s „poremećenim“ slučajevima koje gleda.

U Americi se procenjuje da svega dva do šest posto stanovništva boluje od patološkog sakupljanja, međutim, više od osamdeset posto priznaje da im sopstvena neorganizovanost i neurednost ugrožavaju svakodnevni život.

Prema jednom istraživanju, prosečan Kanađanin provede dvanaest nedelja godišnje tražeći zagubljene stvari. Sasvim je sigurno da je i većina nas doživela osećaj zatrpanosti stvarima – bilo da su u pitanju odeća, knjige, dekorativne sitnice, bilo jednostavno ambalaža koju čuvamo jer „ko zna kada će nam zatrebati“. To svakako nije dovoljno da dobijete dijagnozu, ali je dovoljno da se zapitate zbog čega smo skloni sakupljanju.

Met Pakston, jedan od eksperata za sređivanje u emisiji Hoarders, posvetio je predavanje u okviru TED priča svojim iskustvima tokom snimanja emisije.

Pakston tvrdi da se poremećaj razvija na osnovu našeg uverenja da će nas stvari učiniti srećnima.

On navodi ilustrativan primer žene koja je imala osam hiljada klubaka vunice. Pakston se priseća: „Imala ih je jer je štrikala ćebenca za bebe. Poklanjala bi ih i ljudi bi joj se zahvaljivali, grlili je i govorili joj 'hvala ti, najbolja si!' i 'volimo te'. Počela je da kupuje sve više vunice jer je to značilo da će više štrikati, više poklanjati, te će je ljudi više voleti.“

Reakcija jednog „normalnog“ sakupljača verovatno bi bila: pa dobro, ta žena je očigledno luckasta, moj slučaj nema veze s tim. Ipak, Pakston smatra da je jako važno uvideti da je u korenu svakog nagomilavanja stvari isti motiv – skupljamo i nagomilavamo stvari jer verujemo da će nas učiniti srećnijima.

Oni koji pate od najtežeg oblika sindroma, to rade da bi potisnuli traume, nadomestili društvenu izolaciju ili usamljenost, privremeno ublažili anksioznost.

Ali, zbog čega mi „normalni“ imamo problem sa prihvatanjem sopstvene dvonožnosti, pa akumiliramo cipele kao da smo stonoge? Zbog čega decu vaspitavamo tako da reaguju samo na novu igračku, koja će za nekoliko dana završiti u nekom plakaru zajedno sa svim ostalim igračkama kojima je prošao rok trajanja?

Antropološki gledano, sklonost ka sakupljanju je ljudska odlika koja je važna iz evolutivnih razloga – za praistorijskog čoveka je bilo izuzetno važno da sakuplja i čuva resurse, kako bi preživeo.

Motiv je bio sličan onome „ko zna kada će mi zatrebati“, uz jednu ključnu razliku: praistorijskom čoveku je gotovo uvek zatrebalo; nagomilani predmeti i „resursi“ savremenog čoveka često čekaju, ali ne dočekaju svoju svrhu.

Vraćajući se u malo skoriju prošlost, naići ćemo na još jedan faktor koji dovodi do razvoja ove sklonosti – roditelji. Ukoliko su vam roditelji bili skloni sakupljanju nepotrebnih stvari, veće su šanse da ćete i sami preuzeti taj model.

Ukoliko vam je dom u kom ste odrastali uvek bio pretrpan stvarima, a za njega vas vezuju prijatna sećanja, verovatno ćete nastojati da pretrpate dom u kom živite kao odrasla osoba.

Naravno, postoji mogućnost i da vas adolescentski revolt prema roditeljima okrene na potpuno drugu stranu, te da postanete minimalista kako biste se suprotstavili roditeljskom autoritetu.

Ima i onih objašnjenja koja se fokusiraju na karakterne crte i tipove ličnosti. Takozvani kreativni nered govori o opšteprihvaćenom stavu da su kreativni ljudi neuredni, ali da upravo to doprinosi njihovoj kreativnosti.

Naime, kreativna osoba će u svakoj sitnici, svakom naizgled neupotrebljivom predmetu ili pocepanom komadu odeće videti potencijal za nešto novo – perle od ove polomljene narukvice mogu da iskoristim da napravim novu narukvicu; od ove prazne kutije za keks mogu da napravim kutiju za... nešto drugo; ovu pocepanu košulju mogu da pretvorim u ešarpu itd.

Problem obično biva što kreativnost često zastaje na ideji, a ne stigne do realizacije, tako da te perle završe u kutiji od keksa da čekaju svoje novo radno mesto, a kutija za keks postaje „biro“ za tehnološke viškove.

Neurednost i sklonost ka sakupljanju će se zatim vezati za depresivne osobe, ili pak za anksiozne; za osobe koje su imale veliki emotivni gubitak, ili osobe koje su izolovane i usamljene.

Mogu se naći još mnogi izvori i opravdanja za ovu sklonost. Kao fenomen koji je široko rasprostranjen, barem u zapadnom svetu, a ipak nije poremećaj u strogom smislu reči, nepatološko sakupljanje privuklo je pažnju brojnih lajf koučeva, konsultanata za sreću, blagostanje i unutrašnji mir, i stručnjaka za slične grane modernih filozofija življenja. Tako se iz ove skupine razvila usko specijalizovana struka – eksperta za organizaciju.

Japanka Mari Kondo, jedna od čuvenijih eksperata za organizaciju današnjice, razvila je sopstveni metod uređivanja, koji je toliko jako odjeknuo da je Kondo započela i sopstvenu emisiju na Netfliksu. Prema njoj, čovek treba u domu da zadrži samo one stvari koje ga čine srećnim.

Kritičari Kondo-metoda odgovaraju da to nikako ne može pomoći osobama koje imaju problem sa sakupljanjem stvari, budući da to najčešće čine upravo zbog toga što misle da im svaka stvar donosi radost.

Šeli Dejvis se bavi istim poslom kao Kondo, ali ima nešto drugačije stavove – nije dovoljno da nas neki predmet čini srećnima, neophodno je i da ga koristimo da bismo ga zadržali u svom stambenom ili poslovnom prostoru.

Dejvis smatra da nije neophodno da svako prihvati minimalističku estetiku uređenja doma, to prosto ne može svakome podjednako odgovarati, ali da svako treba dobro da se zapita kojim predmetima želi da bude okružen i zbog čega.

Ona navodi primer: „Ukoliko želite da zadržite sto pari cipela, u redu, ali ih morate organizovati tako da znate gde da ih nađete i da ne zakrčuju prostor“. Drugim rečima – u redu je da imate previše stvari dok god od njih napravite „kolekciju“.

Većina tekstova koja govori o ovim temama naglašava da je izuzetno važno napraviti razliku između patološkog sakupljanja (hordinga) i kolekcionarstva. Kolekcionari imaju kriterijum sakupljanja i sve što prikupe čuvaju organizovano i uredno.

Nije li u kolekcionarstvu, međutim, prisutan isti motiv – skupljamo stvari jer verujemo da će nas učiniti srećnijima?

To su sitnice koje život znače. Ovu frazu treba uzeti s rezervom, jer sitnice imaju sklonost ka akumuliranju i udruživanju s drugim sitnicama, stvarajući konglomerate sitnica, koji život ne znače, već život opsedaju.