Stidljivi Henri Džejms, precizni opisivač ljudskog srca

Piščev otac je veći deo života proveo pišući knjige koje je samostalno objavljivao. Sa samo šest meseci mladi Henri je s porodicom krenuo put Evrope: prvo u Englesku, a potom u Francusku. Piščev otac je imao čvrste stavove prema pitanju obrazovanja. Stalno je selio dečake iz škole u školu, tražeći savršenstvo. Želeo je da strane jezike uče od izvornih govornika. Henri Džejms je tvrdio da ga je otac naučio da ceni samo život i iskustvo. Smatrao je da je to najbolje što je moglo da mu se dogodi.

Henrijev stariji brat Vilijam je bio odličan slikar i počeo je ozbiljno da se bavi slikanjem. I Henri se površno bavio umetnošću, ali je osetio da nije dovoljno dobar i da njegov trud ne vredi. Spremao se građanski rat. Njegova porodica, u kojoj su svi bili istog opredeljenja, bila je protiv ropstva, pa je i on bio srčani pristalica abolicionizma. Sve knjige koje je pročitao i ideje o kojima je razmišljao ukazivale su mu na to da je to jasan moralni izbor.

Ipak, on je bio povučen i sramežljiv, što sigurno nisu odlike jednog vojnika. U to vreme nije precizno znao šta će raditi. Šest meseci pošto je izbio rat, Henri je pomogao da se ugasi požar u štali u gradu. Tom prilikom se povredio i dugo godina posle toga osećao je bolove u leđima usled te nezgode. Jedno je razmišljati o životnim istinama u biblioteci, a nešto sasvim drugo otići u rat i preduzeti nešto.

U otmenom društvu 

Svi Džejmsovi su bili vrsni govornici, a budući da je stekao mnoge prednosti koje dolaze uz evropsko obrazovanje, Henri je imao dobre šanse, kao i svi njegovi prijatelji, kod lepšeg pola. Ali i u ovome, kao i u drugim oblastima, bio je izuzetno nesiguran.

Henri Džejms je 1862. godine, dok je rat i dalje trajao, pohađao predavanja na Pravnom fakultetu na Harvardu. Otišao je na nekoliko predavanja, ali je shvatio da se ne oseća prijatno među otmenim društvom Nove Engleske. Njihov pogled na život bio je uzak i isuviše ozbiljan. To osećanje ga je drastično odvuklo od američkog kulturnog života. Tokom prve godine na Harvardu objavili su mu prvo delo: recenziju u časopisu Nort Amerikan rivju koji mu je plaćao dva i po dolara po stranici. On je bio prvi sin u porodici Džejms koji je počeo da zarađuje. Tiho se iskrao s Pravnog fakulteta i nikad se nije osvrtao. Harvard ovom piscu više nije imao šta da ponudi.

Povratak u Evropu 

Početkom 1864. godine odštampali su mu kratku priču, anonimno, a pošto su prihvatali njegove recenzije, osetio je da može da se osamostali. Studentski život mu uopšteno nije odgovarao, jer je otkrio da ne može čak ni da ustane i govori na času. Džejms se nije osećao prijatno u američkom kulturnom životu na Harvardu, koji je bio srce kulture u to vreme. Na kraju je morao da se vrati u Evropu kako bi pronašao prostor za ono što želi da kaže.

Veliki trotoar u središtu Rimskog foruma tek je iskopan, pa je bilo nečeg svežeg u toj ogromnoj vezi s prošlošću. Prilikom dolazaka s porodicom, kad je bio mlađi, navikao se da posećuje galerije i obilazi spomenike. Nije iskusio punu snagu iseljeničkog američkog društvenog života. Nekoliko dana po dolasku, Džejmsu su sva vrata bila otvorena, a njegove svakodnevne posete trijumfima prošlosti uvećane su društvenim vrtlogom Amerikanaca koji su izgleda stremili budućnosti. Mikelanđelovi ukrasi na palati Farneze bili su očaravajući, koliko i intrige njegovih zemljaka u njihovim primaćim sobama u rimskom stilu. Bilo je to poput Harvarda na Tibru, potpomognutog visokom vrednošću dolara.

U Rimu je Džejms jahao duž Apijskog puta i potom po selu. To ga je stimulisalo, naročito u prijatnim zimskim danima kad je vazduh bio fantastičan. Na putu kući navraćao bi u kafanu, gde bi popio flašu vina.

U palati Barberini, u apartmanu od čak četrdeset soba, živeo je američki umetnik po imenu Stori s porodicom. Ovaj gostoprimljivi umetnik bio je jedan od čitave kolonije umetnika koji su u ovom gradu tragali za inspiracijom. Ipak, Džejms je odlučio da se opet vrati u Sjedinjene Države, verujući da mora živeti u Americi da bi bio savremeni američki pisac. Pokušao je da živi u Njujorku, a i u Bostonu. 

Neženja iz ulice Bolton 

Svoj prvi roman „Roderik Hadson", čija se radnja delom dešava u Northemptonu, Masačusetsu i Rimu, Džejms je počeo da objavljuje u časopisu Atlantik mantli u januaru 1875. godine. Krajem januara te godine objavljen je niz priča pod imenom „Strastveni hodočasnik" i tako je karijera ovog pisca krenula uzlaznom putanjom. Kritike su bile povoljne, a bio je i dobro plaćen. Ali koliko god koliko god njujorški izdavači bili spremni da mu plate, ovaj pisac je želeo više od svakodnevice koju mu je Amerika nudila. Zato je 1875. otišao u Pariz, a 1876. opet u London.

Uprkos magli, bedi i siromaštvu koje nikad nije mogao da zanemari, Džejmsu je bilo drago što se vratio. Za ovog neženju iz ulice Bolton od velikog značaja bilo je članstvo u Reform klubu. Tamo je upoznao prijatno društvo ‒ više slojeve britanskog društva. U tom klubu je mogao da obeduje i dočekuje prijatelje, obogaćujući svoj život na najbolji mogući način. Romani su nadolazili, a piščeva slava je rasla.

Orden zasluga  

Dobivši nasledstvo od oca, osetio se malo sigurnije, pa je pronašao Lamb Haus u seocetu Raj, u Saseksu, kao mesto gde je mogao da se skloni od gradske vreve. Bio je to veliki korak, jer nije bio siguran da li će moći da izdrži toliku samoću. Viđali su ga na svim zabavama, gde je stalno s nekim razgovarao. Sprijateljio se s Edit Vorton, američkom književnicom, koja se divila njegovim delima i uživala u njegovom društvu. U Engleskoj su ga poštovali kao starog književnog velikana. Dobio je britansko državljanstvo i, baš pre nego što je preminuo 1916. godine, kralj ga je odlikovao Ordenom zasluga.

Malo je pisaca koji su tako suptilno i precizno opisali ljudsko srce kao Henri Džejms. Malo je pisaca koji su nam tako jasno stavili do znanja šta znači biti civilizovan.