Ne biti gladan i biti zdrav!

O uzrocima gojaznosti najmlađih, preventivi i mogućnostima da se deci pomogne, za Internet portal RTS-a govori nutricionistkinja Milka Raičević.

Kako se deca danas hrane u Srbiji, koji problem se posebno izdvaja? Da li zabrinjavaju statistički podaci o broju gojazne i vrlo gojazne dece?

‒ Ishrana dece zavisi od porodice, njenih navika, socijalnog statusa, vere, načina života. Većina roditelja prepušta deci da sama biraju hranu. Dok borave u školi, deca, nažalost, jedu ono što mogu da kupe u okruženju, a to su peciva, brza hrana, grickalice, slatkiši, instant napici... Nekad gladuju da bi sebi kupili nešto drugo. Malo njih u školu ponese doručak koji su spremile mama ili baka. Neki roditelji zbog ʼmirne savestiʼ pretplate decu na školsku kuhinju, ali dete ne jede jer želi da se poistoveti sa grupom. Deca se obično žale da je hrana u kuhinjama neukusna pa roditelji onda odustaju. To je vrzino kolo iz kojeg nije lako izaći. A onda nam se pojave statistički podaci da je svako treće dete u Srbiji gojazno.

Navedite nam naješće greške u ishrani.

‒ Prvo i osnovno pravilo u ishrani dece je „uobročenost". Deca moraju da imaju tri glavna jela (doručak, ručak, večeru) i dve, eventualno tri užine. Poslednji obrok treba da se završi do 22 sata. Posle buđenja deca bi trebalo da popiju jednu-dve čaše mlake vode. Voda se pije 30 minuta pre svakog jela i sat vremena posle jela. Voda se nikada ne pije za vreme jela jer se tako razblažuje kiselina i hrana truli, pa ne može da se iskoristi. Voda se pije pre tuširanja, pre plivanja da razblaži krv, kao i obavezno pre spavanja.

Koji su najvažniji saveti za pravilnu ishranu dece? Čega se moraju držati radi održanja zdravlja, a ne samo zarad mršavljenja?

‒ Osnovna pravila su: ne biti gladan, uobročiti se, piti dovoljno tečnosti i biti fizički aktivan. Deca moraju da idu na spavanje najkasnije do 23 sata i da imaju najmanje šest do osam sati sna. Povrće je obavezno, i to sirovo, kuvano ili grilovano. Potreban je oprez s voćem, pogotovo sušenim, koje je mnogo slatko. Takvo slatko voće je zato dobro kao desert umesto konditorskih proizvoda, voćnih sokova i čokolada.

Radite sa decom i savetujete ih svakodnevno kako da se pravilno hrane. Koliko su voljni da vas poslušaju?

‒ Neki odustanu i ne pokušavaju da promene ishranu sve dok se ne uključe svi članovi porodice, kao i vrtići, škole, školske kuhinje... Kada svi radimo zajedno, onda i dete uvidi svoje loše navike. U većini slučajeva u radu nutricioniste pomažu psiholog i socijalni radnik. Ja decu učim da jedu tako da nađu meru, da osveste svoje strahove. Govorim i da mogu da jedu i čokoladu. Ako pojedu jednu kockicu čokolade, kažem im da moraju da je „potroše" tako što će se popeti jedan sprat u kući ili zgradi i sići. Pet kockica čokolade - pet spratova gore-dole! Neko odustane od čokolade, neko izdrži izazov. 

Deca rastu, tako da je to njihova prednost a podrška tima i kontrola telesne težine vode ka ozdravljenju kad-tad. Bitno je da roditelji i dete ne odustanu. Deca koja dođu sa željom da izgube višak kilograma već su na dobrom putu i tada je rad s porodicom i detetom zadovoljstvo. Najopasnije je kad dete ne jede i izgladnjuje sebe, ili ima krivu sliku o sebi a taj put vodi ka anoreksiji. Zato je bitno da se svest o ishrani podigne na najviši preventivni nivo, između ostalog, kroz predavanja o ishrani. Deca mogu da prijave problem psihologu jer takvu decu, nažalost, teško vraćamo na pravi put.

S koliko odgovornosti roditelji vode računa o ishrani svoje dece ‒ šta nam možete reći na osnovu dosadašnjeg iskustva u praksi?

‒ Jedini krivci su roditelji, deke, bake jer ljubav deteta neretko „kupuju hranom", lisnatim proizvodima, slatkišima, sokovima, „lajt" napicima, prženom i pohovanom hranom s majonezom, kečapom, prelivima... Decu stalno pitaju šta žele da jedu i ne dozvoljavaju im da ogladne. Grickalice, bombone i čokolade su dostupne na stolu u svako doba dana. Ne razmišljaju o dodatnim kalorijama. 

Kako radite na osvešćivanju stanovništva o važnosti adekvatne ishrane?

‒ Preventiva je obavezna. Koliko god nama bucmasta deca bila slatka, gojaznost je bolest. Apelujem na roditelje da dovode decu u savetovalište za ishranu. Pronađite meru kad je vaše dete u pitanju. Zdravi proizvodi nisu neukusni, napravite strategiju ozdravljenja, dovedite dete na manifestaciju „Svi na vagu". Kao istoimeno udruženje, u tržnim centrima besplatno merimo telesnu težinu, izračunavamo mišićnu masu, količinu vode, izračunavamo indekse, merimo glikemiju, vitaminsko-mineralni status, savetujemo porodice kako da promene ishranu...

Kakav je način ishrane najmlađih u nekim drugim državama?

‒ Naše Ministarstvo zdravlja od ove godine uvodi u škole pravila zdrave ishrane. Napravljena je Strategija, što je velika dobrobit za decu, roditelje i celo društvo. Većina država ima strategiju kada je ishrana školske dece u pitanju. Ulaganje u zdravu ishranu je ulaganje u zdravu naciju. Deca u Japanu su u obavezi da pomognu u pripremi hrane, da serviraju, počiste iza sebe, bonton za stolom je obavezan prilikom serviranja... Deca sama kreiraju jelovnik, sve pod budnim okom stručnjaka. 

Kod nas se nekada u školskim kuhinjama, zahvaljujući predmetu Domaćinstvo, spremala hrana, kreirao se jelovnik i svi su bili u obavezi da jedu to što se spremalo. Prvo jelo koje sam lično pripremila, na primer, bio je spanać. U Sloveniji deca imaju obaveznu ishranu u školi; takođe, sa svojim roditeljima i nastavnicima beru i suše voće, čajeve. Sakupljeno i osušeno bilje i voće ostavljaju za zimu u platnenim vrećicama u određenom prostoru tako da bude dostupno svakom detetu. U Norveškoj postoji čuveni „norveški doručak" bogat kalcijumom i vlaknima koji se unose kroz mlečne proizvode, crni hleb, bobičasto voće i ribu. Oni teže ka organskoj hrani, povezivanju dece s prirodom, razvijanju kreativnosti, kao i redovnim kontrolama stečenog znanja.

Francuzi u školama jedu raznovrsnu kvalitetnu hranu, porcija je kontrolisana a deca unose obogaćene vrste hleba, sireve, ribu, piletinu i čorbe od povrća. Deca takođe uče da uživaju u hrani i da jedu sa zadovoljstvom. Kinezi jedu dosta povrća i ne broje kalorije. Ishrana se u Kini bazira na ribi, svežem povrću i supama. Pije se zeleni čaj i jede pirinač, hrana se servira u manjim tanjirima, jede se sporije štapićima.

Grci jedu dosta ribe i zdravih masti. Taj način ishrane uključuje zdrave masti iz ribe i maslinovog ulja, kao i povrće, hleb ili testo od celog zrna žitarica, i sveže voće. U Indiji decu od malih nogu uče da unose ljute začine jer poboljšavaju ukus, ne dodaju masnoće a samim tim smanjuju i kalorije. Kumin, šafran, đumbir i kurkuma neki su od najčešće korišćenih začina. Namirnice bogate vlaknima, jogurt i sočivo ‒ prave su „zvezde" indijske kuhinje. U Italiji, u školskoj ishrani zastupljene su manje porcije testenine sa povrćem, ribom, mesom. Koristi se i dosta maslinovog ulja.