Iskonska potreba za filozofijom

Iskonska potreba za filozofijom i književnošću izuzetno je jaka u našoj sredini a tu potrebu nasledili su i mlađi naraštaji. Jedan od mlađih predstavnika filozofske misli kod nas jeste Ivan Vučković iz Bora, koji je diplomirao na temi „Dekartovo učenje o supstanciji ‒ Res cogitans i Res extensa" i bio proglašen najboljim studentom na Odseku za filozofiju. 

Objavio je veliki broj pesama i eseja u brojnim časopisima. Master studije završio je 2017. godine na temu „Apsurd kao osnov pobune i volje u filozofiji Albera Kamija". Nedavno je intervjuisao Hansa Ulriha Gumbrehta, jednog od značajnijih predstavnika današnje filozofske i književne misli.

H. U. Gumbreht predaje na Univerzitetu Stanford od 1989. g. kao profesor na odsecima komparativne književnosti. Njegova pisma o filozofiji i modernoj misli obuhvataju teme od srednjeg veka do danas i uključuju niz disciplina i stilova. To je bio povod za razgovor sa Ivanom Vučkovićem.

Kako Vas je privukla filozofija i šta Vam je donela u životu?

‒ Nisam sasvim siguran. Još kao mali sam zavoleo film i muziku (nasledio sam veliki broj ploča) pa nekako kroz Kišlovskog (Kješlovskog), Tarantina, „Dorse" i sl. pomislio sam u jednom trenutku da bi možda baš filozofija bila to što bi mi pružilo osnov za neko ozbiljnije razumevanje sebe i „slike sveta". Ispostavilo se da nisam pogrešio i eto, već godinama radim kao srednjoškolski nastavnik u nekoliko škola u Boru. Najkraće, zadovoljan sam.

Kako shvatate ulogu filozofije u današnjem vremenu?

‒ Ukoliko se očekuje jednostavan odgovor, rekao bih da se suštinski posao filozofije danas mora sastojati u jednom sistematskom i čak agresivnom upućivanju na klasične vrednosti. Obrazovanje i vaspitanje mladih je urušeno i tu treba staviti akcenat a filozofi su, kao intelektualna esencija društva, oduvek bili pokretači promena i to se mora nastaviti.

Razgovarali ste sa gospodinom Gumbrehtom. Kako je došlo do toga i kakav je utisak ostavio na Vas?

‒ Pre nekoliko godina sam u jednom kampu (Taizé) u Francuskoj upoznao jednog američkog studenta koji je prisustvovao nekim Gumbrehtovim predavanjima. Kada je shvatio čime se okvirno bavim, predložio mi je da kontaktiram s njim i dao potrebne informacije. Preko Stanforda sam stupio u kontakt sa profesorom. Od tog trenutka, razmenili smo neke ideje i mišljenja. Dogovor da ga i zvanično upoznam i posetim na univerzitetu još nije realizovan, ali se nadam da će biti... Intervju je nastao kao plod ideje da se i širi čitalački auditorijum, makar okvirno, upozna sa imenom Hans Ulrih Gumbreht.

Iako se u oficijelnim svetskim krugovima u svetu dosta zna o radu H. U. Gumbrehta, u našoj sredini nije dovoljno prisutan. Zato i prenosimo Ivanov intervju sa profesorom Gumbrehtom.

Profesore, kakvo je Vaše mišljenje o savremenoj književnosti? Da li danas ima prostora za ikakvu originalnu formu?

H. U. Gumbreht: Iako sam zvanično (gotovo punih pedeset godina) „profesor književnosti", morao bih ipak da priznam da sam pročitao veoma mali broj dela iz domena savremene, ili bolje, aktuelne književnosti. „Fikcija ili fantastika" u angloameričkom smislu reči jedva da zavređuje moju pažnju, a otkako je „eksplozija" južnoameričkih romana dostigla svoj vrhunac, samo sam se povremeno upućivao u aktuelno pesništvo i aktuelni roman, ali sam nekako sve vreme bio pod utiskom da je „zlatno vreme zapadne književnosti", koje je počelo još u vreme Šekspira i Servantesa i, po svemu sudeći, svoj zenit dostiglo tokom 19. veka, danas ipak završeno. Bilo kako bilo, bez obzira na marginalnu ulogu književnosti našeg doba, takvo stanje ipak ne bi trebalo poistovećivati s krajem sveta (ili blaže, sa nekakvim kolapsom kulture uopšte). Naravno, ovakvo razumevanje stanja stvari svakako može biti samo pogrešno interpretirano s moje strane jer ipak, ja sam već u ozbiljnim godinama. Međutim, ako moja shvatanja imaju ikakvu težinu i zavređuju ikakvu pažnju, rekao bih onda da, uopšte uzevši, naša pažnja više nije usmerena na „pisanu reč" dok, istovremeno, živimo u eposi cvetanja intelektualnih, kratkih eseja. Na kraju, ne bih mogao ni da zamislim vreme u kojem se ne bi našla „originalna forma stvaranja", bez obzira na to što ona očigledno više ne pripada domenu onoga što bismo nazvali „tradicionalna književnost".

Kako ocenjujete današnju ulogu medija i koliku moć imaju društvene mreže?

H. U. Gumbreht: Ivane, mislim da je to odlično pitanje. Ipak, mislim da će moj odgovor biti uobičajen, čak dosadan. Očigledno, od samih početaka, uloga medija se nije mnogo promenila. Mediji su oduvek „posredovali" između ljudi i institucija, između zvaničnih i nezvaničnih komunikacijskih veza. Danas je razlika kvantitativna ‒ zvanični intervjui i sadržaji su specifično dozirani, dok veliki broj mladih ljudi, van različitih medija kao posrednika, gotovo da više i ne zna da nesmetano komunicira. Međutim, mediji danas neodoljivom snagom pružaju veoma zamršenu složenost izbora svim svojim korisnicima. Svako se može, prema svojoj vokaciji, „uhvatiti za nešto" i biti, ovako ili onako, uhvaćen u koštac sa razumevanjem pojedinih segmenata stvarnosti.

Kakvo je stanje sa filozofijom danas ‒ ima li filozofija realnu moć?

H. U. Gumbreht: U okviru kulture Zapada, koja svakako i bez ikakve sumnje zauzima značajan deo globalne kulture, filozofija je danas razumevana u okviru raskola između ‒ s jedne strane, usko specijalizovanih stručnjaka, tzv. pripadnika „analitičke filozofije", što je deo isključivo akademske priče ‒ i s druge strane, formalno nešto slobodnijih mislilaca, pripadnika „kontinentalne filozofije", filozofije koja je manje strogo logički orijentisana i precizno definisana. Pored ostalog, ova druga je spremna da raspravlja sa formama i oblicima koji zvanično akademski nisu filozofski (u strogom smislu). Imam utisak (ili možda čak iluziju) da kontinentalna filozofija sve više zavređuje pažnju mnogih značajnih političkih i ekonomskih giganta, kao pažnju različitih čitalaca i čitalačkih društava, te često po značaju nadilazi i aktuelnu književnost i književnu formu. U tom smislu, uloga filozofije je podeljena, ali filozofija, u ovoj ili onoj formi, svakako i dalje ima svoju ulogu, kako kod laika, tako i kod profesionalnih filozofa.

Obrazovanje i znanje ‒ kako ove pojmove možemo danas odrediti?

H. U. Gumbreht: Znanje je oduvek bilo i uvek će biti, pre svega, „znati kako živeti". Posredno, znanje možemo razumevati kao skup koncepata, ideja ili argumenata. Svakako, promenila se „dostupnost znanja", dok je, istovremeno, nekada veoma poželjna „zdrava memorija" zamenjena elektronskim oblicima memorije, te je postala gotovo nevažna. Razmišljajući dalje, shvatam da znanje kao „prenos podataka" nikada, a najmanje danas, nije bilo dovoljno i zadovoljavajuće. Znanje nije „pregršt informacija" i nije „kopiranje postojećeg". Znanje, po starom shvatanju, zaista mora biti ohrabrenje da se „razmišlja izvan kutije" te potreba da se prihvati rizik greške i rizik pokušaja da stvari sami razumemo i sami sagledamo (svaku aktivnost tog tipa volim da zovem „rizično razmišljanje").

Na kraju, da li se plašite budućnosti ‒ da li ste zabrinuti zbog razvoja događaja u celini?

H. U. Gumbreht: Hm... Kada promislim, zaista mogu reći da gotovo na svakom ćošku možemo videti završne scene čovečanstva uopšte. S druge strane, mislim da dalji tok događaja niko ne može sa sigurnošću predvideti. Bilo kako bilo, mogu slobodno reći da ipak nisam „uplašen", bez obzira na to što povremeno pomislim kako bi ipak trebalo da jesam (naročito kada pomislim na unuke, ili na unuke mojih unuka). Opet, sav razvoj delom vidim kao normalan produkt događaja, bez obzira na to što su mi osećanja često promenljiva i nejasna. Generalno uzevši, mislim da se sudbina ne može izbeći. Pitanje je samo s kakvim ćemo dostojanstvom živeti na zemlji...