Leksikon srpske šaljive periodike (1830–1918)

Sam autor u predgovoru kaže da je Leksikon urađen s namerom da onaj ko želi da proučava našu šaljivu periodiku može to sada da radi znatno brže.

Žarko Rošulj je utvrdio da je od 1830. do 1918. godine na srpskom jeziku bilo 173 izdanja. Pretpostavlja da je taj broj veći i da će preći magičnu brojku od 200. To je zadatak za buduće istraživače, kojima je posle njegovih decenijskih istraživanja znatno olakšan i ubrzan rad. 

U Leksikonu su po azbučnom redu popisane sve dosad evidentirane šaljive publikacije, listovi i časopisi koji su negovali humor i satiru. Takođe su, po istom principu, evidentirani autori, izdavači i vlasnici.

U predgovoru su navedeni mnogobrojni gradovi i mesta u kojima su izlazile šaljive publikacije, tamo gde su Srbi živeli, od Beograda do Zabele. Srbi su čak i u zatvoru pravili šaljive publikacije. Naravno, i na frontu.

Kada se navode brojke i činjenice, da bi se sagledali veličina i značaj jednog poduhvata, kao što je ovaj gospodina Žarka Rošulja, zaborave se nevolje i problemi koji su imali visoku cenu.

Pokretači i autori šaljive periodike podnosili su velike žrtve. Na primer, Dimitrije Mihajlović, zvani „Mita Baron", izdavao je 1860. u Novom Sadu „Mesečar" tako što se zaduživao. Na kraju je zbog „Mesečara" ostao bez imovine, čak i bez kreveta, tako da je umro 1862. godine ležeći na patosu.

U to vreme se formirala publika koja je volela da čita šaljive listove i časopise, ali nije htela da ih plaća. Teško je išlo sa pretplatom. Zbog nedostatka novca mnogi su odustajali od štampanja.

Drugi veliki neprijatelj šaljivih publikacija bila je cenzura. Srpski vladari nisu tolerisali humorističko i satirično pisanje o njima, osim Petra Prvog Karađorđevića. Mada je bio tolerantniji od drugih, satiričari su bili oštri i prema njemu.