Manifestacije genijalnosti

Slika koja se nameće pred tim činjenicama, o samom liku (izgledu) Vajningera, jeste nekakva neugledna pojava knjiškog moljca sitne i neugledne građe, sa debelim naočarima, koji je socijalno nekomunikativan, i verovatno iskompleksiran. Ne, Oto Vajninger je bio visok, lep mladi čovek, omiljen u bečkim salonima. O njemu se jednostavno ‒ pričalo!

U 20. godini počinje da piše tu svoju, jedinu knjigu „Pol i karakter". Rukopis je predao na čitanje tada već poznatom Sigmundu Frojdu (koji, iako poznat, još nije bio ono što mi danas znamo i mislimo o njemu i njegovom mestu u psihijatriji). Frojd je posle čitanja teksta u rukopisu pozvao mladog Vajningera kod sebe. Taj istorijski susret završio se takođe legendarnom i istinitom „anegdotom".

Naime, Frojd se (nesumnjivo impresioniran rukopisom) obratio Vajningeru sledećim rečima: ,,Vidite, mladi kolega, vi u svojoj knjizi iznosite veliki broj zaista zanimljivih hipoteza. No morate shvatiti da nauka od Vas traži da odaberete svega nekoliko, te da ih onda izvestan broj godina eksperimentalno dokazujete, ne bi li one postale naučna činjenica."

Kažu da je Oto za trenutak ćutao, a onda odgovorio Frojdu: „Vidite, profesore, statistika je za naučnike, genija zanima istina." I izašao je iz kabineta, prvi i poslednji put.
Knjiga „Pol i karakter" izašla je iz štampe 1903. godine, i sa njom je (van svake sumnje) otvoren 20. vek, u paradoksalno, naučnom smislu. Čitave oblasti, poput psihologije, psihijatrije, antropologije, filozofije, pa i muzike, zajedno sa velikim imenima nauke, poput Frojda, Junga, Cvajga, Elijadea i drugih, crple su svoje ideje iz Vajningerovih ,,hipoteza"!

Nešto manje od jednog veka ranije, jedan drugi genije, J. V. Gete je napisao kultnu knjižicu „Jadi mladog Vertera". Pojava te knjige je bila povod za čitav niz samoubistava mladića Vajmarske republike.

Oto Vajninger je bio realni Verter, i on je odmah po izlasku svoje knjige izvršio samoubistvo (1903. u svojoj 23. godini!). Dozvolio je sebi romantičnu „slabost" i iznajmio je sobu, onu u kojoj je živeo Betoven, i tamo ispalio sebi metak u glavu. I baš kao u Vajmaru, ne mali broj Bečkih mladića je učino to isto, sledeći Vajningera.

U sjajnom predgovoru za knjigu „Pol i karakter", Vladeta Jerotić, između ostalog, navodi i moguće razloge tog potpuno neshvatljivog čina, gotovo savršenog čoveka, onog Leonardovog, renesansnog. I sam naglašavajući hipotetičnost tih razloga, Jerotić ih traži u samoj prirodi Vajningera, uzimajući u obzir i moguću latentnu homoseksualnost. Dozvoliću sebi (takođe hipotetično) sopstveno mišljenje o motivima Vajningerovog čina. Budući da je reč o geniju, ne mogu a da ne pomislim da je tu bila reč o Spoznaji, onoj potpunoj, i nama nedostupnoj. Kakva je to spoznaja mogla biti? Mislim (samo osećaj, ništa više) da je Vajninger shvatio da čovek, i on sam pre svega, pripada grehu. Da je zlo nemoguće izbeći. Da je Zver iznad nas, i da ljudsko biće ima samo jedan izbor u tom odnosu sa zlom, kao neizbežnim, a to je da izađe iz života. Oto Vajninger je, čini mi se, to i učinio.

Salve.

(Ne zaboravimo, svega nekoliko godina kasnije, počeo je Veliki rat!)