Etikecija i ležernost

Tako će, primerice, baron Rotšild na branču kod vojvode od Gločestera da se oseća jednako ugodno kao i vodoinstalater Petrović na „okretanju ture piva" kod mehaničara Jovanovića. Ali su svi izgledi da će Petrović u baronovom prisustvu izreći i učiniti masu sebi nepriličnih i, uopšte uzev, nepotrebnih stvari, kao što će čak i jedan plemić dozvoliti sebi da izgubi prisustvo duha u društvu koje smatra deplasiranim (setimo se razbijanja skupocene vaze Kneza Miškina Dostojevskog, izazvanog upravo njegovim strahom da će mu se to dogoditi). Dodatnu otežavajuću okolnost predstavlja situacija u kojoj se aristokrata zatiče u majstorovom domu, stoga što bi se njegova (eventualna) krutost mogla protumačiti kao oholost, a suviše izražena nonšalantnost kao uvreda.

Ipak, on će pre naći pravu meru reči i gestova, uz manji ili veći napor, jer se ta tehnika (bar u Engleskoj) stiče uz podršku dobre guvernante (i batina?). Srpska pedagogija se odrekla tih pomoćnih učila, mada je komotno mogla zadržati tu jeftiniju i demokratičniju formu negovanja ličnih manira. Te se, ugrubo, domaće civilno stanovništvo mahom grupiše u one koji lepo ponašanje definišu upotrebom što neprirodnijeg jezika i pokreta, i one koji se ponašaju „totalno opušteno", pritom ne prezajući ni od ubadanja prsta u oko, ako zatreba.

Ako je stalno imitiranje zamišljenih manira izmaštanih ličnosti nekog imaginarnog društva u funkciji vanredno pozitivne težnje da se preskoče praznine regularnog obrazovanja (kao normalan stadijum u neophodnoj socijalnoj evoluciji), pozdravimo ga bez komentara. Ali kada, u svom prirodnom okruženju, narogušeni i izveštačeni svojom nespretnom glumom mrcvare i sebe i druge (što je danas dominantan model ponašanja) ‒ nastaje problem. (U svom tekstu „O ludilu" Šopenhauer primećuje da je ono srazmerno najčešće kod glumaca, jer se oni, iz večeri u veče, upinju da na sebe potpuno zaborave, ne bi li postali neke sasvim druge ličnosti, što direktno vodi ka ludilu.) U permanentnom strahu od toga da (neznano) neko otkrije (neznano) nešto, delujemo pre svega kao osobe nečiste savesti. Tečno ʼprosipanjeʼ praznih reči se na berzi lažnih vesti plasiralo ekstremno visoko.

Najštetnije dejstvo takvog modela ponašanja najuočljivije je na „terenu" nauke i umetnosti. Smišljeno, drsko i agresivno, ekipa titularnih (kvazi)intelektualaca već decenijama uspeva da proturi nerad i nedarovitost pod plaštom izveštačene ozbiljnosti, do te mere da je to maltene obavezan stil domaće kulture. Grč se tumači kao dostojanstvo, naduvenost je u funkciji zastrašivanja (nedostajuće) argumentacije, a kruta suvoparnost postaje sinonim kvaliteta. Ko se ne podvrgne toj „priča-o-carevom-novom-odelu"-maskaradi realno ugrožava i svoj renome, i svoje izglede, bez obzira na kontekst situacije i vremena.

Ako si ležeran ‒ nisi dovoljno pametan; ako nisi dosadan ‒ nisi ozbiljan; ako si prirodan ‒ sigurno si neobrazovan. Te nepisane norme unose, pored ostalog, sumornost u sve ćelije našeg društva. A na onom stepenu na kome su bliske istini, iskrene i pozitivne, te manifestacije su ili potpuno neprimećene, ili zanemarene.

Postoji zbilja jedna kongenitalna patetična crta našeg čoveka (koju podvodimo pod slovensku ‒ što je tačno, iako se suviše često ponavlja), koja ga recimo u pijanstvu nagoni da plače, umesto da se smeje, i koja čini da ljudi (a žene naročito!) žive pred permanentnim apokaliptičkim vizijama (po modelu Strine iz Domanovićevog „Mrtvog mora"). Bez ikakve veze sa pretencioznom teatralnošću, ta osobina izbija na videlo u pravim stvaralačkim poduhvatima da im da ponešto i od primitivne trapavosti, ali uvek i jednu osobenu boju.

I u tome možda leži glavna šansa nekog mogućeg nacionalnog umetničkog stila.