Ibn el Hajtam i evropska renesansa

Kada je sagledamo u kontinuitetu sa naučnom revolucijom 17. veka, vidimo dva paralelna procesa: izdvajanje evropske civilizacije, zasnovane prvi put nakon nestanka antičkog polisa, na naučnoj racionalnosti; te „šizmu" koja tada nastaje između prirodnonaučnih i humanističkih disciplina. Kada se nađemo iza ne jedne, već dve takve kulturološke barijere, put do istine postaje odista težak. Iz različitih razloga ‒ delimično ideološke prirode, koji potiču, npr. od marksističke dogme o kontinuiranom progresu „proizvodnih snaga" kroz „tri doba" (inače preuzete direktno iz eshatološke doktrine Joahima iz Fiore (ital. Đoakino da Fjora) i ranohrišćanskih mistika) ‒ to se obično zanemaruje. Jedan od primera povezanih sa transferom znanja ne samo od islamske ka evropskoj kulturi već i od prirodnih ka humanističkim disciplinama, razmotrićemo u ovoj belešci.

Na konferenciji posvećenoj informatičkim naukama i procesiranju signala u februaru 2007. godine, američki fizičar i istoričar nauke Čarls Falko sa Univerziteta u Arizoni, prezentovao je nove dokaze za ključni uticaj islamske nauke, konkretno Alhazenove optike, na evropsku renesansu. Najzanimljiviji detalj je da nove primene kompjuterizovane analize vizuelnih informacija prisutnih u nekim od velikih dela evropske slikarske renesanse ukazuju na to da su pojedini detalji na njima dobijeni optičkom projekcijom, korišćenjem uređaja opisanih bar četiri veka ranije u Alhazenovom delu.

To je nastavak projekta koji je otpočeo slikar i likovni kritičar Dejvid Hokni sa knjigom „Skriveno znanje" (objavljena 2001), u kojoj je učinio nekoliko fascinantnih uvida u vezu likovnih umetnosti sa znanjima iz optike u ključnim epohama evropske istorije umetnosti. Hokni i Falko su se zajedno posvetili informatičkoj analizi nekih od ključnih dela u istoriji evropskih likovnih umetnosti, počev od Jana van Ajka (oko 1430. godine), zaključno sa Engrom (oko 1825). Kontroverzna Hokni‒Falkova hipoteza utvrđuje da su renesansni slikari koristili uređaje nalik na kamere ili sisteme ogledala da slikaju sa savršenom perspektivom, kakvu vidimo na delima velikih majstora. U Hoknijevoj knjizi i docnijim radovima te dvojice, sugeriše se korišćenje prilično sofistikovane optike, uključujući konkavna ogledala, da se slika projektuje na njihova platna. To, tvrde oni, predstavlja impuls iznenadnog izbijanja realizma u evropskom slikarstvu. Jedan od najčešće navođenih i najkontroverznijih primera jeste luster na čuvenom delu Jana van Ajka „Portret Arnolfinija i njegove žene" iz 1434. godine. Hokni tvrdi da je luster sa brojnim svećama isuviše savršen da bi se proizveo samo rukom i okom i da je Van Ajk verovatno koristio konkavno ogledalo da projektuje sliku na platno. Ovo je izazvalo ne samo žestoke rasprave već i pokušaj nekoliko informatičara i kompjuterskih stručnjaka da računarski rekonstruišu svećnjak Arnolfinijevih u cilju opovrgavanja Hokni‒Falkove hipoteze. Zaključak je bio da Van Ajkov luster nije savršen u toj meri u kojoj bi trebalo da bude da je rađen na osnovu projekcije; Hokni i Falko, naravno, opovrgavaju taj zaključak uz niz pomoćnih hipoteza, te se rasprava nastavlja. U tom kontekstu, uloga Alhazena je, kako Falko pokazuje (a pre njega je na to ukazivao, između ostalih, i Džordž Sarton, otac savremene istorije nauke), bila ključna za transmisiju antičkih znanja i značajnu inovaciju koju je donela srednjovekovna islamska nauka. Ali ko je uopšte bio Alhazen?

Abu Hasan Ibn el Hajtam, na Zapadu poznat kao Alhazen, rodio se najverovatnije 965. godine u iračkom gradu Basri, tada pod kontrolom persijskog Buvejhidskog emirata, a umro je u četvrtoj deceniji 11. veka u Kairu. Bio je pravi polihistor, poput drugih velikana tzv. islamskog zlatnog doba kao što su bili El Horezmi, El Biruni, ili Omar Hajam - bavio se, između ostalog, matematikom, astronomijom, fizikom, medicinom, alhemijom i građevinarstvom. Većina od oko dve stotine njegovih knjiga izgubljena je, nažalost, kao i u slučaju većine drugih autora njegovog doba. Po istorijskom uticaju najvažnija, međutim, „Knjiga optike" ili „Kitab el manazir" koju je dovršio pred kraj života, obezbedila mu je ne samo svetsku slavu već je odigrala ‒ ako su Falko i Hokni u pravu ‒ ključnu ulogu u daleko širem spektru kulturnih aktivnosti.

U svojoj raspravi (u sedam tomova), Alhazen razmatra i odbacuje klasične antičke teorije vida, poput Aristotelove ili Euklidove; potom predlaže svoju, daleko superiorniju. Uz to, on je prvi prepoznao ključnu ulogu psihologije (ili kako um interpretira svet) i shvatio je da ako želimo da razumemo viđenje, moramo razumeti ne samo geometrijsku optiku oka već i psihološke procese koji interpretiraju informacije koje oko sakuplja. Diskusija psihologije viđenja zauzima značajan deo spisa „Kitab al manazir", što je prvi put da je ta tema razmatrana na naučni način. Eksplicitni dug tom delu Alhazenovog diskursa priznaju tako raznovrsni evropski umovi kakvi su bili Viklif, Kepler, Dekart i Ferma.

Međutim, Alhazen ide znatno dalje u razmatranju optičkih sprava, što adekvatno odslikava razliku njegovog pristupa i onog u klasičnoj i helenističkoj nauci. Upravo na račun tog dela njegove rasprave Sarton je izrekao čuvenu opasku da je reč o najboljem fizičaru u periodu od Arhimeda do Galileja - što je ogroman vremenski raspon po svakom ljudskom i istorijskom kriterijumu. On razmatra na neobično savremen način optičke osobine ravnih i zakrivljenih ogledala, sočiva, prizmi i površina tečnosti. Taj aspekt Alhazenove nauke nije nikad ‒ za razliku od tolikih drugih postignuća velikih umova islama ‒ bio potpuno zaboravljen u hrišćanskoj Evropi. Podsetimo se nekih primera.

„Romansa o ruži", iz pera Gijoma Lorisa i Žana de Mena ‒ verovatno najčitaniji spis francuskog jezika u periodu od kraja 13. do početka 17. veka, koji se pojavio oko 1275. godine ‒ sadrži neobični i neočekivani naučni obrt. Naime, skoro četiri pune strane te poeme opisuju osobine ogledala i optičkih pojava poput duge, pri čemu tekst ispoljava začuđujuće poznavanje optike; uskoro se navodi i izvor tog razumevanja:

Alhazen, nećak Hunainov, nije nikako bio neznalica, već je napisao knjigu „Optike", koju valja da poznaje svako ko želi da sazna nešto o pojavi duge. Student i posmatrač takođe moraju znati geometriju, nauku čije je majstorstvo neophodno za dokaze u „Optici"...

Stotinu godina kasnije, Džefri Čoser je spevao svoje „Kenterberijske priče" (napisane u periodu 1387‒1400), prvo značajno književno delo napisano na govornom engleskom jeziku. Simboli mudrosti za Čosera su jasni:

Tada su pomenuli mnogu učenu knjigu
Aristotela i Alhazena...
Koji zapisaše mnoga uputstva
za korišćenje zbunjujućih ogledala i perspektiva...

Takvih primera ima mnogo. Tako se iznova suočavamo sa svojevrsnim paradoksom: El Hajtamova intelektualna dostignuća su blisko povezana sa samim srcem postsrednjovekovne zapadne kulture, ali istovremeno je svaka akademska disciplina danas uglavnom nesvesna njegovog globalnog uticaja. Kako to često biva u naučnom traganju, imamo posla sa svojevrsnom „epimenidovskom" situacijom: da bismo nešto pronašli, potrebno je da znamo za čim tragamo ‒ a to obično ne znamo dok ga ne pronađemo. U tom cilju, kako Falko ističe, valja podsticati interdisciplinarno učenje i istraživanje, te administrativno i tradicionalno nepopularni sintetički pogled na raznorodne predele saznanja.

*Autor je naučni savetnik u Astronomskoj opservatoriji u Beogradu i saradnik Instituta za budućnost čovečanstva pri Oksfordskom univerzitetu.