Pasterova vakcina protiv besnila: kamen međaš u naučnoj medicini
Jula 1885. godine, jedan devetogodišnji Alzašanin koga je izujedao besan pas doveden je u École normale supèrieure u Parizu.
Majka je te noći prevalila s njim dug put do prestonice vođena pričama o neobičnom naučniku koji bi mogao doneti njenom sinu tračak nade, uprkos stravičnom saznanju da su praktično svi ljudi na svetu koji su do tog dana pretrpeli ujed besne životinje umrli mučnom smrću, uz grčeve, žeđ i fobiju od vode. Tog letnjeg jutra niko nije mogao da zna da će sledećih nekoliko dana ne samo preokrenuti dečakovu sudbinu već i umnogome izmeniti istoriju medicine. Dečak se zvao Žozef Majster. Čovek koji ga je primio u svojoj laboratoriji bio je Luj Paster.
Tokom nekoliko godina koje su prethodile tom događaju, Paster je, nakon velikih uspeha u otkrivanju mikrobioloških uzročnika mnogih bolesti, kao i delotvorne demonstracije prve veterinarske vakcine ‒ one protiv antraksa ‒ zajedno sa briljantnim saradnicima Emilom Ruom i Šarlom Šamberlanom predano radio na pronalaženju vakcine protiv besnila. Cilj je bio utoliko vredniji truda jer je besnilo još od antičkog doba bilo poznato kao bolest koja napreduje lagano i okrutno, uvećavajući dugim tokom patnju svojih žrtava, no u isti mah ostavljajući dovoljno vremena potencijalnoj vakcini da predupredi inače neumitan fatalni ishod. Pošto je izazivač besnila virus, svi pokušaji da se on identifikuje, izoluje, uzgaja i proučava metodama i tehnologijom devetnaestog veka bili su unapred osujećeni. Na sreću, čak i bez mogućnosti da direktno posmatraju pod mikroskopom uzročni organizam, istraživačima je pošlo za rukom da pokažu kako ubrizgavanje ekstrakta sasušene kičmene moždine zečeva u kojoj je virus prethodno boravio može da zaštiti druge zečeve od infekcije. Sada se nametalo sudbonosno pitanje: može li isti princip da zaštiti i ljude?
Kada su mu doveli malog Žozefa, Luj Paster je doneo odvažnu odluku. Ako ne učini ništa, razmišljao je, dečak je svakako osuđen. Tako je naučnik odlučio da pokuša da ga spase svojom eksperimentalnom vakcinom, uprkos tome što ona još nije bila ispitana na ljudima (prethodno je prošla ispitivanja na psima). Pokazalo se da je intervencija Pastera i njegovih saradnika bila spasonosna. Nakon višednevnog ubrizgavanja odgovarajućeg broja doza vakcine, Paster, Ru i Šamberlan su najzad mogli da odahnu. Dečak je ostao u dobrom zdravlju. Virus besnila je na svom zlokobnom putovanju duž perifernih živaca zaustavljen pre no što je mogao da dospe do mozga. Danas znamo da su to učinile specifične ćelije imunskog sistema prepoznavši komponente virusa zahvaljujući informaciji koju im je podarila vakcina.
Već sledeće godine, Pasterovu vakcinu je nakon izlaganja besnilu primilo 350 osoba. Vakcina je uspešno zaštitila sve osim jedne. Kako su rane verzije vakcine povlačile određeni rizik neželjenih reakcija (zanemarljiv u poređenju sa izvesnošću stravične bolesti, ali sam po sebi krajnje nepoželjan), u narednim godinama i decenijama tehnike dobijanja vakcine su usavršene, a njena bezbednost unapređena. Na osnovu istih imunoloških principa, u dvadesetom veku razvijene su i vakcine protiv većeg broja drugih bolesti, a mnoge od njih ugledale su svetlost dana upravo u laboratorijama Pasterovog instituta, ustanove koja je osnovana na krilima pobede nad besnilom. Bila je to tek druga bolest ljudi protiv koje je napravljena vakcina. Reč „vakcinacija" od tada se upotrebljava da bi označila opšti postupak zaštite od zaraznih bolesti pomoću oslabljenih ili ubijenih mikroorganizama. Danas to mogu biti i delovi njihove strukture dobijeni najrazličitijim tehnološkim postupcima, uključujući i genetičko inženjerstvo. Iako Luj Paster, usled odsustva detaljnijeg poznavanja imunskog sistema u to doba, nije mogao da razume sve aspekte mehanizma delovanja vakcine koju je uspešno primenio, njen spektakularan uspeh vrtoglavom brzinom je usmerio medicinu ka sve boljem razumevanju imunoloških procesa i sve delotvornijoj prevenciji i lečenju zaraznih oboljenja.
U većini naučno-popularnih pripovesti o otkriću vakcine protiv besnila navodi se i dirljiv epilog. Žozef Majster je u odraslom dobu postao staratelj Pasterovog instituta, ponosno posvetivši svoj život očuvanju nasleđa čoveka koji ga je spasao stravične smrti. Kada su 1940. godine armije nacističke Nemačke umarširale u Pariz, Žozef Majster je izvršio samoubistvo. Njegov poslednji čin dugo je pripisivan rešenosti da, čak ni po cenu života, ne preda ključeve Instituta okupatorima. Iako danas znamo da nije bilo sasvim tako (ispostavilo se da je motiv samoubistva bio prevashodno lične prirode), upečatljiva priča o prvom čoveku koji je sačuvan od besnila zahvaljujući vakcini i naučnicima koji su je proizveli i danas nas rečito podseća (ili nas pak danas podseća više no ikad) na dalekosežnu dobrobit za ljudsku zajednicu koja na različite načine, posredno ili neposredno, proishodi iz naučnih istraživanja - uključujući i radove slabo shvaćenih i olako ismevanih pionira koji nam neretko otvaraju put ka novim prostorima nesagledivih mogućnosti.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 2
Пошаљи коментар