Prljavo nebo može uticati na bujanje reka

Blokirajući Sunce, aerosolni zagađivači su usporili isparavanje, ostavljajući tako na Zemlji više vode, koja puni rečne tokove.

Analiza koja objavljena u časopisu „Nejčer geosajens" predstavlja još jedan dokaz da zagađenje vazduha može da utiče na izvore vode preko „solarnog zamagljenja". Ironična posledica napora da atmosfera postane što čistija leži u tome što mere koje se preduzimaju mogu da izazovu opadanje vodostaja reka, i tako smanje dostupnost slatke vode, ističu autori.

Tim naučnika otkrio je taj efekat analizirajući meteorološke podatke iz dvadesetog veka za veći deo Severne Amerike, Evrope i delove Azije, gde čestice materijala ‒ kao što su sulfati iz elektrana, fabrika i poljoprivrede ‒ zagušuju vazduh. Prema nekim procenama, u Evropi 70-ih godina 19. veka količina sunčeve svetlosti koja je dosegla Zemljino tlo bila je manja za 0,5% u poređenju sa podacima sa početka 20. veka. „Mnogi su zaboravili koliko je situacija bila loša", kaže Nikola Gedni, vodeći autor studije, hidrolog Kancelarije Met u Velikoj Britaniji.

Da bi se odredilo da li aerosoli (čestice nastale iz dima, prašine i kondenzovanih gasovitih supstanci) dovode do toga da voda manje isparava u atmosferu i buja u rekama, tim je razmotrio brojne faktore koje utiču na rečne tokove. Istraživanje je pratilo koncentraciju ugljen-dioksida u atmosferi i promenu klime na Zemlji ‒ budući da to utiče na promenu vegetacije i brzinu kojom biljke oslobađaju vlagu. Zatim su uneti istorijski podaci u globalni kompjuterski model koji je izračunao protok kroz velike rečne slivove. Dobijeni podaci upoređeni sa ranijim merenjima rečnih tokova. Rezultati pokazuju da je prisustvo čestica aerosoli stalno povećavalo rečne slivove u celoj Evropi i Severnoj Americi. Takođe, smatra se da je povećanje 11‒25% ukupnog rečnog toka u velikim evropskim rekama (kao što su Dunav, Elba i Odra), posledica delovanja samo tih čestica.

Kada je Evropa 90-ih godina 20. veka znatno poboljšala kvalitet vazduha, delovanje čestica aerosoli smanjilo se za više od jedne trećine. Kako regioni nastavljaju da čiste vazduh, količina dostupne slatke vode u basenima reka može i dalje da opada, navode istraživači.
Ipak, neki naučnici primećuju da je teško predviđati kakva će biti dostupnost slatke vode, zbog povratne veze između isparavanja i kišnih padavina. Gednijev tim tu vezu ne uzima u obzir ‒ zbog toga što u svom pristupu kišu koristi samo kao istorijski „input" (ulaznu informaciju) a ne i kao „autput" (rezultat, posledicu) ‒ primećuje naučnik-klimatolog Martin Vajld sa Federalnog instituta za tehnologiju u Švajcarskoj. On dodaje da aerosoli mogu toliko da smanje isparavanje da usled toga oslabi vodeni ciklus, te reke na kraju ostaju žedne zbog nedostatka kiše. Taj efekat posmatran je u vreme velikih vulkanskih erupcija koje ubacuju pepeo u atmosferu na globalnoj skali, primećuje Alan Robok, klimatolog sa Univerziteta Ratgers, SAD. S obzirom na razne faktore koji su u igri, Robok dodaje: „Ja sigurno ne bih ʼpredložioʼ da vazduh bude prljaviji".

Ipak, bez obzira na kišu, stručnjaci su mišljenja da najnovija studija daje čvrste dokaze da čestice aerosoli utiču na isparavanja i dodatno očekuju da će poslednji podaci iz Kine, gde se industrijsko zagađenje kontinuirano povećava, takođe pokazati tendenciju bujanja reka.