Istinita bajka o ćeliji

Istinitu bajku ljudskog organizma započinjemo moćnim ćelijama endokrinog sistema, koje drugim ćelijama „govore" šta treba da rade i kako da se ponašaju u zavisnosti od stanja organizma.

Kako za Internet portal RTS-a ističe Anđelka Isaković, doktorka Instituta za medicinsku i kliničku biohemiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, te ćelije skeniraju celokupan organizam i, u zavisnosti od zdravstvenog statusa, određene molekule izlučuju u krv. Upravo putem krvi, ti molekuli dolaze do udaljenih delova organizma, do drugih ćelija i izazivaju reakciju tkiva.

Koliko zaista znamo?

Danas o ćeliji znamo mnogo više nego u vreme kada je pronađena. Novi podaci o tome kako funkcioniše, živi i radi umnožavaju se takvom brzinom da se sveukupna znanja o ćeliji dupliraju na svakih nekoliko meseci, ističu stručnjaci. Ipak, i pored velikih napora naučnika da otkriju kako naša ćelija radi ‒ i dalje ne znamo sve njene tajne.

„Često ne shvatamo da je, da bi jedna ćelija funkcionisala, u njenoj citoplazmi, njenom sadržaju, potrebno da dođe do više hiljada različitih hemijskih reakcija", podseća doktorka.

Koliko je ćelija pametna?

Fascinantan je podatak da ćelija ne samo da reguliše različite procese koji se odigravaju u citoplazmi već je sposobna i da se prilagodi različitim okolnostima, ekstremnim u bilo kom smislu. U zavisnosti od promena okolnosti ‒ menja i vrstu procesa.

Takođe, ona skenira sve te procese i pokušava da utvrdi postojanje grešaka, pa čak i da ih ispravi, ističe dr Isaković i daje ilustrativan primer: „Kada primeti da neki protein ne funkcioniše kako treba, ćelija najpre ʼshvatiʼ da nešto nije u redu, a onda ga i obeleži i odvoji od ostalih proteina. Zatim se sledi razgradnja kako ne bi ugrozio funkcionisanje ćelija kao celine."

Timski igrač

Često su naše ćelije sposobne da zarad funkcionisanja organizma kao celine zanemare svoju primarnu tendenciju ka samoodržanju.

Zanimljivo je da ćelija obično ostaje timski igrač, dodaje Anđelka Isaković i objašnjava: „Ukoliko primeti da se u njoj događaju procesi koji nisu dobri i da nema sposobnosti da sve to popravi na odgovarajući način, ćelija će shvatiti da je za ceo organizam bolje da ona više ne postoji.ˮ

Tada se pokreće programirana ćelijska smrt ‒ visoko selektivan i kontrolisan proces u kome će završiti sa svojim životom. Određene ćelije više neće biti, ali će organizam nastaviti da funkcioniše.

„Ono što je meni, kao nekome ko izučava ćelije, vrlo interesantno jeste to da, s jedne strane, imamo ozbiljan nagon za samoodržanjem, koji dovodi do toga da se neki procesi pokreću a drugi zaustavljaju, a s druge strane, svaka naša ćelija zna da je deo neke veće celine!", ističe dr Isaković.

Svi znamo, podseća dalje, da se u ćeliji nalazi jedro sa naslednim materijalom (DNK) i mnogo puta smo slušali da su geni odgovorni za ponašanje ćelije kao celine. Dakle, možemo slobodno reći da geni predstavljaju neku vrstu mozga pojedinačnih ćelija i da kontrolišu njihovo ponašanje.

Koliko je sposobna ćelija

Danas se zna da ćelija može skladištiti ogromne količine podataka. Stručnjaci koji se bave memorijama pokušavaju da „izmere" tu sposobnost, pa se pominje da se u ćeliju mogu „smestitiˮ desetine megabajta, ali doktorka ističe da su brojevi nekoliko stotina puta veći: „Količine su ogromne zato što jedna ćelija ima više hiljada različitih funkcija, više hiljada različitih hemijskih procesa, i za svaki od njih se mora znati kada, kako i u kojoj meri treba da se odigrava".

DNK nosi informaciju o ponašanju ćelije. Ne smemo zaboraviti, napominje naša sagovornica, da se pored informacija koje su skladištene u samom jedru, ogroman broj podataka i procesa odigrava nezavisno od gena, što podrazumeva različite sinteze i razgradnje ili uklanjanje toksina sopstvenog metabolizma.

„To znači da ćelija treba da pravi energiju, što radi razgrađujući hranljive materije", objašnjava dr Isaković. Organela, poznata kao mitohondrija, zaista funkcioniše kao prava elektrana. Ona pretvara hemijsku energiju u energiju korisnu za svrsishodan rad ‒ za to da se mišići zgrče i opuste, za to da pričamo, razmišljamo, da srce pumpa krv u krvotok...

Šta ćelija voli?

Ćeliji je, pre svega, potrebno dovoljno energije. „Kada kažem da je ćeliji potrebno da se odmori, mislim pri tome i na unos raznih nepotrebnih materija, stresove, na to da radimo preko svojih mogućnosti, stavljamo sebe u situacije koje nisu prijatne. Ako nama nisu prijatne, nisu prijatne ni našim ćelijama", objašnjava naša sagovornica i dodaje da bi čovek trebalo da pokuša da živi u miru sa sobom jer su onda i njegove ćelije u miru same sa sobom.

Top-lista superćelija

Pored već pomenutih ćelija endokrinog sistema sa početka teksta, za njegov kraj doktorka Isaković zaokružuje kratku listu omiljenih ćelija: „Ćelije imunskog sistema omogućavaju odbranu organizma od raznih štetnih spoljašnjih i unutrašnjih napadača. U skladu sa tim, te ćelije moraju da komuniciraju prvo međusobno a zatim da drugim ćelijama kažu: postoji opasnost, čuvajte se".

Potpuno je fascinantno da jedna ćelija koja se, na primer, nalazi u koži, može signalizirati ćeliji koja se nalazi u limfnom čvoru da postoji neki problem u koži. Ta ćelija zatim ode iz limfnog čvora u kožu i tamo pomogne da se problem reši, objašnjava doktorka Isaković i zaključuje istinitu bajku o našem organizmu: „Ćelije koje izgrađuju nervni sistem predstavljaju najsofisticiraniju vrstu ćelija, imaju najspecifičnije sposobnosti i došle su najdalje u smislu diferencijacije, sticanja osobina koje druge ćelije nemaju. Njihovim radom ceo naš organizam funkcioniše, one kontrolišu sve sisteme."