U loži: Euripidovi i Homerovi hitovi

Trebalo je ući u trag muzici i instrumentima koje su muzičari svirali. Ponovo zamisliti i ,,čuti" taj drevni ljudski glas koji je pevao pesme u doba Eshila, Sofokla, Euripida, Sapfe. Često se zaboravlja da su književni koreni zapadne književnosti izvorno bili - muzika.

Sapfine pesme, kao i Sofoklove tragedije bile su pevane. Od 750. do 400. godine pre nove ere sva dela su bila napisana, ili bolje rečeno, komponovana za glas. A glas su pratili instrumenti - lira, udaraljke i svirale, odnosno, frule.

Jasno, pravi je detektivski posao ući u trag onoga što nije zapisano. Profesor D'Angur nije hteo da se pomiri sa činjenicom da je muzički zapis sasvim izgubljen. Zašto? On smatra da je ritam bio najvažniji muzički činilac. A ritam je sačuvan u tekstu drama i pesama, u obrascima po kojima su složeni stihovi, odnosno - slogovi. Na kojim instrumentima je svirana muzika u staroj Grčkoj, to je dobro poznato.

Dovoljno je pratiti opise, gledati u arheološke iskopine, crteže. Oni omogućavaju da bar zamislimo boje koje su ti instrumenti proizvodili. Neka pisana svedočanstva potiču iz 450. godine pre nove ere. Reč je o svojevrsnom notnom tekstu. Sastoji se od slova i znakova koji su pisani iznad samoglasnika pesama i drama.

Izvesno je da su stari Grci izučavali matematičke odnose, proučavali intervale i dobro ih poznavali, kao i oktave, kvinte i kvarte... Ta stara notacija zapravo je vrlo detaljno dočaravala visinu tonova.

Premda su svedočanstva uklesana u kamenu u Grčkoj i na egipatskim papirusima već odavno bila poznata klasičnim filolozima i muzikolozima, pridružili su im se i noviji pronalasci. Reč je pre svega o delima nastalim od 300. godine pre nove ere, do 300. godine nove ere. Doduše, trebalo bi imati u vidu da su ta stara grčka ritmička i melodijska pravila bila drugačija od sadašnjih. Dakle, trebalo bi zaboraviti na savremene notne zapise, odnosno zapise koji su važili od Gvida DʼAreca naovamo. Bolje je misliti na istočnjačku muzičku baštinu, indijsku ili srednjoistočnu muziku.

Zanimljivo je da su instrumenti korišćeni u starogrčkoj muzici živi i dan-danas, pre svega na Sardiniji, a zatim i u Turskoj. Oni nam pružaju mogućnost da naslutimo boje drevnih melodija, kao i tehniku sviranja.

Neke od sačuvanih melodija deluju primamljivo savremenom uhu. Čitav jedan komad, zapisan kao epitaf na mermernom stubu iz 200. godine kratka je pesma od nekoliko stihova. Pesmu je komponovao čuveni Sikilo i mogla bi se prevesti otprilike na sledeći način: Dok živiš, sjaj! Neka te tuga ne razdire, znaj! Dobrom raspoloženju da ne bude kraj! Razdoblje kratko života je pred nama. Vreme će proći a doći smrt sama.

Notacija tog starog dela grčke muzike nedvosmislena je. Pokazuje ritam i ukazuje na vrlo važna načela starinskog komponovanja. U starogrčkoj muzici glas bi se podizao kod određenih samoglasnika i silazio kod drugih. Melodiju je moguće pratiti putem visokih tonova. Međutim, ne bi se trebalo zavaravati ni kod tonaliteta, a shodno tome, ni kod štimovanja instrumenata. Postojale su različite skale. Neke su nazivane „stranim" a neke „prostim".

Najstariji muzički zapis koji je do danas ostao jeste Orestova pesma (komad iz tragedije) slavnog grčkog tragičara Euripida. Sasvim je mogućno da Euripid nije bio samo pisac već i avangardni kompozitor.

Popularna primenjena muzika 

Sačuvani napevi u potpunosti ruše sva dugo čuvana pravila grčke narodne muzike. I njegovi savremenici svakako su ih doživljavali kao nešto sasvim moderno. Lako ćemo primetiti da je Euripid primenio drugo kompozitorsko načelo. Reči „jecam" i „preklinjem" prati tugaljiva kadenca. S druge strane, kada pevač kaže „moje srce divlje kuca", i melodija je bržeg ritma! Dakle, mogli bismo zaključiti da su stari Grci imali svoju primenjenu muziku, kao što je danas filmska.

Ta muzika je po svemu sudeći bila vrlo popularna i omiljena. Plutarh je ostavio dirljivu priču o hiljadama atinskih vojnika koji su se našli zarobljeni u kamenolomima u Sirakuzi posle sukoba 413. godine pre nove ere. Samo oni koji su umeli lepo da otpevaju najnovije Euripidove hitove dobijali su hranu i piće! Zanimljivo, zar ne?

Šta li je bilo sa najvećim pesnikom-pevačem stare Grčke, Homerom? Homer kaže da su najveći pesnici pevali stihove iz pratnju lire sa četiri žice.

Instrument se zvao ʼphorminxʼ. Te četiri žice, odnosno četiri tona, predstavljali su svojevrsno jezgro kasnije grčke muzičke skale. Profesor Martin Vest sa Univerziteta u Oksfordu rekonstruisao je Homerovo pevanje! Ishod je prilično jednolična pesma. Da li je tako stvarno pevao Homer? Kako li je onda zvučala čuvena pesma sirena koju je opisao?