Pećina ‒ igra svetla i tame

Kada ste otkrili talenat za fotografiju?

- Bio sam dečak koji je pohađao foto-sekciju sa vršnjacima koji su hteli nešto malo više od života pored fudbala.
Moji prvi fotografski zapisi bili su zapisi iz mog okruženja ‒ porodica, roditelji, komšije. Tih sedamdesetih godina fotografija je bila retka i jako se cenila. Počeo sam da se bavim dokumentarnom fotografijom i baveći se fotografijom shvatio sam da je ona jedan vrlo ozbiljan medij.

Završili ste studije informatike?

- Da, informatičar sam, ali se fotografijom bavim već tridesetak godina. Kada se pojavila digitalna fotografija na prelazu između fotografije u boji i analognih aparata, kao informatičaru, meni je to bilo veoma zanimljivo, jer sam imao mogućnost da tu realnu sliku prebacim u kompjuter. Tada sam počeo da koristim fotodigitalnu laboratoriju koja se pojavila u kompjuteru i mračnu komoru je zamenio digitalni svet kompjutera, pa sam u svom poslu pratio tehnološki razvoj u oblasti fotografije.

Stanko, kakav osećaj na čoveka ostavlja boravak u pećini?

- Taj osećaj je neopisiv. Boraveći u pećini vi živite neki drugi život. Kada uđete u pećinu i nađete se u carstvu tame, to carstvo tame osvetljeno je samo jednim reflektorom a pod tim snopom svetlosti možete samo naslutiti šta sve postoji u pećini. Vi ste u jednoj tišini i nemate dodira sa spoljnim svetom. U tom svetu tame, tišine i mraka čovek drugačije razmišlja. Ako je priroda stvorila ovu lepotu pre nastanka ljudske vrste, kome je ona ovo namenila?
Prvi ljudi koji su davno živeli, ugledajući se na pećinski nakit, verovatno su i napravili prve slike u kamenu.

Pećine su bogate pećinskim ukrasima, stalaktitima i stalagmitima, kakav utisak su oni ostavili na Vas?

- Priroda od alata ima samo vodu, da izvaja stalaktit ili da iz te vode poraste stalagmit. Sledeći alat koji je dostupan prirodi je promaja, koja svojim strujanjem oblikuje tu nepravilnost vode koja pada.

Taj prostor osvetljene tame predstavio sam na svojim fotografijama, tu skulpturalnost koju je priroda izvajala u pećinama. To je prostor između svetlosti i tame ili između svetlosti i senke. Ta igra svetla i senke napravljena fotografskim alatom u stvari pojačava moj doživljaj i vizuelizaciju prostora koji želim da predstavim publici.

Pre mnogo godina smo pokušavali da uđemo u pećinu Pogana peć u Krepoljinu, ali nismo mogli jer je jedini ulaz kroz reku koja je udubila tu pećinu u krasu istočne Srbije. Kada je u avgustu 2006. g. korito reke presušilo, upuzali smo u pećinu, kroz pukotinu, pa se klizavim stenama popeli na 12 metara visine i kroz procep u steni ušli u prvu dvoranu te pećine.

Da li mislite da ljudi znaju kako nastaju pećine?

- Nažalost, zaokupljeni smo svojim brigama i imamo sve manje veze sa prirodom. Živimo u urbanom haosu globalizacije i gubimo vezu sa prirodom od koje smo se odrodili, a čoveku je priroda namenjena jer je ona naše prirodno stanište.

Poruka prirode čoveku?

- Važno je da živimo u skladu sa prirodom i čovek ne treba da se igra sa njom!