David Fabricijus i temelji savremene astronomije

David Fabricijus, ili David Faber kako je glasio izvorni oblik njegovog prezimena, rođen je u gradiću Ezens u Friziji. Luteranski sveštenik po pozivu, Fabricijus je tokom života služio u nekoliko parohija u blizini svog rodnog mesta. Kao i mnogi drugi obrazovani ljudi svešteničkog poziva, izučavao je prirodne nauke, koje su se u to vreme lagano izdvajale od filozofije. Od svih nauka, Fabricijusa je najviše zainteresovala astronomija, kojoj će vremenom podariti dva velika otkrića sa dalekosežnim posledicama.

Prvo od ova dva otkrića dogodilo se u avgustu 1596. godine. Fabricijus je posmatrao, još uvek golim okom, naizgled sasvim običnu zvezdu u sazvežđu Kita, označenu kao Omicron Ceti. Primetio je da se sjaj te zvezde naglo pojačava. To je zapanjilo Fabricijusa, kao i sve ljude njegovog vremena, odrasle u uverenju zasnovanom na Aristotelovom filozofskom učenju koje je držalo da su nebesa savršena u svom skladu i da su sve pojave u njima večne i nepromenljive. Fabricijus je, doduše, već znao da na nebu ponekad može da se zapazi nova zvezda, ili prosto Nova - pojava koju je ranije uočio slavni danski astronom Tiho Brahe. Tako je Fabricijus isprva pomislio da je otkrio još jednu Novu. Ono što, međutim, u prvi mah ni on sam, a ni bilo ko drugi još nije pomišljao, bila je mogućnost da postoje i takve zvezde čiji se sjaj pravilno menja. To je Fabricijus shvatio nekoliko godina kasnije, kada je uočio da sjaj zvezde Omicron Ceti bledi i iznova se pojačava u jednakim vremenskim razmacima. Zvezda je zahvaljujući tome dobila ime po kome je poznajemo i danas - Mira, što na latinskom jeziku znači „čudesna". Nauka je saznala za prvu pravilno promenljivu zvezdu, a filozofija zakoračila na put koji će je odvesti ka preispitivanju koncepta neba nepromenljivog u svom skladnom savršenstvu.

Sunčeve pege - otkriće koje je zapanjilo zapadni svet

Drugo veliko otkriće u kom je David Fabricijus učestvovao takođe je doprinelo razumevanju da su i nebeske pojave podložne kretanju i promeni kao i zemaljske. Bilo je to otkriće Sunčevih pega, koje je David uočio posmatrajući Sunce zajedno sa svojim sinom Johanesom Fabricijusom, koji se vratio sa univerzitetskih studija u Holandiji, donevši sa sobom jedan sasvim novi izum - teleskop. Mada danas znamo da su astronomi Kineskog carstva zabeležili Sunčeve pege vekovima ranije, za zapadni svet ovo je bilo senzacionalno otkriće. Oficijelna dogmatska filozofija prirode zasnovana na Aristotelovim spisima je, naime, poučavala da Sunce, budući da je savršeno, ne može da ima na sebi nikakve detalje. Sa otkrićem pega na površini Sunca, postalo je jasno da ljudi imaju još mnogo toga da nauče kako o Sunčevoj građi tako i o poimanju savršenstva.

Prateći kretanje pega preko Sunčevog diska, otac i sin došli su do zaključka da se Sunce okreće oko svoje ose, što su već bili naslutili Johan Kepler i Đordano Bruno. To je bila tema knjige koju su dvojica Fabricijusa objavila 1611. godine pod naslovom „O pegama primećenim na Suncu i njihovom uočljivom kretanju tokom Sunčevog putovanja nebom" (De Maculis in Sole Observatis, et Apparente earum cum Sole Conversione Narratio). Iako je reč o prvom objavljenom delu o Sunčevim pegama, knjiga Davida i Johanesa Fabricijusa ostala je daleko slabije upamćena od poznatijih radova koje su Kristof Šajner i Galileo Galilei objavili o istoj temi naredne godine, pokrenuvši veliko interesovanje za pitanje Sunčevih pega.

Crkvene hronike beleže da se život Davida Fabricijusa okončao na tragičan i nasilan način. Nakon što je sa predikaonice pozvao na pokajanje lokalnog kradljivca gusaka, ovaj je, pomahnitavši, udario sveštenika-astronoma lopatom u glavu i ubio ga na mestu. Tako se, na duboku žalost svih žitelja parohije, okončao život čoveka čije je delo pružilo jedan od ključnih doprinosa našem današnjem shvatanju da su nebeske pojave daleko složenije, živopisnije i bogatije iznenađenjima nego što su ljudi minulih vremena mogli i da naslute - kao i sveukupnom razumevanju da su vasiona u kojoj živimo i sve pojave u njoj, uključujući i nas same, podložni neprekidnim tokovima i procesima kretanja i promene.