Procena estetske vrednosti umetničkog dela i problem kompetencije

Kao rezultat sveg ovog razmišljanja izlazi da Kantovo mešanje prirode u proces konstitucije umetničkih zakona nije u suštini pogrešno; ono je samo izlišno. „Priroda" i „genije" nisu i ne mogu biti precizno definisani. Genije kao instrument ili tumač prirode ne da se kategorično distancirati od bilo kog ljudskog bića jednostavno zato što nismo u stanju da se u našim procenama poslužimo oštrim graničnim linijama. Stoga genijalnost kao inkarnaciju nekakve superforme prirodnih sila moramo odbaciti iz razloga koji nisu ni principijelni ni dogmatski, već empirijski.

Siđimo dakle iz oblaka teorijskog suđenja u sasvim jednostavne, svakodnevne, u izvesnom smislu, zdravije kategorije. Zdravije, zbog toga što su diktirane najobičnijim ljudskim odnosima i regulisane jednim od najstarijih instrumenata napora čoveka da smešom etike, logike i kompromisa osigura efekat svog instinkta za životom u zajednici. Ta je kategorija ius (lus) - pravna misao. Neka nam ona posluži da bismo osnažili neke od estetičkih teza koje su ovde podržane.

Mogli bismo ostati na slučaju izvesnih pikturalnih dela koja su se, po oceni svih kompetentnih stručnjaka našeg vremena, svrstavala u najbolja umetnička dela u istoriji slikarstva, jer su pripisana (po oceni kompetentnih stručnjaka), Vermeru iz Delfta, jednom od najvećih majstora u istoriji slikarstva. Tako su i plaćena.

A potom se otkrilo (slučajno) da te slike, koje su kompetentni stručnjaci ocenili kao deo najvećih ostvarenja u istoriji slikarstva, ne nose potpis onoga za koga se mislilo da ih je potpisao. Kompetentni stručnjaci su zatim ocenili da te slike ne vrede ništa. A Holanđanin Han van Megeren, koji je naslikao neke od najboljih slika u istoriji umetnosti, proglašen je za falsifikatora i umro je u tamnici 1947. godine, nepune dve godine posle presude. Da je (slučajno) umro dve godine ranije, čovečanstvo bi bilo bogatije za nekoliko svojih najvećih remek-dela. Za Hana van Megerena niko ne bi znao. A kompetentni stručnjaci ostali bi na slobodi u obe varijante.

Rumunski avangardista Konstantin Brankuši (ili Brankuzi) bio je srećniji u pogledu priznavanja autorstva. Sem sačuvane glave na ramenu, on je naime - posle dugog i medijski ispraćenog sudskog procesa povodom ocarinjavanja skulpture „Ptica u letu" (ili „Ptica u prostoru"), koja je proglašena običnom „izrađevinom od metala" na šta je uložio žalbu - „dobio" vladu SAD na Carinskom sudu, te je tako u džepu sačuvao i prvobitno odrezanih 40% na vrednost umetnine.

Eliminišimo iz diskusije društvene elemente neodređenog ukusa a određene ekonomske sposobnosti koja omogućava kupovinu umetničkih dela i time obezbeđuje uticaj na orijentaciju umetničke proizvodnje. Ostaje nam kao jedini izlaz da se obratimo stručnim, kvalifikovanim ljudima, onima sa diplomama i titulama, ljudima „koje Sud priznaje". Šta time dobijamo, već smo videli: potpuno neslaganje, potpuno nerazumevanje, potpunu uzajamnu negaciju.

Procena estetske vrednosti po pravilu jeste stvar konvencije i ima prvenstveno socijalni karakter.