Kako čitaocu uspešno preneti utiske sa koncerata

„Još se beogradskoj publici nisu potpuno ohladili dlanovi od pljeskanja, a već je hitri reporter jedne lokalne radio-stanice opisao tok koncerta Svjatoslava Rihtera, koga je nazvao nesumnjivo najvećim današnjim pijanistom sveta.

Te tako treba opet reći nešto što je odavno izgledalo izlišno: naime, da umetnici nisu dizači tereta niti rukometaši i da se njihov značaj nikako ne može precizno izmeriti i izraziti količinom kilograma ili brojem pogodaka. Uostalom, poslednji prvak sveta u sviranju na klaviru o kome sam čuo nije niko od onih što se najčešće pominju, već mađarski emigrant Đerđ Šifra, za koga su stručnjaci francuske industrije ploča pre nekoliko godina utvrdili da svira najbrže od svih živih pijanista.

Rihter je takođe u stanju da svira strahovito brzo i tu njegovu sposobnost, razume se, ne možemo odvojiti od njegove reputacije. Ali ta reputacija ima u suštini drugu, važniju osnovu. Sovjetski umetnik je veoma daleko od mašine za sviranje, čak i kad taj izraz posmatramo sa najbolje strane. Mada je u njegovim interpretacijama očigledan jedan stabilan ratio i strogo analitički duh, Rihter potpuno pripada tipu muzičara čiji je svaki trenutak bar prividno akt stvaralačke improvizacije koji se nikad ne vraća, čin koji se doživljava pa prema tome ne reprodukuje, proces kolektivne asimilacije u kome uvek puna dvorana sa uzbuđenjem prati postepeno ostvarivanje jednog malog čuda. Ima virtuoza koji pre svega izazivaju divljenje, Rihter pre svega izaziva egzaltaciju.

U ovom drugom slučaju izbor elemenata programa igra osetno važniju ulogu nego u prvom. Mi ćemo svakako imati u vidu opštu tendenciju današnjih muzičara da pronalaze nepoznata ili rehabilituju već diskvalifikovana dela iz arhiva istorije. Ali ćemo istovremeno sa rezignacijom konstatovati da istorija retko greši, i da je tu manje-više već sve na svom mestu; a sa gorčinom možemo primetiti da se u višestruko opravdanoj borbi protiv konvencionalnosti skoro niko ne služi najprirodnijim medikamentom: da izvuče neki primerak iz bogatog fonda savremene muzičke literature.

Kako na takvu ideju takođe nije došao, Rihter je izveo Šubertovu Sonatu ce-mol, ili, drugim rečima, prikazao nam je zvučni film o uzaludnom trudu jednog siromašnog bečkog kompozitora pre 150 godina da se približi svom srećnijem i darovitijem savremeniku Ludvigu van Betovenu. Posle tri dosta duga stava ispunjena natezanjima u domenu višeg stepena nauke o harmoniji, Šubert je tek u finalu uspeo da, uz pomoć Rihtera, provali u one sfere fantazije, vedrine i majstorstva koje poznajemo iz njegovih najboljih kratkih dela pisanih za glas i klavir.

Mendelsonove Pesme bez reči nisu nas odvele do neke izrazito drukčije atmosfere. U stvari, Rihter je ovim potezom kvantitativno smestio svoj koncert u oblast kućnog muziciranja obrazovanih nemačkih građana prve polovine devetnaestog veka, što, ako ne grešim, u ovom trenutku predstavlja duhovno stanje na najvećoj udaljenosti od svesti današnjeg građanina. Posle toga, Šopenov Nokturno op. 9 br. 1 i tri Debisijeve Slike dobile su karakter ustupka koji više nikom nije ni bio potreban. Jedan tako veliki i nama tako drag umetnik kao Svjatoslav Rihter mogao je, posle svega, još jednom osetiti ono što je sigurno znao i mnogo ranije: u vremenu izrazito labilnih kriterija i nesigurnih vrednosti treba biti ili izuzetno oprezan ili potpuno nemaran prema posledicama svojih postupaka. Sredina ne vodi nikud."

Priredila: Ana Pavlović