Emil Zola - dečački dani uz Pola Sezana

Tokom Napoleonovih ratova u Evropi, Frančesko Zola se pridružio vojsci kao potporučnik. Diplomirao je matematiku na Univerzitetu u Padovi stekavši zvanje vojnog inženjera. Međutim, kada je Austrija preotela Veneciju od Napoleona, život pod stranom čizmom je bio pretežak, i on je zajedno sa mnogim drugim političkim emigrantima zauvek napustio Italiju.

Prvo je radio u Beču na raznim projektima izgradnje železničkih puteva, a posle mnogo godina mukotrpnog života preselio se u Marselj, gde su, čini se, cvetali poslovi u oblasti hidrogradnje i izgradnje puteva.

Veći deo vremena je provodio u Parizu pokušavajući da dobije dozvolu vlade za svoje inženjerske projekte. Tu je upoznao i Emili Ober. Venčali su se marta 1839. godine. Njemu je bilo četrdeset i četiri, a njoj dvadeset godina. Emili Zola je bila ćerka švalje i molera, bez miraza i statusa, ali on je smatrao da je lepa i da će mu biti dobra supruga.

U novim zgradama u ulici Sent Žozefa, nedaleko od stanice metroa, u martu 1840. rodio se njihov sin Emil. Fransoa Zola, koji je promenio ime kako bi zvučalo više francuski, u to vreme je trebalo da započne projekat izgradnje kanala od Eks an Provansa do Marselja. Marta 1843. porodica se konačno preselila u Eks an.

Ovo je trebalo da bude početak novog, daleko boljeg života, a tako je isprva i izgledalo. U prostranoj kući, nedaleko od stare katedrale, Emil je uživao u pažnji i ljubavi svojih roditelja do trenutka kada je njegov otac iznenada umro od pleuritisa ne započevši projekat izgradnje brane i kanala.

Brana je ipak izgrađena, i ona i danas stoji u senci planine Sent Viktoar, a kanal koji je odatle išao, nazvan kanal Zola, dovodio je vodu do sušnih predela Eks ana.

Sistem brane je bio vrlo napredan za ono vreme, ali, bez obzira na priznanje koje su mu odali stanovnici Eks ana, njegovoj udovici nije ostalo ništa osim hrpe parnica kojima je pokušavala da dobije zakonski udeo u firmi koja je gradila kanal.

Život u Eks anu je za Emili i njenog sina postao težak. Svim silama se trudila da mu pruži što bolje obrazovanje. Godine 1852, sa dvanaest godina, upisao se u školu, tada poznatu kao koledž Burbon, u ono vreme najbolju školu u Eks anu. Gradska uprava je dečaku platila školarinu kao neku vrstu kompenzacije za sav majčin trud.

Bio je dobar đak, ali ono što je obeležilo njegovo školovanje bilo je poznanstvo i druženje sa dva dečaka: Polom Sezanom, kasnije čuvenim slikarem, i Žan-Batistom Bajem, sinom vlasnika lokalnog hotela. Tri dečaka su bila nerazdvojna; iako je Zola po prirodi bio melanholičan i pomalo povučen, na ovo prijateljstvo je oduvek gledao kao na najbolji period svoje mladosti.

To što se tako dobro slagao s Polom Sezanom mnogo govori o Zolinoj osetljivoj prirodi. Sezan je imao tešku i prgavu narav. Krupan i nezgrapan, ali jednako inteligentan kao Zola, Sezan se stalno svađao sa svojim ocem, koji je bio imućan ali teške naravi i koji nije podržavao sinovljevu želju da postane umetnik.

Kao zrelom i već afirmisanom umetniku, planina Sent Viktoar je Sezanu bila čest motiv slika, kom se iznova vraćao. Kao piscu, seoski predeli Eks ana i sam grad postali su Zoli neka vrsta utočišta.

Osim prirode tu je bio i svet književnosti. Viktor Igo mu je bio jedan od idola.

Kao pesnik i književnik, Viktor Igo je uticao na mnoge pisce tog doba. Igo je na Zolu, koji je oduvek posedovao tu crtu društvene osvešćenosti, uticao svojom borbom za slobodu i demokratiju, čak i nakon progonstva u Gernzi.

Alfred de Muse je verovatno bio prvi pesnik koji je imao značajniji uticaj na Zolu i Sezana. Muse je bio manje nemilosrdan u svojoj retorici od Igoa. Kako god, Zola je žudno gutao sva dela njegove generacije, a iz pisama Sezanu i Baju doznajemo o problemima koji su ga mučili u njegovom književnom traganju.

Kad je Zoli bilo osamnaest godina, pre nego što je završio školovanje u Eks anu, majka, koja se i dalje sudski borila za svoja zakonska prava, odlučila je da se oboje presele u Pariz. Očev ugled mu je obezbedio prijem u prestižni licej Ludviga Velikog, ali ubrzo je shvatio da je njegovo znanje nemerljivo u poređenju s onim koje su posedovali njegovi pariski vršnjaci. Kada je polagao završne ispite, položio je sve osim usmenog. To je za njega bio veliki udarac.

Poseta Eks anu i Polu Sezanu, koji je tada studirao prava, ohrabrila ga je da ponovo polaže ispite u Marselju, ali ni tu nije dobro prošao, tako da je završio sa dobrim srednjim obrazovanjem ali bez kvalifikacije. Bar neće morati da radi kao pravnik, čemu se majka silno nadala. Međutim, nije bilo lako biti bez posla i da vas pritom majka izdržava.

Težak život u Parizu i nemaština postali su svakodnevica. Posle bezuspešnih pokušaja da pronađe posao, u proleće 1860. konačno se zaposlio u Upravi carine, gde je ostao manje od godinu dana, da bi se po preporuci očevog prijatelja zaposlio u odeljenju za distribuciju u izdavačkoj kući "Ašet", koja i danas važi za jedno od vodećih imena francuskog izdavaštva.

Bilo je to sve što mu je trebalo. Stalan posao, prilika da izuči posao i upozna prave ljude, a Zola, čija je jedina želja bila da postane pisac, odlučio je da ovo iskoristi što bolje može.