(Ne)dokaziva umetnost

Jedan od primera udvorištva je Posveta „Perseja" koju je Žan-Batist Lili uputio Luju Četrnaestom:

„Ja sam ovo delo stvorio za Vaše Veličanstvo, dužan sam da ga posvetim jedino Vama, gospodaru, i samo Vi možete da mu odredite sudbinu. Osećanje publike, ma koliko bilo povoljno po mene, ne može me zadovoljiti, i ja verujem da sam uspeo samo onda kad je moje delo imalo sreću da Vam se dopadne. Tema mi se učinila tako lepa, da sam je, bez po muke, duboko prihvatio. Nisam mogao propustiti priliku da u njoj otkrijem snažnu privlačnost. Vi ste, gospodaru, bili tako dobri da je izaberete, i ja sam, čim sam je ugledao, u njoj otkrio lik Vašeg Veličanstva (...) Znam dobro, gospodaru, da u ovoj prilici nisam zaslužio da objavim Vaše pohvale. Nisam jedini koji smatra Vašu pohvalnu besedu uzvišenom - ona nadmašuje i najuzvišeniju rečitost. Pri svemu tome, primećujem da, opisujući istinske darove koje je Persej dobio od bogova, i zadivljujuće podvige koje je tako slavno izvršio, skiciram portret herojskih osobina i čudesnih poduhvata Vašeg Veličanstva. Osećam da bi me moja revnost odvela suviše daleko ako bih prenebregao potrebu da je obuzdam.

 (Tim povodom - Lili ʼse zahvalioʼ ovozemaljskom životu na možda najbizarniji način koji postoji u muzičarskim biografijama: prilikom dirigovanja, palicom je ʼpikiraoʼ na sopstveni nožni palac, usled čega je inicirana gangrena!)

Bujica posveta lilijevskog modela ponukala je Marmontela da se (u jednom od svojih oštrijih članaka) u Enciklopediji izruga i podvrgne kritici takvo „gmizalaštvo":

„Znaci dobrote, kojima se dobročinitelj i sam hvali, blagonaklonost kojom on i sam to prihvata, zahvalnost kojom je toliko prožet, a koja bi trebalo da bude iznenađenje; tobožnji udeo u delu čije ga je čitanje uspavalo; njegove ispovesti od kojih se ispreda (često izmišljena) biografija; njegovi plemeniti poduhvati i uzvišene vrline koji su, iz jakih razloga, ostali prećutani; njegova darežljivost koja se unapred hvali, itd... Sve te formule su izlizane..."

(... Reče Marmontel no opovrže ga istorijski tok događaja. Da možda nećete reći, moliću lepo, da vas navedeno ne asocira na našu neku sadašnjicu?)

Istovremeno, Molijer poručuje posredno, kroz govor svog junaka ‒ učitelja muzike u „Građaninu plemiću": „Bez muzike Država ne može opstati".