Dve rolne tišine

Pre nego što bi počelo snimanje, reditelj filmova „Za šaku dolara" (1964), „Dobar, loš, zao" (1966), „Bilo jednom na Divljem zapadu" (1968), „Bilo jednom u Americi" (1984), uvek je imao jasne namere i zamisli. Do tančina je znao šta i kako želi da postigne. Sate i sate Serđo Leone provodio je sa scenografima i sam glumio i najmanji deo neke scene, kako bi se uverio da se sve dobro uklapa.Imao je u svesti sliku svakog pokreta u sklopu scenografije... 

Što se glumaca tiče, njima je davao potanka uputstva kako treba da glume, a to ih je posebno nerviralo. Lično je pre snimanja pred njima tumačio svaki red teksta. Podrazumeva se, svih likova! To je činio sve dok, po njegovom mišljenju, ne bi shvatili kako treba da glume. Takav način rada dovodio je glumce (po pravilu vrlo sujetne) do „belog usijanja" - lekcije su bile teško izvodljive jer su Leoneovi glumci uglavnom bili Amerikanci, a čuveni reditelj špageti-vesterna nije znao gotovo nijednu reč engleskog jezika!

Polazilo mu je za rukom da u Americi provodi mesece, a da za engleski jezik ostane potpuno „gluv". Pričao je na italijanskom, očekujući da njegov jezik ostali lako razumeju. U skladu sa tim uverenjem se i ponašao.

Zanimljivo je da su scene obavezno snimane sa već komponovanom muzikom u pozadini. Jer, za Serđa je muzika označavala samu naraciju, suštinsku radnju filma. Bila je neodvojivo tkivo filma, utkana u svaki pokret kamere. Svom prijatelju, kompozitoru Eniju Morikoneu (1928), Serđo je opisivao scene, teme, događaje za koje je trebalo „vezati" muziku. Morikone je slušao i beležio, a potom komponovao. Serđo je i u tom pogledu bio nemilosrdan prema vernom saradniku. Ponekad se dešavalo da odbaci više od deset ponuđenih muzičkih tema. To je takođe bilo vrlo čudno, budući da Serđo Leone uopšte nije imao sluha! Dakle, njegov osećaj za muziku, kako melodiju, tako i ritam, oslanjao se na neko iskonsko unutrašnje čulo koje nije bilo u potpunosti u vlasti čula sluha.

Jasno, da bi izbegao nerviranje i kako ne bi sebe dovodio u nepriliku, Enio Morikone nikada nije prisustvovao snimanju filmova. I tako, na rimskoj premijeri filma „Bilo jednom na Divljem zapadu", Enio Morikone je prvi put čuo svoju muziku.

Što se pisanja muzike za ovaj film tiče, bio je to mukotrpan posao. Leone je zahtevao da svaki lik ima sopstvenu muzičku temu. „Bilo jednom na Divljem zapadu" trebalo je da započne prilično dugačkom scenom koja je obuhvatila čitave dve rolne filma. Jasno, i za tu scenu Morikone je napisao muziku.

Svetla su se tog 21. decembra 1968. ugasila i film je počeo. Pored uglednih zvanica, praizvedbi je prisustvovao i kompozitor. Prva rolna filma počela je da se odmotava. Enio Morikone je bio iznenađen kada je primetio da su jedini zvuci koji se čuju u toj važnoj uvodnoj sceni škripanje vrata, točka na bunaru, i zujanje muve.

Šta li je bilo s muzikom? Uzaludno je u mraku pokušavao da pronađe pogled Serđa Leonea. Reditelj je netremice piljio u platno ne pomerajući se. Na kraju filma, brojni posetioci okupili su se na koktelu priređenom u čast premijere. U svečanu salu proslednji je stigao Enio Morikone. Zaustavio se kraj ulaznih vrata. S druge strane sale, stajao je Serđo. Kada je primetio Morikonea, ukočio se.

Ne pomerajući se, ćutke, kompozitor je posmatrao Leonea. Zvanice su primetile da se nešto čudno dešava. Posle kraćeg vremena, žamor se utišao. Prizor je ličio na neku scenu iz špageti-vesterna: dva revolveraša okrenuta jedan prema drugom. Ljudi koji su se nalazili na sredini dvorane, pomerili su se u stranu. Prostor između dvojice saradnika bio je potpuno prazan. Kompozitor je prvi iskoračio, ne skidajući pogled sa reditelja. Ovaj je stajao kao ukopan, čvrsto stiskajući u ruci čašu sa šampanjcem. Činilo se da ne diše.

Ko zna, možda je neko očekivao da dostojanstveni Morikone zaista izvadi pištolj iz džepa svečanog odela? Umesto toga, on je samo malo bolje namestio svoje naočare i rekao dubokim glasom:

„Serđo, na one prve dve rolne filma, zabeležena je najbolja muzika koju sam ikada napisao!"