Beograd ugostio Nikolu Pjovania, dobitnika Oskara za muziku u filmu „Život je lep“

Nije slučajno zbog čega je Nikola Pjovani, autor muzike za filmove i televizijske serije izabrao naziv Muzika je opasna za svoje zvučno predstavljanje. Muzika, po njemu, počinje tamo gde prestaju reči, ona izaziva emocije a da se ne može objasniti ni zašto ni kako. Ovu rečenicu je zapravo preuzeo od reditelja Federika Felinija koji je ovom frazom opisivao svoju krhkost, slabost koju oseća kada sluša muziku.

Pjovani nas je tokom koncerta podsetio na sirene iz Odiseje, i njihovu ubistvenu moć pevanja, na muzički sukob sirena i muza koje su na kraju pobedile. Muzika je opasna jer pod njenim uticajem emocije ne mogu da se kontrolišu.

Koncert pod nazivom Muzika je opasna bio je, između ostalog, u čast svih onih pijanista koji su godinama iz mraka pratili neme filmove, u malim bioskopima koji su mogli da priušte samo jednog muzičara. Jer, filmska muzika je od klavirske pratnje u nemom filmu stigla do statusa redovnog repertoara orkestara umetničke muzike.

Kolika je vaša autonomija u procesu komponovanja za film?

– Rad na filmu podrazumeva saradnju između umetnika – pisaca, scenografa, muzičara, montažera, svima koordinira reditelj, tako da autonomija na filmu ne postoji.

U istoriji umetnosti autonomija je retko postojala. Sam Mikelanđelo, Karavađo, Đuzepe Verdi svi su oni radili po nečijem nalogu, imali su naručioca, morali su da prate neki libreto, morali su da sarađuju sa pozorištem, sa produkcijom, tako da u samoj muzici, ta apsolutna autonomija i sloboda je zaista retko postojala. Ne želim da sam sebe uporedim sa Mikelanđelom, Karavađom, to je čisto bio primer.

Kako onda osvojiti nagradu Oskar ako nema autonomije i originalnosti?

– Kada neki film osvoji nagradu, osvojio je zato što postojala sjajna saradnja između različitih umetnika i zato što je sve to dobro funkcionisalo, tako da na filmu, sami, nikada ništa ne osvajate. Druga stvara je kada govorimo o simfonijskoj ili kamernoj muzici, to je onda potpuno druga priča.

Koja je razlika komponovati muziku za film ili za televizijske serije?

– Nikada ne mislim na televizijskog gledaoca, nikada ne mislim na televiziju, iako znam da većina filmova na kraju završi na televiziji. Kada pišem, ja isključivo mislim na onog bioskopskog gledaoca, na onog koji je dva sata u mraku u sali, koncentrisan i prati samo to što je na platnu. Ako bih pomislio na televizijskog gledaoca – on ustaje, šeta se, zaustavlja, pauzira, tako da na televizijskog gledaoca ne mislim kada pišem muziku.

Filmska muzika, muzika koja služi da ispriča neku priču koji taj film želi da nam prenese je pre svega orkestarska i instrumentalna. Naravno, ima sličajeva kada i pesma može da doprinese, da posluži, ali ja sam kada pišem, prvenstveno mislim na instrumentalnu muziku kada je filmska muzika u pitanju, naglašava Pjovani.

U svom nastupu Pjovani je koristi perkusije, harmoniku, duvačke instrumente, posebno klarinet. Mnoge zvuke čuo je još u detinjstvu kada je boravio tokom raspusta u malom gradu. Tada je slušao duvačke orkestre, bande, a njihov zvuk – prvo iz daleka dok dolaze i potom zvučnu eksploziju dok sviraju na trgu – čuje se i u nekim njegovim delima.

Nikola Pjovani je autor muzike za mnoge filmove i televizijske serije, kao i kompozitor orkestarske i kamerne muzike. Zanimljivo je da je i autor špice za italijanski Dnevnik, Teleđornali (Telegiornali) iz 2014. godine, a u januaru ove godine u Trstu je izvedena i njegova prva opera Amorosa presenza.