Mađarski pisac Laslo Krasnahorkai dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2025. godinu, Laslo Krasnahorkai, se okreće Istoku usvajajući kontemplativniji, fino kalibrisani ton. Rezultat toga je niz dela inspirisanih dubokim utiscima koje su ostavila njegova putovanja u Kinu i Japan, navodi Nobelov komitet.

O potrazi za tajnom baštom, njegov roman iz 2003. godine Északról hegy, Délről tó, Nyugatról utak, Keletről folyó (Planina na severu, jezero na jugu, staze na zapadu, reka na istoku, 2022) je misteriozna priča sa snažnim lirskim delovima koja se odvija jugoistočno od Kjota.

Delo ima osećaj preludija bogatom Seiobo járt odalent  (Seiobo There Below, 2013), zbirkom od sedamnaest priča poređanih u Fibonačijev niz o ulozi lepote i umetničkog stvaralaštva u svetu slepila i prolaznosti. Uz njegov kvintet epova, predstavlja Krasnahorkaijevo glavno delo.

Knjiga je majstorski prikaz, tokom kojeg se čitalac vodi kroz niz „sporednih vrata“ do neobjašnjivog čina stvaranja, stoji u obrazloženju.

Laslo Krasnahorkai nesumnjivo je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih savremenih mađarskih pisaca. Rođen je 1954. u gradu Đula u istočnoj Mađarskoj. Poznat je po teškim i zahtevnim romanima, često nazivanim postmodernim sa distopijskim i melanholičnim temama.

Nekoliko njegovih dela, posebno njegovi romani Satantango (Sátántangó, 1985) i Melanholija otpora (Az ellenállás 1989) pretvoreni su u igrane filmove mađarskog filmskog reditelja Bele Tara.

Od završetka univerzitetskih studija, Laslo Krasnahorkai se izjašnjava kao samostalni autor. Godine 1985. njegov debitantski roman Satantango postigao je uspeh i odmah je gurnut u prvi plan mađarskog književnog života. Knjiga je distopijski roman smešten u njegovu domovinu Mađarsku i smatra se njegovim najpoznatijim delom. Dobio je nagradu za najbolju prevedenu knjigu na engleskom 2013. godine.

Od raspada Sovjetskog bloka, živeo je na raznim lokacijama. Godine 1990. godine, prvi put je mogao da provede značajan period u istočnoj Aziji. Oslonio se na svoja iskustva u Mongoliji i Kini u pisanju Zarobljenika iz Urge i Razaranja i Tuge ispod nebesa. Više puta se vraćao u Kinu.

Njegov roman Melanholija otpora dobio je 1993. nemačku nagradu Bestenliste za najbolje književno delo godine.

Dok je dovršavao roman Rat i rat, putovao je mnogo po Evropi. Američki pesnik Alen Ginzberg bio je od velike pomoći u dovršavanju dela. Krasnahorkai je neko vreme boravio u Ginzbergovom stanu u Njujorku i opisao je pesnikov prijateljski savet kao vredan u oživljavanju knjige.

Tokom 1996, 2000. i 2005. proveo je šest meseci u Kjotu. Njegov dodir sa estetikom i teorijom književnosti Dalekog istoka rezultirao je značajnim promenama u njegovom stilu pisanja i rasporedu tema. Često se vraćao i u Nemačku i u Mađarsku, ali je takođe proveo neko vreme u nekoliko drugih zemalja, uključujući Sjedinjene Države, Španiju, Grčku i Japan, koje su pružile inspiraciju za njegov roman Seiobo járt odalent, koji je osvojio Nagrada za najbolju prevedenu knjigu u 2014.

Krasnahorkai je dobio međunarodno priznanje kritičara. Suzan Sontag ga je opisala kao „savremenog mađarskog majstora apokalipse koji inspiriše poređenje sa Gogoljem i Melvilom". V. G. Zebald je primetio: „Univerzalnost Krasnahorkaijeve vizije parira onoj Gogoljevih Mrtvih duša i daleko prevazilazi sve manje brige savremenog pisanja.“

Godine 2015. dobio je Međunarodnu Buker nagradu, prvi mađarski autor koji je nagrađen tim priznanjem.

Krasnahorkai je 2013. godine bio gost na Beogradskom sajmu knjiga, a pre tri godine uručena mu je nagrada „Milovan Vidaković“ na svečanom otvaranju 16. Međunarodnog festivala proze PROZEFEST u Kulturnom centru Novog Sada.